Под духовном јурисдикцијом Свештеног Синода
ЦРКВЕ ИСТИНСКИ ПРАВОСЛАВНИХ ХРИШЋАНА ГРЧКЕ (Цркве ИПХ Грчке)
под Његовим Блаженством Архиепископом Атинским и све Грчке г. г.
Калиником

17.02.2013.

Митрополит Филарет: Посланица Туге (3. страна)


Молим вас, преосвећена сабраћо, погледајте списак цркава које учествују у екуменистичком покрету у Светском Савету Цркава. Узмите макар прве редове списка на страни 444. извештаја под насловом „The Uppsala-68 Report“. Тамо ћете наћи следеће називе: „Евангелистичка црква на реци Ла Плата“, „Методистичка црква Аустралазије“, „Црква Христа у Аустралији“, „Конгрегациони савез у Аустралији“, „Презвитеријанска црква у Аустралији“... Да ли треба даље набрајати? Није ли јасно да се ту, већ у првим редовима, налазе исповедања која се дубоко разликују од Православља, који поричу Свете Тајне, свештенство, црквено предање, свештене каноне, не поштују Мајку Божију и светитеље итд. Ми бисмо морали да набројимо готово све наше догмате да бисмо показали шта све у Православном учењу не прихвата већина чланова Светског Савета Цркава, али је и поред тога Православна Црква данас његов органски део.

Међутим, у име овог најразнородијег скупа представника свих могућих јереси, Упсалска Скупштина све време изјављује: „Црква учи, Црква чини то, Црква чини друго...“

У тој смеси заблуда које су се веома удаљиле од предања, у одредби „О Духу Светом и саборности Цркве“, каже се: „Дух Свети не само да је сачувао Цркву у прејемству онога што је било; Он је такође постојано присутан у Цркви, обнављајући је изнутра и сједињујући“.

Поставља се питање, где је „прејемство онога што је било“ код презвитеријанаца? Где је присуство Духа Светога код оних који не признају Свете Тајне? Како се може говорити о саборности код оних који не примају одредбе Васељенских Сабора?

Када би овој одредби претходили речи које указују на то да једне цркве уче овако, а друге онако, и када би посебно било посведочено истинско учење Православне Цркве - онда би то одговарало стварности. Но, тога нема, и у име разноликих исповедања говори се: „Црква учи“.

То је већ само по себи исповедање протестантског учења о цркви, као оној која у себе укључује све који се називају хришћанима, мада они нису у међусобном општењу.

Међутим, онај ко не прихвата овакво учење, не може бити органски део Светског Савета Цркава, јер се на њему заснива целокупна идеологија те организације.

Истина, резолуција „О Духу Светом и саборности Цркве“ пропраћена је у извештају низом примедби ситним словима, да услед пређашњих спорова она представља не коначно решење, него само материјал за црквено просуђивање.

Али код других сличних резолуција таквих примедаба нема. Из протокола се не види  да су православни делегати захтевали да се на Скупштини у име Цркве не говори у једнини, што се чини свуда, у свим одлукама, које никада немају такву примедбу.

Напротив, Високопреосвећени Архиепископ Јаков, одговарајући у име Скупштине Светског Савета Цркава на поздрав шведског Архиепископа рекао је: „Као што вам је добро познато, Црква Васељене је призвана да свету који то тражи, пружи потпуни доказ и сведочанство своје вере“.

О каквој „Цркви Васељене“ говори овде Архиепископ Јаков? О Православној? Не. Он ту говори о цркви која обухвата сва исповедања - о Цркви Светског Савета Цркава. Ова тенденција нарочито је приметна у извештају о раду Комисије о Вери и Поретку. У резолуцији која се налази у извештају, после набрајања успеха екуменизма, каже се: „Ми се саглашавамо са документима Комисије о Вери и Поретку прихваћеним на њеном Бристолском заседању, да би се наставио програм изучавања јединства Цркве у најширем контексту изучавања јединства људског рода и творевине. Ми истовремено поздрављамо изјаву Комисије о Вери и Поретку да њен задатак остаје „објављивање јединства Цркве Исуса Христа“, и стављање пред Савет и Цркве „обавезе испољавања тога јединства у име Господа њиховог и ради бољег остварења Његове мисије у свету“.

Јасна је тежња свих ових резолуција да се покаже како упркос спољашњој подели цркава, постоји њихово унутрашње јединство. У том светлу, задатак екуменизма јесте да ово унутрашње јединство постане уједно и спољашње, и то путем различитих демонстрација ове тежње пред светом.

Да бисмо све ово оценили са тачке гледишта Православне Цркве, довољно је да представимо себи реакцију која би на све ово могла да уследи од стране Светих Отаца
Цркве.

Може ли ико да замисли да би Православна Црква онога времена могла да се прогласи за органски део заједнице која обухвата евномијевце, аномеје, аријанце, полуаријнце, савелијевце и аполинаријевце?

Никако. Напротив, прво правило Другог Васељенског Сабора не позива на органско јединство са њима, него их предаје анатеми. На сличан начин са другим јересима поступају и наредни Васељенски Сабори.

Органска припадност православних заједници савремених јеретика не освећује ове последње, него православне који у њу ступају одваја од саборног православног јединства. Ово јединство није ограничено савременошћу. Саборност обухвата сва поколења Светих Отаца. Преподобни Викентије Лирински у свом бесмртном делу пише да „никада није било допуштено да се хришћанима објављује нешто што они раније нису примили, нити ће то икада бити допуштено; оне пак који објављују нешто друго осим онога што је заувек примљено, увек је било, јесте и биће неопходно анатемисати“.

Хоће ли неко можда рећи да су се времена променила и да јереси више нису тако злокобне и погубне као у време Васељенских Сабора?

Па зар су протестанти, који одбацују поштовање Мајке Божије и светих, и не признају благодатну јерархију, или пак римо-католици, који измишљају нове заблуде – ближи Цркви него аријанци или полуаријанци?

Блог делује у саставу парохије св. Саве у Београду. У изради је званична страница Цркве ИПХ Србије. До њеног коначног постављања, блог ће вршити и функцију обавештавања свих верника Цркве ИПХ Србије. Након постављања званичне странице, блог ће наставити да делује само као средство информисања парохије у Београду.

Ово је тренутно једина страница Цркве ИПХ Србије, која делује са благословом управљајућег Архијереја. Црква се ограђује од свих страница и група на друштвеним мрежама које се користе Њеним именом или се на било који начин повезују са Њом.

Садржај текстова објављених на блогу представљају ставове самих аутора а не морају нужно представљати и званичан став саме Цркве ИПХ Србије, односно Синода ИПХ Грчке. Званичан став Синода садржан је само у званичним документима самога Синода Цркве ИПХ Грчке.