Свети Теофан Затворник
Шта је Анатема?
Ретко се догађа да се Молебан Православља, који се сада врши, врши без
осуда и прекора на нечији рачун. И без обзира колико се много беседа
говори и објашњава да Црква овде делује мудро ради спасења Своје деце –
и даље незадовољни само понављају своје реченице. Или не слушају
проповеди, или те проповеди не воде рачуна о каснијим сложеностима, или
су вероватно створили своје сопствено схватање овог обреда и не желе да
га напусте, без обзира шта би им могли рећи.
Неким људима анатеме изгледају нељудски, другим сужавајуће. Такве оптужбе би могле бити ваљане у другим ситуацијама, али нема начина на који би се оне могле применити на наш Молебан Православља. Кратко ћу ти разјаснити зашто Црква ово ради, и мислим да ћеш се и сам сложити са мном, да тако чинећи, Црква поступа мудро.
Шта је Света Црква? То је заједница верујућих, сједињених међусобно јединством исповедања Божански откривених истина, јединством освећења Богом установљених Тајни и јединством власти и вођством Богом даних пастира. Јединство исповедања, освећења и власти успоставља правила овог друштва, које је обавезно за свакога ко му се придружује.
Чланство у овом друштву је зависно од прихватања овог правила и слагања са њим; остајање у друштву је у вези са испуњавањем овог правила.
Погледајмо како је Света Црква порасла и како наставља да расте. Проповедници проповедају. Неки од слушалаца не прихватају проповед и одлазе; други прихватају и као последица тог прихватања, бивају освећени Светим Тајнама, следећи руковођење својих пастира, и тако бивају уграђени у Свету Цркву – бивају уцрквењени. Ето како сви чланови Цркве улазе у Њу.
При уласку у Њу, они се мешају са другим члановима, они су сједињени са њима, и остају у Цркви, све док настављају да буду једно са свима. Из овог простог примера у погледу тога како је Црква формирана, можеш видети да је као друштво, заједница, Света Црква постала и наставља да постоји као свако друго друштво. И посматрај је као и свако друго друштво, и немој је лишавати права које припадају било ком друштву.
Узмимо, на пример, трезвено друштво. Оно има правила која сваки члан мора испунити. А сваки од њих је управо члан, зато што испуњава и повинује се правилима тог друштва. Сада претпостави да неки од чланова не само да одбије да се повинује правилима, већ такође има погледе потпуно супротне онима у друштву, па чак и устаје против самог циља тог друштва.
Не само да се сам не придржава трезвености, већ чак хули на саму трезвеност и шири мишљења која би могла да искушају друге и да их одврате од трезвености. Шта обично, друштво ради са таквим људима? Прво их упозорава, а онда их истерује. Ето овде имате анатему! Нико не протестује на ово, нико не прекорева друштво да се понаша нељудски. Свако признаје да се друштво понаша на потпуно законити начин и да, када би се понашало другачије, не би могло постојати.
Па зашто онда прекоревати Свету Цркву када делује слично? Након свега, анатема је управо одвајање од Цркве, или искључивање из Њене средине, међу оне који не испуњавају услове јединства са Њом и почиње да мисли другачије од начина на који Црква размишља, другачије од обећања које су дали да ће мислити приликом придруживања Њој. Сети се како се догодило!
Појавио се Арије, који је имао безбожна мишљења у вези са Христом Спаситељем, тако да је тим својим мишљењима кривио само дело нашег спасења. Шта се учинило са њим? Прво је био упозорен, и то упозорен много пута, сваким могућим начином убеђивања и разговора. Али пошто је тврдоглаво инсистирао на свом мишљењу, био је осуђен и искључен из Цркве – то јест, искључен из нашег друштва.
Чувај се, немај додира са њим и оним сличним њему. Немој се сам држати таквих мишљења и не слушај или примај оне, који тако чине. Тако је Света Црква учинила са Аријем; тако је радила и са свим другим јеретицима; и тако ће учинити и сада, такође, ако се неко појави негде са безбожним мишљењима. Па реци ми, каква је кривица овде? Шта би друго могла учинити Света Црква? И да ли би она могла да настави да постоји, ако не би испољавала овакву строгост и упозоравати Своју децу са таквом забринутошћу, на оне који би је могли искварити и уништити?
