Архиепископ Аверкије Сиракуски и Тројицки (†1976, РПЗЦ)
Када се налоњ ставља на средину храма?
Питање: У нашој цркви из неког разлога налоњ увек стоји на средини. Окружен је цвећем, а иза њега стоји велико па ни кандило. Уопште, када се за време Литургије приносе Свети Дарови и отварају Царске двери, због тог налоња са мноштвом цвећа око њега некако је затворен пут ка олтару, ка Престолу Свевишњег. У другим црквама икона се износи и ставља на средину цркве тек пред празник, или после Литургије ако се служи молебан. Постоји ли било какво правило установљено од стране цркве, или је то препуштено нахођењу настојатеља храма?
Одговор: Ви сте потпуно у праву. Налоњ треба да стоји на средини храма само онда када је велики празник, и када се на средини храма том празнику, или светоме који се слави, пева величаније, а такође и у оним случајевима када се на средини храма пева молебно пјеније. У осталим случајевима никакви налоњи не треба да стоје на средини храма и да заграђују пут од улаза у храм до Царских двери и саме Царске двери. Обичај који се понегде усталио да се налоњ са иконом стално држи на средини храма нема никаквог основа него је директно противан црквеном Типику. Чак ни крст Господњи, који се на свеноћном бденију уочи празника Воздвижења тако свечано уноси на средину храма, не треба да остаје на средини. Ево како Типик говори о томе: "И по завршетку целивања часног крста, налоњ са часним крстом се поставља десно од Царских двери и тамо стоји до оданија празника".
За налоњ је уопште одређено да се у цркви поставља само са десне и леве стране од Царских двери, а никако да се заграде Царске двери и пут који води од улаза у храм до њих, а који треба да буде отворен, и Царске двери свима видљиве. А у постављању налоња на средини храма, па још и окруженог свећњацима и вазама са цвећем не може да се не види римокатолички утицај. Такав налоњ, који стално стоји на средини храма, са иконом на њему, представља некакву слику отвореног римокатоличког олтара, пред којим се клањају сви који улазе у храм. Украшен цвећем, са мноштвом свећа које горе око њега, он заклања истински Престо, одвлачи молитвену пажњу од олтара и прикива је за себе као за некакво духовно средиште храма, што је, наравно, потпуно неправилно. Центар пажње за оне који се моле треба да буде олтар и Престо који се у њему налази, па је зато потпуно неправилно заграђивати га.
Такав налоњ са иконом који стално стоји на средини храма, нарочито је непрактичан приликом архијерејске службе, када се обавља вход са великим бројем свештенослужитеља, на челу са архијерејем, и када такав налоњ нарушава свечани изглед богослужења буквално заграђујући пут, чега никако не би требало да буде.
Одговор: Ви сте потпуно у праву. Налоњ треба да стоји на средини храма само онда када је велики празник, и када се на средини храма том празнику, или светоме који се слави, пева величаније, а такође и у оним случајевима када се на средини храма пева молебно пјеније. У осталим случајевима никакви налоњи не треба да стоје на средини храма и да заграђују пут од улаза у храм до Царских двери и саме Царске двери. Обичај који се понегде усталио да се налоњ са иконом стално држи на средини храма нема никаквог основа него је директно противан црквеном Типику. Чак ни крст Господњи, који се на свеноћном бденију уочи празника Воздвижења тако свечано уноси на средину храма, не треба да остаје на средини. Ево како Типик говори о томе: "И по завршетку целивања часног крста, налоњ са часним крстом се поставља десно од Царских двери и тамо стоји до оданија празника".
За налоњ је уопште одређено да се у цркви поставља само са десне и леве стране од Царских двери, а никако да се заграде Царске двери и пут који води од улаза у храм до њих, а који треба да буде отворен, и Царске двери свима видљиве. А у постављању налоња на средини храма, па још и окруженог свећњацима и вазама са цвећем не може да се не види римокатолички утицај. Такав налоњ, који стално стоји на средини храма, са иконом на њему, представља некакву слику отвореног римокатоличког олтара, пред којим се клањају сви који улазе у храм. Украшен цвећем, са мноштвом свећа које горе око њега, он заклања истински Престо, одвлачи молитвену пажњу од олтара и прикива је за себе као за некакво духовно средиште храма, што је, наравно, потпуно неправилно. Центар пажње за оне који се моле треба да буде олтар и Престо који се у њему налази, па је зато потпуно неправилно заграђивати га.
Такав налоњ са иконом који стално стоји на средини храма, нарочито је непрактичан приликом архијерејске службе, када се обавља вход са великим бројем свештенослужитеља, на челу са архијерејем, и када такав налоњ нарушава свечани изглед богослужења буквално заграђујући пут, чега никако не би требало да буде.
Издање: Архиепископ Аверкије Сиракуски и Тројицки (Таушев): Благословено Царство Оца и Сина и Светога Духа: Питања и одговори о црквеној побожности и бризи за душу, Бибилиотека Образ Светачки, Београд, 2007.
Извор: www.svetosavlje.org