Под духовном јурисдикцијом Свештеног Синода
ЦРКВЕ ИСТИНСКИ ПРАВОСЛАВНИХ ХРИШЋАНА ГРЧКЕ (Цркве ИПХ Грчке)
под Његовим Блаженством Архиепископом Атинским и све Грчке г. г.
Калиником

17.02.2013.

Митрополит Филарет: Посланица Туге (4. страна)


Нека савремени исповедници јереси и нису толико агресивно расположени према Православној Цркви као они у старини. То ипак није зато што су њихови погледи ближи Православној Цркви, него зато што су их протестантизам и екуменизам васпитали у убеђењу да на земљи нема једне истините Цркве, да нема једног истинитог исповедања, већ постоје само заједнице људи који су у различитој мери заблудели. Ово учење само по себи укида ревност у исповедању онога што се сматра за истину, и зато савремени јеретици имају мање агресиван изглед него стари. Ипак, сама та равнодушност према истини у много чему је гора од ревности у одбрани заблуда које су прихваћене као истина. Пилат, који је питао „шта је истина?“, није могао да се обрати у веру, али је зато Савле, прогонитељ хришћанства, постао апостол Павле. Зато у Откривењу и читамо страшне речи упућене Анђелу Лаодикијске Цркве: Знам дела твоја, да ниси ни студен ни врућ. О, да си студен или врућ! Тако, пошто си млак, и ниси ни студен ни врућ, избљуваћу те из уста својих (Откр. 3,15-16).

Екуменизам чини Светски Савет Цркава таквом организацијом, у којој сваки члан са лаодикијском равнодушношћу према истини сматра за заблуделог и себе и друге, бринући се само за то да пронађе формуле које би биле прихватљиве за све. Да ли је тамо место, и то у својству органског члана, Једној Светој Саборној и Апостолској Цркви, која је свагда исповедала да нема ни мрље ни боре, јер јој је глава Сам Исус Христос? (Еф. 5,27). шездесетосмо правило Картагинског сабора каже за Цркву да је она „голубица (Пнп.2,10), једина мајка свих хришћана, у којој се спасоносно примају све тајне вечне и животворне, које уз то подвргавају великој осуди и казни оне који пребивају у јереси“.

Ми смо још дужни да изјавимо како сматрамо да на Свеправославним скуповима које сазива Његова Светост Константинопољски Патријарх, Руска Православна Црква није законито и правилно представљена. Они епископи који на тим скуповима иступају у име Руске Цркве, на челу са Митрополитом Никодимом, не представљају истинску Руску Цркву, него само јерархе који по милости атеистичке власти носе титуле појединих епархија Руске Цркве. О томе смо већ имали прилику да подробније пишемо Најсветијем Патријарху Константинопољском Атинагори. Ова лица на иностраним скуповима учествују само у мери у којој то одговара најсуровијој власти у историји света, пред којом бледе Неронова зверства и мржња коју је према хришћанству осећао Јулијан Одступник.

Зар не треба изасланицима те власти у значајној мери приписати све политичке одлуке Скупштине у Упсали, које понављају низ парола добро познатих из комунистичке пропаганде на Западу?

У завршној речи председавајући, др. Пајн, говорио је о томе да „Црква Исуса Христа треба да покаже састрадавање Христово у свету који страда“. Но, ни он, ни било ко други, ни једном речју није поменуо милионе убијених хришћана у Совјетском Савезу, нико није прозборио ни реч саосећања за њихове судбине.

Добро је што се изражава саосећање са гладнима у Биафри, са онима који страдају у оружаним сукобима на Средњем Истоку и у Вијетнаму, али зар се тиме исцрпљују савремена људска страдања? Зар члановима Светског Савета Цркава нису познати прогони религије у СССР-у, зар им није познато да тамо царује безакоње, зар не знају колико је хиљада затворених и разрушених храмова? Зар не знају да се тамо мученици за веру броје у милионима, да се окривљени за ширење Речи Божије шаљу на принудни рад. Зар не знају да је тамо забрањено поучавање деце основама хришћанске вере, па чак и водити их на богослужење? Зар не знају за хиљаде депортованих због вере, за децу која се одвајају од родитеља како им ови не би пружили верско образовање?