Да видимо – која су лажна учења и који лажни учитељи искључени? Они који одбацују постојање Бога, бесмртност душе, Божански Промисао; оне који не исповедају Свесвету Тројицу, Оца, Сина и Духа Светог, Једног Бога; оне који не признају Божанство Господа Исуса Христа и наше искупљење смрћу Његовом на Крсту; оне, који одбацују благодат Духа Светог и Божанске Тајне које је дарују, и тако даље. Да ли видиш чега се они дотичу? Ово су теме, које су сами разлог зашто је Света Црква Црква, начела на којима је она заснована и без којих она не би могла да буде оно што јесте. Према томе, они који устају против ових истина, јесу Цркви, оно што су нама они који покушавају да нам угрозе животе и имовину у свакодневном животу. Лоповима и разбојницима се, након свега, сада дозвољава да наставе слободно и да одлазе некажњени! А када су везани и предани закону и казни, нико не сматра ово нељудским или нарушавањем слободе. Напротив, људи виде у самом овом поступку, дело љубави према човеку и заштиту слободе – у погледу свих чланова друштва. Ако тако расуђујеш овде, расуђуј тако и у погледу заједнице у Цркви. Ови лажни учитељи, слично лоповима и разбојницима, пљачкају имовину Свете Цркве и Бога, кварећи њену децу и уништавајући их.
Да ли Црква заиста греши у њиховом осуђивању, везујући их, одбацивати их? И да ли би то била љубав према човеку, ако би посматрала дела ових људи са равнодушношћу и остављала их да слободно уништавају сваког другог? Да ли би мајка дозволила змији да слободно гмиже и уједе њену бебу, која не схвата опасност? Ако би нека неморална особа добила приступ твојој породици и почела да искушава твоју кћер, или твог сина – да ли би био способан да посматраш његово понашање и говор са равнодушношћу?
Да ли би везао своје руке, плашећи се да ћеш стећи репутацију нечовека и старомодног? Зар не би избацио такву особу кроз врата и затворио их за њу заувек? Треба да гледаш на дела Цркве на исти начин.
Она види да се појављују појединци поквареног ума и кваре друге – устаје против њих, тера их, и говори онима који су Њени: „Чувајте се – такви и такви људи желе да униште ваше душе. Не слушајте их; бежите од њих.“ Тако она испуњава дужност мајчинске љубави и према томе делује из љубави – или како би ти рекао, људски.
У садашње време, имамо бујање нихилиста, спиритиста и других убитачних паметњаковића, који су занети лажним учитељима Запада. Да ли заиста мислиш да би наша Света Црква требала да ћути и да не подиже свој глас на осуду и њихово анатемисање, ако су њихова разорна учења нешто ново? Никако.
Сабор би се одржао, а на Сабору би сви они, са својим учењима били предани анатеми, а на Молебану који је у току, била би додата следећа реченица: Фојербаху, Бухнеру и Ренану, спиритистима и свим њиховим следбеницима – нихилистима – анатема. Али нема потребе за таквим Сабором, и нема никакве потребе за таквом реченицом.
Њихова лажна учења су већ била предана анатеми у додатку оним местима, где је анатема проглашена за оне, који одбацују постојање Божије, духовност и бесмртност душе, учења у погледу Свесвете Тројице и у погледу Божанства нашег Господа Исуса Христа.
Зар не видиш мудрост и предвиђање које чини Света Црква када заповеда да изводимо садашњи проглас и слушамо га? А ипак неко ће рећи: „Ово је застарело.“ Управо сада је битно. Вероватно пре 100 година није било битно.
Али човек мора рећи, у вези са нашим временом, да када Молебан Православља не би постојао, било би потребно увести га, и изводити га не само у великим градовима, већ и на свим местима и у свим црквама: са циљем да сакупи сва зла учења која су у супротности Речи Божијој, да их учини познатим свима, са циљем да би могла знати чега треба да се чувају и коју врсту учења да избегавају. Многи су искварени у уму, само ради незнања, док би их јавна осуда ових погубних учења, спасила од пропасти.
Тако, Црква искључује, избацује из Своје средине (када се каже, „Анатема томе и томе“, то значи исту ствар, као Са тим и тим: напоље“), или анатемише из истог разлога, из кога то чини и свако друго друштво. Према томе, нема ничег достојног прекора или несхватљивог у садашњем Молебану.
Ако се неко плаши анатеме, нека избегава учења која узрокују да човек потпадне под њу. Ако се неко плаши за друге, нека му представи јасно учење. Ако си Православан, а опет ниси добро расположен према овом делу, онда се налазиш у противречности себи. Али ако си већ напустио јасно учење, онда какав посао који се чини у Цркви од оних који га одржавају? Самом чињеницом што си смислио другачији поглед на ствари, од онога који је успостављен у Цркви, ти си себе већ одвојио од Цркве. Нису записи у крштеницама, ти који чине човека чланом Цркве, већ дух и садржај човекових мишљења.
