Есфигменски игуман
Схиархимандрит
Методије
ОДГОВОРИ НА
ПИТАЊА О КРШТЕЊУ
Питање: Старче,
има ли спасења без Крштења и без постајања чланом Цркве?
Одговор: Нико
се не може спасити без православног Крштења. То је први корак ка нашем спасењу.
Нама је ово сам Господ предао кроз речи и дела. Делима, када је и Сам примио
Крштење од Јована, „да се прослави наше сопствено Крштење и да поверујемо да
као што се на Њега спустио Свети Дух, тако се спушта и на нас, у Њему
Крштенима“ (Прак. рад Вас. Саб. Том 1. стр. 270). Речју, када је после Свога
Васкрсења из мртвих послао ученике Своје да науче све народе крштавајући их у име Оца и Сина и Светога
Духа, уверавао их је да који поверује
и Крсти се биће спасен, а који не верује биће осуђен (Мк. 16. 16).
Подучавајући кнеза Никодима, Господ рече да ако
се ко не роди водом и Духом, не може ући у Царство Божије (Јн. 3,5). Свети
Атанасије тумачећи овај пасус каже да ниједан некрштени не улази у Царство
Небеско и ако се запитамо шта ће се десити са неверницима који су чинили добра
дела, одговор је, да ће добити своју награду овде, у виду извесног благостања
или ће у паклу бити лакше осуђени од грешника. А Свети Златоусти, у трећој
беседи својој Филипу, каже да плачемо због некрштених јер су ван Царства,
заједно са проклетима и презренима. Свети Кирило Јерусалимски у свом трећем
катехизису говори да се нико од некрштених не може спасити чак и ако је пун
врлина. Крштени је унутар Царства Божијег, а некрштени ван њега. Средњи пут не
постоји, осим мученика који су крштени својом сопственом крвљу.
Ако је Апостол Павле веровао тако дубоко у Христа, зашто
се онда упутио ка Ананији да се крсти? Ако је само доброчинство осигуравало
спасење, зашто је онда требало да се крсти Корнелије Сотник (Дела ап. 10)?
Слично је и са праведним војсковођом Плакидом, касније Светим Евстатијем (Жит.
Св. 20. септ.). Зашто је, Свети Григорије Богослов јецао на броду, који је био
у опасностиод силне буре, тражећи спасење од Бога? Зато, што је још увек био
некрштен (Жит. Св. 25. јан.). Безброј други примера показују предањски став
према Крштењу.
То смо, чедо моје, предањем прихватили. Без Светог
Крштења и праве вере, каква год дела и врлине да учинимо не можемо се спасити.
Свети Амвросије каже да оно што нам изгледа као врлина, без праве вере је
злобна рђавост, будући да није богоугодна. Промисли мало, зашто је тако? Зато
што је само правовернима могуће да се подвизавају у врлинама Бога ради. Остали,
који су у зловерју, то раде или човекоугодништва или славољубља ради. Са
времена на време Господ на нас допушта искушења којима просејава наша намерења,
издвајајући нас тако као Своје истинске делатеље – благочестиве исповеднике
вере.
Питање: Наравно
Старче, о Крштењу говоре и Римокатолици, Протестанти и Јеховини сведоци. Како
да препознамо право Крштење?
Одговор: Исто
као и Истинску Цркву Христову. Истину коју нам је предао Господ Христос чува
само Православна Црква, јер живи по Светом Предању, без прекида још од времена
Светих Апостола. Ово је Црква која Крсти водом
и Духом и само се Она поклања Богу у духу
и истини.
Питање: А шта
је са крштенима других „цркава“? Шта се ту дешава? Да ли су она прихватљива?
Доносе ли спасење?
Одговор:
Немогуће је да су она спасоносна. Питање је само у којој су мери она прихваћена
у Православљу. Са овим питањем Црква се суочила много пута током своје
вишевековне историје. Колико по питању старих, толико и нових јеретика. У
новијој историји Цркве, значајна за ову тему, развила се полемика о
Римокатоличком крштењу. Последњи повод за расправу изазвао је приснопамјатни
Патријарх Кирилио V, који је установио поновно Крштавање 1755. године, које су
заједно потписали Патријарх Јерусалимски, Патријарх Александријски, уз сагласност
Патријарха Антиохијског који је био одсутан.
Савременици овог догађаја, оци-кољивари[1],
повиновали су се одлуци Патријараха без резерве. Мало касније, средином 19.
века Константин Економ је решио да теолошки размотри ово питање, сложивши се са
горе наведеним, што је веома битан догађај који осликава Православну свест тога
времена. Тумачи древних канона су постали темељнији у вези са усклађивањем и
применом тих канона у суочавању са новим јеретицима.
Сматрам да овај светоотачки став треба да усвоји сваки
православни хришћанин да би се спасао: Један Господ, Једна Вера, Једно Крштење
(Ег. 4,5). Наиме, једна је Црква чије су тајне важеће а то је Црква –
Православна. Послушај да ти прочитам Божанствене и Свете Каноне, који говоре о
Крштењу.
- 68. Апостолски
канон о крштењу и рукоположењу
- 50. Апостолски канон који описује правилну форму - три
потпуна погружења.
НАПОМЕНЕ:
[1] Кољивари – покрет ревнитеља отачког предања, који се
појавио крајем 18. века на Светој Гори. Бавили су се издавањем заборављене
светоотачке литературе, између осталог ДОБРОТОЉУБЉА, који је један од
најпознатијих светоотачких зборника. Ипак, главна борба зилота – кољивара, је
била усмерена да се помен упокојенима (кољиво), не сме вршити недељом, како је
тада била општа пракса, него искључиво суботом као даном посвећеним упокојеним.
Истом ревношћу су проповедали често причешћивање Светим Тајнама, будећи
хришћане од учмалости на духовну ревност за Свете Тајне. То је саблазнило
многе, за које новији обичај ретког причешћивања беше постао закон, и послужи
заједно са другим спорним питањима, као повод многих клевета и оптужби против
отаца – кољивара. Тако да су чак и оптужени на сабору у манастиру Кутлумушу
(1774.). Док на Цариградском сабору (1776.) неки од отаца – кољивара беху чак
рашчињени и протерани. Касније, они бише оправдани и чин им би враћен.
Најпознатија имена кољивара су: преподобни Атанасије Парски, Неофит Кавсокаливитски,
свети Макарије Коринтски и свети Никодим Агиорит.
