Под духовном јурисдикцијом Свештеног Синода
ЦРКВЕ ИСТИНСКИ ПРАВОСЛАВНИХ ХРИШЋАНА ГРЧКЕ (Цркве ИПХ Грчке)
под Његовим Блаженством Архиепископом Атинским и све Грчке г. г.
Калиником

15.10.2013.

Схиархимандрит Методије: Одговори на питања о крштењу

Полазећи од Светих Апостола, и Свети Кипријан на Кархидонском (Картагенском) Сабору (110. канон), као и Всилије Велики (47. канон), сматрају да су јеретици ван Цркве и њихово крштење одбијају као „псеудокрштење лишено истине“. Дакле, чак и да јеретици испоштују правилну форму призивања Свете Тројице, као и свега осталог у обреду крштења, по речима Светог Никодима Агиорита „узалудна су и неделотворна ова пребожанствена имена изговорена кроз уста јеретика“. Ово је учење Цркве, када поступа по АКРИВИЈИ – тачном и строгом држању правила. Послушај сада приступ овој теми са гледишта када Црква примењује ИКОНОМИЈУ - снисхођење, тј. мало одступање од правила ради спасења људских душа. Црквена икономија се јавља у 7. правилу Другог Васељенског Сабора и њему сличном 95. правилу Пето-шестог (Трулског) Сабора. Будући да су Апостоли, пређашњи Сабори и Свети Оци применили акр5ивију, два Васељенска Сабора су прихватила икономију из временско-историјских разлога. По њима је једна група јеретика: Аријани, Македонијани, Новатијани, Четрнаестодневници, Аполинаристи, Манихеји, Валентинијани, Маркионити - била примљена уз обичну писмену исповест (ливело) и одбацивање јеретичких убеђења. Међутим, на другу групу јеретика: Павлијане, Евномијане, Монтанисте, Савелијане гледало се као на „Јелине“ (идолопоклонике), и поново су крштавани. Због чега је, питам се, дошло до овакве поделе? Прочитаћу вам први том одговора Константина Економа. Јеретици који су безусловно морали бити крштени, каже учитељ: „Као заједничку одлику носили су не само свакојака богохуљења у односу на свете догмате, већ и ниподаштавање ФОРМЕ самог обреда крштења“.

Дакле, нису се придржавали форме крштења на прави начин, нити у призивању лица Пресвете Тројице, као ни трећег погружења онога који се крсти (први том стр. 421).

Овде се поставља питање: пошто су покајани јеретици, путем ливела (покајног списа) одбацили своје заблуде, због чега су Васељенски Сабори од њих захтевали поновно крштење? Почуј поново мудрог Економа: „Најпре и изнад свега, огрешивши се о божанствено призивање, као и о треће погружење у крштењу, цео обред им је ПОГРЕШАН, НЕПОСВЕЋЕН и УЗАЛУДАН. Застрашујуће! Наиме, њих су поново крштавали јер су обред сматрали погрешним, непосвећеним и узалудним, будући да је без правилног божанственог призивања или потпуна три погружења. Свети Никодим додаје да су јеретике ове групе примали као „Јелине“, јер су се назовикрштавали, не на начин на који се крштавају православни. Због тога их нису ни сматрали крштеним (Пидалион стр. 164. и 55). 

Питање: Значи да је правилна форма Крштења у тој мери неопходна?

Одговор: Да! На питање која је од ова два значајније и суштаственије: спољашњи облик или вера, Економ одговара:“Обоје“. Јер, према схватању Отаца, под Крштењем се не подразумева било какав улазак у Цркву, већ онај који је одређен Апостолским начином кроз три погружења. Свети кољивари, као и Константин Економ, безусловно се залажу за акривију, тј. за њихово поновно крштење. Међутим, не одбијају ни примену икономије. Према општем ставу Другог Васељенског Сабора до снисхођења долази „уколико оно озбиљно не угрожава Цркву“, односно када не нарушава догмате или мења Апостолска правила.

Питање: А уколико се не примењује правилна форма? 