Било да је твоје учење и твоје име проглашено под анатему или не, ти си већ потпао под њу, када су твоја мишљења у супротности са онима у Цркви, и када инсистираш на њима.
Страшна је анатема. Остави своја зла мишљења.
Амин.
Неким људима анатеме изгледају нељудски, другим сужавајуће. Такве оптужбе би могле бити ваљане у другим ситуацијама, али нема начина на који би се оне могле применити на наш Молебан Православља. Кратко ћу ти разјаснити зашто Црква ово ради, и мислим да ћеш се и сам сложити са мном, да тако чинећи, Црква поступа мудро.
Шта је Света Црква? То је заједница верујућих, сједињених међусобно јединством исповедања Божански откривених истина, јединством освећења Богом установљених Тајни и јединством власти и вођством Богом даних пастира. Јединство исповедања, освећења и власти успоставља правила овог друштва, које је обавезно за свакога ко му се придружује.
Чланство у овом друштву је зависно од прихватања овог правила и слагања са њим; остајање у друштву је у вези са испуњавањем овог правила.
Погледајмо како је Света Црква порасла и како наставља да расте. Проповедници проповедају. Неки од слушалаца не прихватају проповед и одлазе; други прихватају и као последица тог прихватања, бивају освећени Светим Тајнама, следећи руковођење својих пастира, и тако бивају уграђени у Свету Цркву – бивају уцрквењени. Ето како сви чланови Цркве улазе у Њу.
При уласку у Њу, они се мешају са другим члановима, они су сједињени са њима, и остају у Цркви, све док настављају да буду једно са свима. Из овог простог примера у погледу тога како је Црква формирана, можеш видети да је као друштво, заједница, Света Црква постала и наставља да постоји као свако друго друштво. И посматрај је као и свако друго друштво, и немој је лишавати права које припадају било ком друштву.
Узмимо, на пример, трезвено друштво. Оно има правила која сваки члан мора испунити. А сваки од њих је управо члан, зато што испуњава и повинује се правилима тог друштва. Сада претпостави да неки од чланова не само да одбије да се повинује правилима, већ такође има погледе потпуно супротне онима у друштву, па чак и устаје против самог циља тог друштва.
Не само да се сам не придржава трезвености, већ чак хули на саму трезвеност и шири мишљења која би могла да искушају друге и да их одврате од трезвености. Шта обично, друштво ради са таквим људима? Прво их упозорава, а онда их истерује. Ето овде имате анатему! Нико не протестује на ово, нико не прекорева друштво да се понаша нељудски. Свако признаје да се друштво понаша на потпуно законити начин и да, када би се понашало другачије, не би могло постојати.
Па зашто онда прекоревати Свету Цркву када делује слично? Након свега, анатема је управо одвајање од Цркве, или искључивање из Њене средине, међу оне који не испуњавају услове јединства са Њом и почиње да мисли другачије од начина на који Црква размишља, другачије од обећања које су дали да ће мислити приликом придруживања Њој. Сети се како се догодило!
Појавио се Арије, који је имао безбожна мишљења у вези са Христом Спаситељем, тако да је тим својим мишљењима кривио само дело нашег спасења. Шта се учинило са њим? Прво је био упозорен, и то упозорен много пута, сваким могућим начином убеђивања и разговора. Али пошто је тврдоглаво инсистирао на свом мишљењу, био је осуђен и искључен из Цркве – то јест, искључен из нашег друштва.
Чувај се, немај додира са њим и оним сличним њему. Немој се сам држати таквих мишљења и не слушај или примај оне, који тако чине. Тако је Света Црква учинила са Аријем; тако је радила и са свим другим јеретицима; и тако ће учинити и сада, такође, ако се неко појави негде са безбожним мишљењима. Па реци ми, каква је кривица овде? Шта би друго могла учинити Света Црква? И да ли би она могла да настави да постоји, ако не би испољавала овакву строгост и упозоравати Своју децу са таквом забринутошћу, на оне који би је могли искварити и уништити?
