Учења Васељенских Сабора и њихова тумачења

Исто се тако установљује у погледу деце: сваки пут, када се не нађу поуздани сведоци, који могу доказати, да су одиста крштена, а она сама због своје доби нису кадра тачно одговорити, да ли им је тајна дарована била, треба их без сваког колебања крстити да их таква неизвесност не лиши очишћења толиком светињом.

72. правило Картагенског Сабора

(стр. 180. Зборник правила, еп. Никодим

Милаш, Н. Сад 1888. Г.)

Следујући канонским одредбама отаца одређујемо и за младенце (тј. децу): сваки пут када се не могу наћи поуздани сведоци који би несумњиво потврдили да су крштени, и када они сами због малолетства не могу дати потребни одговор о Светој Тајни која им је дата, треба их без икакве недоумице крстити: да их такво незнање не лиши очишћења толиком светињом.

84. правило Трулског (Пето-Шестог) Сабора

из 691 године [1].

(стр. 97. Зборник правила, еп. Никодим

Милаш, Н. Сад 1886. Г.)

Тумачења

Зонара. У божанском символу вере научени смо да исповедамо једно крштење. Пошто је Господ рекао: ако се ко не роди водом и Духом, не може ући у Царство Божије (Јн. 3,5), свети оци су, следујући одредбама најстаријих отаца, зато одредили, да ако постоји сумња по питању крштења неких лица, када они сами не знају да ли су крштени, због малолетства или потпуног несавршенства свога узраста, и не може се наћи нико ко би знао и посведочио да су крштени- да се без сваке сумње крсте, то јест без препреке која потиче одатле што се не зна јесу ли крштени. А ово одређујемо, кажу, са тим циљем, да због незнања или сумње у то јесу ли крштени или нису, не би били лишени толиког очишћења овом светињом и да не би остали, по речима Господњима, ван Царства Божијег.

Аристин. Они који не знају или немају сведочанство о томе да су крштени треба да буду крштени.

Сви они који не знају да ли су крштени у своме детињем узрасту, и за које се не налазе никакви поуздани сведоци који тврде да су они несумњиво крштени, треба да буду крштени без икакве недоумице.

Валсамон. Оци који су се сабрали у Картагини, које помиње ово правило, исповедајући једно крштење, према мисли светог Символа, одредили су у 72-ом (83) правилу, да они за које кажу да су крштени као деца, а можда и нису, буду крштени, ако нема поузданих сведока који потврђују да су крштени. Дакле, следујући њима, оци су у овом правилу одредили исто то што су заповедили и оци који су се састали у Картагини, то јест – да се крсте они за које постоји сумња да су крштени, ако ни они сами не могу да потврде, јер не знају шта је било са њима док су били деца, нити постоје сведоци који би потврдили о њиховом крштењу; јер треба се чувати да услед такве недоумице деца некако не буду лишена божанског крштења и Царства Небеског које се кроз крштење дарује, по речи Господа који вели: ако се ко не роди водом и Духом, не може ући у Царство Божије (Јн. 3,5). А ово је узакоњено стога што неки нису дозвољавали да се такви крсте, да не буду они који прекрштавају већ крштене. О томе су много пута биле расправе у Синоду. Јер се појављивала сумња треба ли крштавати купљену децу, коју су из хришћанске земље у ропство одвели скити или агарени, да би их потом продали грцима. Неки су гоцорили да су они пошто су узети у ропство из хришћанске земље можда тамо били крштени у детињству и зато их не би требало изнова крштавати. Али већином су се држали мишљења да их треба крстити, јер они сами не знају јесу ли крштени у детињству и нема никога ко би посведочио о њиховом крштењу. За оне пак који су узети у ропство из неверничких земаља одређено је: такви да се крсте без одлагања, ако не покажу сведоке да су крштени након узимања у ропство. У дане најсветијег патријарха кир-Луке дошли су на Синод агарени и када су од њих затражили да приме крштење рекли су да су раније већ били крштени у својим земљама; а када су их упитали како је то могло да се догоди, они су одговорили да постоји обичај да се све агаренска деца крсте код православних свештеника. Али ово није било прихваћено, јер су морали да чују да се крштење које траже неверници од хришћана не тражи искрено и са православном намером, него ради телесног лечења. Јер код агарена постоји веровање да њихова деца постају бесна и имају задах својствен псима ако не приме хришћанско крштење; и зато траже крштење, не као средство које очишћује од сваке душевне прљавштине и даје божанску светлост и освећење, него као лек или као заклињање. Неки од њих су говорили да имају православне мајке и да су по њиховој ревности крштени код православних; али ни то није било прихваћено, јер нису понудили сведоке који би то посведочили, а они су чак били осуђени јер лоше говоре о себи тиме што вери приступају неправилно. Зато је и било дозвољено да се сви такви крсте.

Словенска крмчија (85).

Ако не знају нити имају сведока да су били крштени, нека се крсте.

Тумачење: Они који не знају да ли су у детињству били крштени, а нема ни неких поузданих сведока који би им без сумње потврдили да су крштени, без икакве препреке да се крсте.

(Преузето из књиге Правила Светих

Васељенских Сабора са тумачењима

Издање Москва 1877.)

НАПОМЕНЕ:
[1] Пети Васељенски сабор у Константинопољу из 553. године и Шести Васељенски сабор у Константинопољу из 680. године нису оставили правила из себе, него је уместо тога 691. године сазван Трулски сабор, који се понекад назива и Пето-Шести, који је надокнадио оно што је пропуштено и саставио укупно 102 правила. Правила овог Сабора Православна Црква поштује једнако као одредбе Васељенских сабора. Сабор је одржан у Трулској царској палати у Константинопољу. Саборска акта је својим потписима потврдило 213 отаца, међу којима и четворица источних патријараха.