Све је то добро познато свакоме ко чита новине, али о томе се не говори ни у једном документу Светског Савета Цркава. Екуменистички свештеници и левити пролазе ћутке и незаинтересовани, чак ни поглед да баце према хришћанима који су у Совјетском Савезу пострадали за веру. Они то прећуткују јер званични представници Руске Цркве и поред све очигледности поричу те прогоне како би се додворили својој власти.

Ови људи нису слободни. Хтели не хтели они су принуђени да говоре оно што им прописује комунистичка Москва. Тежина прогона чини их пре достојним сажаљења него осуде. Али, будући морални заробљеници безбожника, они не могу бити прави представници Руске Православне Цркве - измучене, обесправљене и неме, прогнане у катакомбе и заточене у тамнице. Почивши Патријарх Сергије и садашњи Патријарх Алексеј нису били изабрани по правилима које је донео Сверуски Црквени Сабор 1917. године, када је обновљена Патријаршија, него по указу најжешћег прогонитеља Цркве у историји - Стаљина.

Можете ли замислити Римског Епископа изабраног по Нероновој препоруци? А Стаљин је био и много гори од Нерона.

Јерарси које је изабрао Стаљин морали су да обећају покорност атеистичкој влади, чији је циљ, по комунистичком програму, био уништење религије. Садашњи Патријрах Алексеј је недуго по смрти свога претходника писао Стаљину да ће остати веран влади којој је он на челу: „Делујући у пуном јединству са Совјетом за послове Руске Православне Цркве, заједно са Синодом који је успоставио покојни Патријарх, бићу заштићен од грешака и погрешних корака“.

Свима је познато да „грешке и погрешни кораци“ на језику московских властодржаца значе било какво одступање од смерница комунистичке власти. Ми можемо да жалимо несрећног старца, али не можемо да га признамо за главу Руске Цркве, чијим се нераскидивим делом сматрамо.

На патријарха Алексеја и његове сараднике нарочито се односи претња 30-ог Апостолског Правила и 3-ег правила Седмог Васељенског Сабора: „Ако неки епископ употреби светске власти да би преко њих добио епископску власт у Цркви, нека буде свргнут и одлучен - он и сви који су у општењу са њим“.

Епископ Далматински Никодим Милаш у тумачењу 30-ог Апостолског правила каже: „Ако је Црква осуђивала незаконити утицај светске власти приликом постављања епископа и у време када су владари били хришћани, онда је тим пре она била дужна да то осуђује онда, када су ови последњи били незнабошци“. А шта рећи онда, када Патријарха и епископе постављају отворени и ратоборни непријатељи сваке религије?

Када је део епископата на челу са покојним Патријархом, тада Митрополитом Сергијем, стао 1927. године на пут споразума са безбожним непријатељима Цркве, значајан и најуторитативнији његов део, на челу са Митрополитом Јосифом Лењинградским (Петроградским) и првим кандидатом Патријарха Тихона за дужност Чувара трона, Митрополитом Казанским Кирилом, није пристао да иде тим путем, изабравши тако прогоне и мучеништво. Митрополит Јосиф је одмах дошао до закључка да легално постојање црквене управе, уз власт која себи отворено ставља за циљ искорењивање религије свим средствима, постаје немогуће без исувише великих и греховних компромиса. Стога је приступио тајним хиротонијама епископа и свештеника, образовавши тако Катакомбну Цркву која у тајности постоји све до данас.

Блог делује у саставу парохије св. Саве у Београду. У изради је званична страница Цркве ИПХ Србије. До њеног коначног постављања, блог ће вршити и функцију обавештавања свих верника Цркве ИПХ Србије. Након постављања званичне странице, блог ће наставити да делује само као средство информисања парохије у Београду.

Ово је тренутно једина страница Цркве ИПХ Србије, која делује са благословом управљајућег Архијереја. Црква се ограђује од свих страница и група на друштвеним мрежама које се користе Њеним именом или се на било који начин повезују са Њом.

Садржај текстова објављених на блогу представљају ставове самих аутора а не морају нужно представљати и званичан став саме Цркве ИПХ Србије, односно Синода ИПХ Грчке. Званичан став Синода садржан је само у званичним документима самога Синода Цркве ИПХ Грчке.