Да видимо – која су лажна учења и који лажни учитељи искључени? Они који одбацују постојање Бога, бесмртност душе, Божански Промисао; оне који не исповедају Свесвету Тројицу, Оца, Сина и Духа Светог, Једног Бога; оне који не признају Божанство Господа Исуса Христа и наше искупљење смрћу Његовом на Крсту; оне, који одбацују благодат Духа Светог и Божанске Тајне које је дарују, и тако даље. Да ли видиш чега се они дотичу? Ово су теме, које су сами разлог зашто је Света Црква Црква, начела на којима је она заснована и без којих она не би могла да буде оно што јесте. Према томе, они који устају против ових истина, јесу Цркви, оно што су нама они који покушавају да нам угрозе животе и имовину у свакодневном животу. Лоповима и разбојницима се, након свега, сада дозвољава да наставе слободно и да одлазе некажњени! А када су везани и предани закону и казни, нико не сматра ово нељудским или нарушавањем слободе. Напротив, људи виде у самом овом поступку, дело љубави према човеку и заштиту слободе – у погледу свих чланова друштва. Ако тако расуђујеш овде, расуђуј тако и у погледу заједнице у Цркви. Ови лажни учитељи, слично лоповима и разбојницима, пљачкају имовину Свете Цркве и Бога, кварећи њену децу и уништавајући их.
Да ли Црква заиста греши у њиховом осуђивању, везујући их, одбацивати их? И да ли би то била љубав према човеку, ако би посматрала дела ових људи са равнодушношћу и остављала их да слободно уништавају сваког другог? Да ли би мајка дозволила змији да слободно гмиже и уједе њену бебу, која не схвата опасност? Ако би нека неморална особа добила приступ твојој породици и почела да искушава твоју кћер, или твог сина – да ли би био способан да посматраш његово понашање и говор са равнодушношћу?
Да ли би везао своје руке, плашећи се да ћеш стећи репутацију нечовека и старомодног? Зар не би избацио такву особу кроз врата и затворио их за њу заувек? Треба да гледаш на дела Цркве на исти начин.
Она види да се појављују појединци поквареног ума и кваре друге – устаје против њих, тера их, и говори онима који су Њени: „Чувајте се – такви и такви људи желе да униште ваше душе. Не слушајте их; бежите од њих.“ Тако она испуњава дужност мајчинске љубави и према томе делује из љубави – или како би ти рекао, људски.
У садашње време, имамо бујање нихилиста, спиритиста и других убитачних паметњаковића, који су занети лажним учитељима Запада. Да ли заиста мислиш да би наша Света Црква требала да ћути и да не подиже свој глас на осуду и њихово анатемисање, ако су њихова разорна учења нешто ново? Никако.
Сабор би се одржао, а на Сабору би сви они, са својим учењима били предани анатеми, а на Молебану који је у току, била би додата следећа реченица: Фојербаху, Бухнеру и Ренану, спиритистима и свим њиховим следбеницима – нихилистима – анатема. Али нема потребе за таквим Сабором, и нема никакве потребе за таквом реченицом.
Њихова лажна учења су већ била предана анатеми у додатку оним местима, где је анатема проглашена за оне, који одбацују постојање Божије, духовност и бесмртност душе, учења у погледу Свесвете Тројице и у погледу Божанства нашег Господа Исуса Христа.
Зар не видиш мудрост и предвиђање које чини Света Црква када заповеда да изводимо садашњи проглас и слушамо га? А ипак неко ће рећи: „Ово је застарело.“ Управо сада је битно. Вероватно пре 100 година није било битно.
Али човек мора рећи, у вези са нашим временом, да када Молебан Православља не би постојао, било би потребно увести га, и изводити га не само у великим градовима, већ и на свим местима и у свим црквама: са циљем да сакупи сва зла учења која су у супротности Речи Божијој, да их учини познатим свима, са циљем да би могла знати чега треба да се чувају и коју врсту учења да избегавају. Многи су искварени у уму, само ради незнања, док би их јавна осуда ових погубних учења, спасила од пропасти.
Тако, Црква искључује, избацује из Своје средине (када се каже, „Анатема томе и томе“, то значи исту ствар, као Са тим и тим: напоље“), или анатемише из истог разлога, из кога то чини и свако друго друштво. Према томе, нема ничег достојног прекора или несхватљивог у садашњем Молебану.
Ако се неко плаши анатеме, нека избегава учења која узрокују да човек потпадне под њу. Ако се неко плаши за друге, нека му представи јасно учење. Ако си Православан, а опет ниси добро расположен према овом делу, онда се налазиш у противречности себи. Али ако си већ напустио јасно учење, онда какав посао који се чини у Цркви од оних који га одржавају? Самом чињеницом што си смислио другачији поглед на ствари, од онога који је успостављен у Цркви, ти си себе већ одвојио од Цркве. Нису записи у крштеницама, ти који чине човека чланом Цркве, већ дух и садржај човекових мишљења.
Било да је твоје учење и твоје име проглашено под анатему или не, ти си већ потпао под њу, када су твоја мишљења у супротности са онима у Цркви, и када инсистираш на њима.
Страшна је анатема. Остави своја зла мишљења.
Амин.
Извор: http://istokpravoslavni.org