Одговор: Такви случајеви излазе чак и из надлежности икономије. Таква крштења су безблагодатна и недејствена. Због тога Господ и допушта да их врше само потпуно заблудели јеретици. Стога она треба да се изврше изнова, јер је Крштење сагласно са исповедањем догмата вере. Троструко потпуно погружење је такође догма. Разлике у исповедању вере и начину Крштења су недопустиве. Верник се сахрањује заједно са Христом и ту се ради не о симболици, већ о реалности. Без три погружења није нам дата ни могућност да се поистоветимо са смрћу Христа, ни тридневног погребења Његовог. Православно Крштење такође представља и вид силаска душе Господње у Ад. Тако се према светом Григорију Богослову, кроз вид погребења Христовог, и тело крштаваног Обоготворује, док се кроз силазак у Ад његова душа Обожује. Након овога што си сазнао, постоји ли могућност да крстимо по нашој вољи и нахођењу – једни кантама и бокалима, други кропљењем и поливањем, а да при том доживимо ову надземаљску и божанствену радњу коју сам ти описао? Нешто пре кољивара Свети Козма Етолски је апостолски осудио сличне грешке: „Свети свештеници, треба да имате велике крстионице у црквама, у које цело дете може да се урони, а да не остане ни најситнији делић сув, јер ту и ђаво може да се услеи, па да вам деца постану епилептична, демонизована, плашљива и злосретна, због тога што нису ваљано крштена“. Шта даље да кажем! И сам Богочовек је, крстећи се људским крштењем, био три пута потпуно погружен. Сва писма то потврђују. Јеванђелиста Матеј описујући призор Богојављења Владике Христа како излази из воде и како гледа небо које се отвара, каже: И крстивши се Исус изиђе одмах из воде. И гле отворише му се небеса (Мат. 3,16). Исто каже и Марко: И одмах излазећи из воде виде небеса где се отварају (Мк. 1,10) Ово је основни разлог зашто византијски иконописци сликовито приказују тај догађај, живопишући Богочовечије тело у целини на извору Јордана где је Јован крштавао у Енону близу Салима, јер онде беше много воде; и долажаху те се крштаваху (Јн. 3,23).

Питање: Заиста упечатљиво старче! Пало ми је на памет да можда претерано улазимо у детаље. Зар анђели не допуњују људске пропусте?

Одговор: Пусти то! То ми личи на сеоска празноверја. Војинствујућу Цркву на земљи не чине ангели већ људи. Све што се дешава од Бога је ради будућег наслеђа спасења људи, наравно, уз помоћ Њему служећих духовних бића – ангела, који декствују кроз саме људе. Људске руке све извршавају, јер Бог није призвао анђеоску већ људску природу. Тако ове људске руке постају или часне и освећене, јер су своје дужности испуњавале савесно и исправно, или пак вечно проклете јер су исте дужности презреле и занемариле. Но иза свега овога се крије једна врста опасне душевне болести – маловерје. Да појасним: као што нечасни и безакони Јудеји нису препознали иза безгрешне људске природе Исуса и Његову Божанскост, тако ни маловерни клирици не верују у духовну божанску силу која стоји иза правилно уређених и примењених тајни. Не увиђају да правила Светих Тајни нису симболизам нити подражавање, већ ОЖИВЉАВАЊЕ освећујућих радњи и божанских догађаја из живота Господа. Ту лежи и суштина проблема. Тај дух ниподаштавања је изродио све јереси. На пример данашњи Римокатолици и Протестанти верују да је тајна причешћа коју нам је Христос подарио, само представа и симбол његовог тела и крви.

Дакле, Свето Крштење је оживљавање прослављеног погребења Господа, с којим је Божанство Хроста, са потпуном силом Његове Владавине, поново објединило божанствену душу Христа са мртво-живим божанственим телом у Васкрсењу; тако и благодат Свештенстве која, пошто је покопала старо, уздиже ново духовно, пречисто, усиновљено чедо Божије, сијајуће и просветљено божанственом благодаћу његовом. Ово је апостолско-предањски начин увођења у Цркву Христову – један једини. Оно што само личи на то, не може бити прихваћено за исправно. Јер Бог је бескрајан, савршен и вечан па и све што нам је предао треба извршити У ПОТПУНОСТИ.

Текст преузет из часописа „Воанергес“
(Св. Јован Богослов Син Грома)
Издање ман. Есфигмен, Св. Гора,
Јул-август 2002. бр. 2)
Блог делује у саставу парохије св. Саве у Београду. У изради је званична страница Цркве ИПХ Србије. До њеног коначног постављања, блог ће вршити и функцију обавештавања свих верника Цркве ИПХ Србије. Након постављања званичне странице, блог ће наставити да делује само као средство информисања парохије у Београду.

Ово је тренутно једина страница Цркве ИПХ Србије, која делује са благословом управљајућег Архијереја. Црква се ограђује од свих страница и група на друштвеним мрежама које се користе Њеним именом или се на било који начин повезују са Њом.

Садржај текстова објављених на блогу представљају ставове самих аутора а не морају нужно представљати и званичан став саме Цркве ИПХ Србије, односно Синода ИПХ Грчке. Званичан став Синода садржан је само у званичним документима самога Синода Цркве ИПХ Грчке.