Архиепископ Аверкије Сиракуски и Тројицки (†1976, РПЗЦ)
Када се у цркви преклањају
колена?
Питање: Пре две године био сам
у Детроиту и приметио сам да за време Литургије нико не клечи. Објаснили су ми
да је настојатељ парохије рекао како се недељом колена не преклањају, зато што
је то посебно свечани дан - спомен Светлог Христовог Васкрсења. Да ли је то
тако? Први дан Духова увек пада у недељу и код нас се сваки пут чита молитва за
коју свештеник тражи да се слуша клечећи на коленима.
Одговор: Нажалост, у данашње
време заиста мало ко зна црквена правила која се тичу преклањања колена[1], и
то да се недељом, у дане великих Господњих празника и током читаве Педесетнице
(од Васкрса до Духова), колена не преклањају. О овом укидању преклањања колена
говори читав низ црквеноканонских правила. Тако 20. правило Првог Васељенског
сабора каже:
Шести Васељенски сабор је у своме 90. правилу
нашао за потребно да још једном одлучно потврди ову забрану преклања колена
недељом, при чему је забрану засновао на "одавању части~Васкрсењу
Христовом", показујући да су поклони, као израз осећања покајне туге,
неспојиви са празничним слављем у част тако радосног догађаја као што је
Васкрсење Господа нашег Исуса Христа из мртвих. Ево тог правила:
"Од Богоносних Отаца наших, канонски нам
је предато да не преклањамо колена у недељне дане, одајући тиме част Васкрсењу
Христовом. Стога, да не останемо у незнању како се то има држати, ми вернима
јасно показујемо да од суботу после вечерњег уласка свештеника у олтар, према
утврђеном обичају, нико не преклања колена до следеће вечери, у недељу, када се
после вечерњег уласка опет колена преклањају, и на тај начин узносе молитве
Господу. Јер сматрајући ноћ после суботе претечом Васкрсења Спаситеља нашег, од
тада духовно започињемо песме, и празновање из мрака у светлост преносимо, те
тако сву ову ноћ и дан славимо Васкрсење".
У овом правилу посебно је карактеристичан
израз: "да не останемо у незнању". Очигледно, свети Богоносни Оци
наши питање преклањања или непреклањања колена у недељни дан нису сматрали
небитним или неважним, како то данас нажалост многи мисле, када игноришу ово
правило: Оци су пак држали да је неопходно да посебним канонским прописом
сасвим тачно укажу од ког тренутка богослужења је преклањање колена недопустиво
и када је поново допуштено. Сходно овом правилу преклањање колена се укида од
такозваног "вечерњег входа" на вечерњу у суботу, до вечерњег входа на
вечерњу у недељу. Ето због чега нема ничег чудног у томе што се на вечерњу у
први дан Духова, мада он увек пада у недељу, читају три молитве светог Василија
Великог уз преклањање колена. Ове молитве се и читају управо после вечерњег
входа на вечерњу, што је потпуно у сагласности са захтевом горе изложеног 90.
правила Шестог Васељенског сабора.
Свети Петар, архиепископ Александријски и
мученик, који је пострадао за Христа 311. године и чија су правила укључена
међу општеобавезна за све верујуће, па се налазе у "Књизи Правила"
заједно са другим канонима Светих Отаца, у своме 15. правилу, објашњавајући
зашто хришћани посте у среду и петак, у закључку каже:
"Недељу пак проводимо као дан радости,
јер је у тај дан васкрсао, а предано нам је да не треба тога дана ни колена
преклањати".
Велики васељенски учитељ и светитељ Василије,
архиепископ Кесарије Кападокијске, који је живео у IV веку и чија су 92 канона,
која су одувек имала посебан ауторитет и уважавање у Цркви, такође укључена у
Књигу Правила, у своме 91. правилу, узетом из 27. главе његове књиге "О
Духу Светоме" посвећене Амфилохију, веома дубоко и може се рећи исцрпно
објашњава значење укидања преклањања колена у дане када празнујемо Васкрсење
Христово. Ево у целини његовог дубоко поучног објашњења овог древног црквеног
обичаја:
"Ми стојимо кад читамо молитве у једини
дан суботе (то јест у недељу), али узрок томе не знамо сви; јер не стојимо за време
молитве на дан спомена васкрсења само зато што смо васкрсли са Христом, што
морамо тежити ка ономе што је горе (на небу), и што се у дан васкрсења сећамо
дароване нам благодати, него и стога што овај дан представља слику века који
очекујемо. И ради тога, пошто је то почетак дана, није га Мојсије назвао
првим[2], него једним[3]. И би вече, каже, и бијутро, дан један (Пост. 1,5),
као да се тај једини (дан) много пута врти у круг. На тај начин овај један, а
уједно и осми - који је заиста и један и прави осми, и кога спомиње Псалмопојац
у појединим натписима псалама - собом показује стање које ће наступити после
овога века: дан коме никада неће бити краја, никада вечери, за којим други неће
следити, који ће свагда трајати, век који никада неће остарити. Црква дакле
основано учи своје ученике да у онај дан молитве треба да се узносе стојећи,
како бисмо се свагда сећали живота који се никада неће завршити и ревносно
настојали на путу ка ономе прелазу [престављењу]. Али и сва Педесетница је
подсећање на Васкрсење које се очекује у будућем веку. Јер онај један и први
дан, седам пута уседмостручен, чини седам седмица свете Педесетнице. Почињући
од првога (дана седмице), истим се и завршава, прешавши педесет пута кроз
једнаке делове. На овај начин показује се слика еона, како започиње своје
кружно кретање од оних истих знакова на којима се и завршава. Ако нас црквене
установе уче да у оне дане изаберемо управо стајање за време молитве, тиме нас
очито подсећају да своју мисао морамо пренети од садашњега на будуће. Приликом
сваког сагибања колена и устајања ми тим чином показујемо да смо, оборени
грехом, пали на земљу, и да смо само човекољубљем Творца поново позвани на
небо. Уосталом, недостајало би ми времена када бих разматрао све ненаписане
тајне Црквене".
Треба добро да размотримо ову црквену одредбу
како бисмо схватили колико најдубљег смисла и поуке она садржи - што данас
многи неће да искористе, јер више воле сопствено мудровање од гласа свете
Цркве. Опште опадање религиозне и црквене свести у наше дане довело је до тога
да су савремени хришћани у већини некако престали да недељу доживљавају као дан
радости, као Пасху, који празнујемо сваке седмице, па зато и не осећају какав
несклад, какву дисхармонију радосним песмама тога дана представља преклањање
колена.
НАПОМЕНЕ:
[1] Израз "Преклањање
колена" означава пре свега чињење великих, тзв. земних поклона (или
"метанија"). Преклањањем колена ми пред Богом изражавамо наше
смирење, покорност и преданост Његовој вољи.
[2] У старом српском преводу Књиге
Постања стоји управо "дан први" (Ђура Даничић, издање Светог
Архијерејског Синода СПЦ).
[3] Овако стоји у новом српском
преводу (епископ Атанасије Јевтић, издање манастира Тврдош, Требиње 2004).
Издање: Архиепископ Аверкије Сиракуски и Тројицки (Таушев): Благословено Царство Оца и Сина и Светога Духа: Питања и одговори о црквеној побожности и бризи за душу, Бибилиотека Образ Светачки, Београд, 2007.
Извор: www.svetosavlje.org
