<<< Претходна - 2. страна - Следећа >>>
Свеправославно
саветовање у Женеви, у јуну 1968. годиине, пошло је другим путем. Оно је
исказало “општу жељу Православне Цркве да буде органски део Светског Савета
Цркава“. О овоме је Најсветији Патријарх Атинагора обавестио поменути Савет
нарочитом посланицом од 30. јуна 1968. године. Никаквих ограда, никаквог
помињања мисионарских циљева није било ни у овом случају, ни касније.
Треба
појаснити себи каква је то заједница за чији је органски део проглашена
Православна Црква, и које су догматске последице такве одлуке.
У Торонту су
1950. године биле прихваћене основе одредбе Светског Савета Цркава; иако су
биле опрезније него што су данас, оне су већ тада биле у супротности са
православним учењем о Цркви. Тада је у тачки 4. речено да „цркве, чланице
Светског Савета цркава, односе других цркава према Светој Католичанској цркви
која се исповеда у Символима вере, сматрају за предмет међусобног договор“. Ова
формула за нас је неприхватљива, јер се Света Католичанска Црква третира не као
реално постојећа у свету, него као некаква апстрактна вредност, о којој се
говори у различитим Символима вере. Уосталом, већ у тачки 3. каже се да „цркве-чланице
признају да је припадност Цркви Христовој шира него припадност телу њихове
цркве“. Пошто се у претходнној тачки 2. каже како „цркве-чланице Светког Савета
цркава, на основу Новог Завета, верују да је Црква Христова једна“, добијена је
или унутрашња противречност или пак исповедање новог догмата - да се може
припадати једној Цркви, а да се при томе не исповедају њени догмати и да нема
литургијског општења са њом. Ово је протестантско, а не православно учење.
Посебне
декларације свих православних делегата у Еванстону унеколико су поправиле
ствар, јер су јасно указивале на то колико се православна еклисиологија
суштински разликује од протестантске - да се не може заједнички саставити
никаква општа одлука. Сада православни учесници у Светском Савету цркава
поступају другачије. У покушају да се сједине са заблудом, они одступају од
принципа декларисаног у Еванстону. Јер ако Православна Црква органски улази
у састав Светског Савета Цркава, онда су сви са њом.
Ако су њени
представници првобитно учествовали на екуменистичким скуповима ради сведочења
истине, вршећи некакву мисионарску службу међу Православљу туђим
вероисповедањима, сада су се они помешали са њима, и зато свако од нас има
разлога да тврди, како је све оно што је речено у Упсали - речено и од стране
Православних цркава које су тамо биле присутне преко својих делегата. Авај - то
је речено у име целе Православне Цркве.
Ми сматрамо
за свој дуг да одлучно протествујемо против тога. Ми знамо
да у том протесту са
нама стоје Свети
Оци Цркве. Са нама
је такође не
само јерархија, клир и
верни народ Руске
Заграничне Цркве, него и
многи који су
сагласни са нама а припадају другим
Светим Православним Црквама.
Усуђујемо се
да кажемо како све до данас наша сабраћа епископи овом питању очигледно нису
придавали довољно пажње, и не помишљајући на то како се дубоко наша Црква уводи
у област противканонских па чак и догматских споразума са инославнима. Ово ће
бити сасвим јасно ако се погледају првобитне декларације православних
представника и упореде са оним што се сада догађа. На Лозанској конференцији
1937. године представник Васељенског Патријарха Митрополит Герман јасно је
изјавио да установити јединство Цркве значи да протестанти треба да се врате
вероучењу древне Цркве Седам Васељенских Сабора. „А који елементи хришћанског
учења - говорио је он - треба да се сматрају неопходним или суштинским? По
схватању Православне Цркве, нема потребе да се ови неопходни елементи сада
посебно одређују, јер су они већ одређени у древним Символима и одредбама Седам
Васељенских Сабора. Сходно томе, основа сједињења Цркве треба да буде учење
древне Цркве првих векова“.
Такву су
позицију заузимали сви православни делегати на Лозанској и Оксфордској
конференцији.
Што се тиче
наше Руске Православне Заграничне Цркве, њено схватање било је сасвим прецизно
исказано 18/31. децембра 1931. године, приликом одређивања њеног представника
за заседање Комитета Конференције о вери и поретку:
„Чувајући
веру у Једну, Свету, Саборну и Апостолску цркву, Архијерејски Синод исповеда да
се ова Црква никада није поделила. Питање је само ко јој припада, а ко не
припада. Уједно, Архијерејски Синод топло поздравља све покушаје инославних
исповедања да проуче Христово учење о Цркви, у нади да ће кроз такво
проучавање, нарочито уз учешће представника Свете Православне Цркве, они на
крају крајева доћи до уверења да је Православна Црква, као стуб и
тврђава истине (1. Тим . 3,15), у потпуности и без икакве погрешке сачувала
учење које је Христос Спаситељ предао Својим ученицима. Са таквом вером и надом
Архијерејски Синод са захвалношћу прихвата позив Комитета Конференције о вери и
поретку“.
Ту је све
јасно и ништа није остало недоречено. Ова изјава у суштини је сагласна са оним
што су својевремено говорили и званични представници других Православних
Цркава.
Шта се то
променило? Јесу ли се протестанти одрекли својих заблуда? Не. Они су остали
исти, ни Црква се није променила, променили су се само људи који је данас
представљају.
Да су
представници Православних Цркава наставили да тврдо чувају основна начела наше
вере у Цркву, они не би ставили Цркву у тако двосмислен положај који је настао
прошлогодишњим закључком саветовања у Женеви.
После
Скупштине Светског Савета Цркава у Њу Делхију, православни делегати више не
дају одвојене изјаве, него се сливају у масу са протестантским исповедањима.
Сви закључци Скупштине у Упсали донети су у име Цркве о којој се увек говори у
једнини.
Ко то говори?
Коме је дато право да доноси еклисиолошке судове не само у своје име, него у
име Православне Цркве?
<<< Претходна - 2. страна - Следећа >>>
