св. Теофан Затворник
Егоизам
Егоизам је - корен грехова. Онај ко отпада од Бога, на чему другом може да се заустави, ако не на самоме себи? И зауставља се. То је егоизам.
Спољашњи греси су плод унутрашње огреховљености. Унутрашња пак огреховљеност је сва укорењена у егоизму и његовом породу. Сходно томе, хуманисти треба себи као закон да поставе такво понашање, којим се гуши егоизам; а егоизам се најбоље сузбија спутавањем сопствене воље. Не пуштај себи на вољу и брзо ћеш савладати егоизам. Напротив, каква год средства против егоизма да употребиш, ништа нећеш постићи ако вољи будеш давао слободу. Одатле следи да тамо где у свему траже своју вољу, заправо траже велико зло - ширење егоизма и пресушивање љубави. Такав је, међутим, дух нашег времена - и зло расте.
Када се егоизам усели у срце, у њему се покреће читава војска страсти. Он сам побеђује правичност и љубав, које захтевају самоодрицање; а страсти које он порађа истерују све друге врлине. И човек постаје, према устројству срца, неупотребљив за било шта добро. Још може давати десетак од метвице и руте и од свакога поврћа (Лк.11,42), али да учини нешто сувише важно - за то у себи не налази храброст. Ово не значи да је и његово спољашње понашање недолично. Не, оно се на сваки начин украшава пристојношћу и само унутра у себи је „гроб скривен, по коме људи ходе, а да то и не знају.“ Почетак самоисправљања је - појављивање самоодбацивања у срцу, након чега ће одмах бити и правичности и љубави, а од њих ће потом почети да оживљују и све друге врлине.
Људи живе заједно задржавајући карактер старог човека и свако тражи и жели да постигне само сопствену корист. Зато су неизбежни непријатељство и сукоби, услед којих долази до раздражљивости, са свим страстима које она порађа. Њихов основ лежи у егоизму...
Погледајте, да код вас није можда присутан осећај сопственог значаја или да није, насупрот томе, одсутан осећај да сте ништа. Реч је о најскривенијем осећају, али око њега се окреће све у животу. Од њега, као прво, долази захтев да све буде по нашем, а чим није тако, ми ропћемо на Бога и срдимо се на људе. Од њега долази увереност да све можемо сами да учинимо и уредимо и када употребимо средства која смо смислили, очекујемо да све испадне онако како желимо... Пошто дело започињете без усрдне молитве, и обављате га тако, оно се и завршава роптањем ако нешто није по нашем. Бога при свему томе доживљавате као неко споредно, а не делатно лице. Погледајте, дакле, да нема случајно овога, а ако има, макар и у малој мери, потрудите се да обновите осећај сопствене ништавности у сваком погледу. И свагда за то молите.
Око уништења осећаја своје нарочите вредности треба се само једном потрудити... а потом ће се већ с њим лако изаћи на крај и он ће брзо сасвим замрети. Тада ће се у души образовати некакав ослонац унутрашњем спокојству! Када постоји осећај нарочите вредности, он не квари само однос према људима, него помућује и однос према Богу. Тај осећај је лукав - као демони - и вешто се прикрива иза смирених речи, запоседајући срце... Поразмислите о томе. Исправно поступате што се кајете због тих осећања и откривате их духовном оцу. Но, имам утисак да ви то чините само онда када неким поводом искалите на некоме свој гнев; али треба откривати и сама та осећања, чак и уколико се не пројављују споља. То је једно од средстава за разарање егоизма. А егоизам подрива читав живот и зато се вреди потрудити око његовог уништења...
Жалите се... на умишљеност и самозаборав... То су првородна деца егоизма.
Ваше питање - како се односити према своме „ја“? - сасвим је природно у души која је ступила на пут самоспознаје. Шта чинити? Сатирати га и претварати у прах... Читав живот је намењен томе... Метод је једноставан: не слушати „ја“ и ићи против њега. Његова дела су: веровати своме уму, следити сопствену вољу, поклањати пажњу својим осећањима. Најопипљивија његова пројава је самосажаљење... Његово сатирање, то је одрицање од сваке пројаве свога „ја“ и поступање насупрот њему... Заповест о томе чули сте из уста Самог Господа: нека се одрекне себе. Почните да пазите на себе... и да примећујете пројаве свога „ја“... а затим крените да му се супротстављате... у свему, великом и малом...
Самозадовољан живот појешће све оно што је стварним напором заслужено код Бога; и човек ће на оном свету морати да се појави празних руку.
Побеђивати своја хтења, знајући да је боље одрећи их се него их послушати, представља жртву пријатну Богу, због које ће Он узвратити унутрашњом утехом. А пропуштати те прилике за победу над собом, значи стављати Богоугађање испод самоугађања.
Пишете да се помолим за ваше избављење од самоугађања. Зашто се молити за то? Бог тако нешто неће услишити. Он слуша молитву само за оне који не угађају себи. И самог човека Бог слуша само онда када он не страда од ових првородних ћерки греха.
Бог и дарује благодат и напредак само за несамосажаљење и несамоугађање. Али не даје их тек тако, него захтева да их човек сам узме, као задатак, како би показао да заслужује милост.
Извор: св. Теофан Затворник, Речник хришћанског опитног живота, издање Библиотеке Образ светачки, стр. 155-157
