Посланица Туге (1969.)
Смиреног Филарета, Митрополита Руске Заграничне Цркве
Најсветијим и
Најблаженијим Поглаварима Православних Цркава,
Преосвећеним
Митрополитима, Архиепископима и Епископима
Свети Оци и
Учитељи Цркве су нас учили да истину Православља чувамо као зеницу ока. А
Господ наш Исус Христос, поучавајући Своје ученике да чувају сваку јоту и црту
закона Божијег, рекао је да ко укине једну од ових најмањих заповести и
научи тако људе, назваће се најмањи у Царству Небескоме (Мт. 5,19). Он је
послао Своје Апостоле да науче све народе оном учењу које им је Он предао, у
чистом и неповређеном облику, а тај је дуг потом, по прејемству светих
Апостола, прешао на свакога од нас епископа. Томе нас учи и догматско одређење
Седмог Васељенског Сабора: „....као неповредива чувамо сва црквена предања,
утврђена писмено или усмено“. У првом Правилу истог Сабора Свети Оци овоме
додају: „Онима који су примили свештеничко достојанство, као сведочанство и руководство
служе написана правила и одлуке, које радо примамо, и са Богоречитим Давидом
хвалимо Господа Бога речима: На путу сведочанстава Твојих насладио сам се
као у сваком богатству; а такође и: Заповедио си правду,
сведочанства су Твоја вечна; уразуми ме и бићу жив (Пс. 118, 138,144). Ако
нам пророчки глас заповеда да заувек чувамо сведочанства Божија и да живимо у
њима, онда је јасно да она остају неуништива и непоколебива“.
Свако од нас
на хиротонији свечано обећава да ће тврдо чувати Веру и правила Светих Отаца,
обавезујући се пред Богом да ће постојано чувати Православље од искушења и
заблуда које се кришом увлаче у наш живот.
Ако се
искушење појављује само у једној од Православних Цркава, онда се и исправљање
може наћи у тим оквирима. Но, када неко зло прониче готово у све наше Цркве,
онда оно постаје ствар која се тиче сваког епископа. Може ли ма ко од нас
остати равнодушан ако види да истовремено мноштво његове сабраће иде путем који
њих и њихову паству води у пропаст кроз неприметно губљење Православља?
Може ли се у
том случају рећи да нам смирење налаже да ћутимо? Да ли да сматрамо за
нескромно да дајемо савете другим прејемницима светих Апостола, од којих неки
заузимају најстарије и прослављене катедре?
Православље
исповеда једнакост свих епископа у благодати, одређујући разлику између њих
само у части.
Да ли да се
умиримо тиме да свака Црква одговара сама за себе? Али шта ако се изјаве које
узнемирују верне дају у име целе Цркве, па сходно томе и у наше име, иако ми за
то никога нисмо овластили?
Св. Григорије
Богослов је једном приликом рекао да има случајева када се „ћутањем издаје
истина“. Нећемо ли је и ми издати ако будемо ћутали када видимо удаљавање од
чистог Православља, пошто ћутање увек представља лакши и сигурнији избор.
Међутим, будући
да нико од старијих не подиже глас, приморани смо ми да говоримо, како на
Страшном Суду не бисмо чули прекор због тога што смо видели претњу екуменизма
како угрожава Цркву, а нисмо јој се супротставили.
Уосталом, већ
смо се обраћали и Најсветијем Патријарху Атинагори и Грчком Архиепископу
Северне и Јужне Америке Јакову, исказујући тугу и узнемирење поводом њихових
екуменистичких иступа којима су продали првородство Цркве за зделу сочива - за
аплаузе спољашњег света. Но, позиција коју су православни делегати заузели на
Генералној скупштини Светског Савета цркава у Упсали, још дубље је забринула
ревнитеље Православља, изазивајући код нас неопходну потребу да нашу тугу и
узнемирење поделимо са свом браћом православним епископима.
Нас могу
упитати зашто о тој Скупштини пишемо тек сада, готово годину дана после њеног
завршетка? Одговорићемо да тамо нисмо имали своје посматраче и да смо сведочанства о њој добили тек посредством
штампе, на чију се тачност не може увек ослонити.
Зато смо
очекивали пријем званичних извештаја, а када смо их добили и проучили осетили
смо се обавезним да се овом Посланицом обратимо свим православним епископима
које је Господ поставио да чувају Његову Св. Цркву на земљи.
Извештај о
Скупштини у Упсали заиста нас је потресао, јер смо из њега још јасније увидели
у којој мери низ наших Цркава формално одобрава екуменистичку заблуду.
Када су
чињени први кораци у организацији овог покрета, многи православни су на
иницијативу Константинопољског Патријарха узимали учешћа на његовим конференцијама.
Тада ово није изазвало стрепњу чак ни код најватренијих ревнитеља Православља.
Њима је изгледало да Црква не може претрпети никакву штету од тога што ће се
њени представници појавити међу протестантима разних исповедања који траже
истину, с циљем да насупрот њиховим најразличитијим заблудама изложе истину
Православља. Такво учешће на интерконфесионалним скуповима имало би мисионарски
карактер.
Таква
позиција, иако не увек доследно, постојала је још у извесној мери на
Еванстонској Скупштини Светског Савета цркава 1954. године. Православни
делегати су тамо заједнички изјавили да су одлуке те Скупштине тако далеко од
нашег учења о Цркви, да они никако не
могу да учествују у њеном раду упоредо са осталима. Против тих одлука они су
изнели учење Православне Цркве у посебним декларацијама.
Ове
декларације биле су толико одређене, да су заправо, уз извесну доследност,
морале да доведу до закључка да православни не могу остати чланови Светског
Савета Цркава на истим основама.
Протестанти
су могли да им кажу: ако не делите наше основне поставке, зашто сте онда уопште
са нама? Познато је да су неки од њих у личним разговорима тако и наступали,
али на скупштинским заседањима ово није било изнесено. На тај начин,
православни су и даље остали чланови једне организације коју су сами управо
окарактерисали као потпуно страну и туђу.
