Отац Јован Јаков Хозевит
О навици проклињања
Шта се подразумева под речју ''клетва''?
Писао сам
раније колико је ружан пред Богом обичај проклињања, особито када се чини због
ништавних ствари и без икаквог кајања. Пошто постоје неки што сматрају обичну
клетву хулом против Духа Светога, настојаћу, по својој моћи, да објасним шта
значи клетва.
Иако многи
учитељи казују да је клетва у сроству са хулом, то не значи да је свака клетва
хула против Светога Духа. Истина је да и клетва, и хуле израстају из корена
гнева, дакле из истог корена. Зато клетва и хула стоје на истој ваги и обе носе
смртоносни отров, као што и њихова мајка, то јест страст гнева, има почасно
место међу седам смртних грехова. Ко се навикне да куне, лако склизне и у хулу.
Клетва је реч
противна благослову. Као што благослов показује жељу за добром и спасењем, исто
тако клетва показује жељу за нечијом штетом и за затирањем.
Могли бисмо
рећи да је и клетва молитва, али не за човекову ползу (корист), него за његову
штету.
Због тога
хришћански закон забрањује проклињање. Њега могу да користе само духовни
пастири, као свезу за нечисте духове или као казну за непокајане, који
саблажњавају народ.
Који куну при
свакој љутњи, доказују да немају здрав разум, или немају чисту веру.
Нерасудне
клетве јесу као капи отрова, које извиру из срца онога који је гневан и особито
из срца неверника. Обично клетве су плодови гнева и показатељи задовољавања
остршћених.
Да бисмо се
уверили колико Господ мрзи клетву, споменући одељак из Светога Јеванђеља.
Пре Светих
страдања, када је Господ ишао са Светим апостолима ка Јерусалиму, послао је
раније неколико ученика у неко самарјанско село, да објаве Његов долазак.
Али неверни
Самарјани нису хтели да приме Господа. Због тога су се апостоли Јаков и Јован
смутили и рекли Господу: Господе, хоћеш
ли да речемо да огањ сиђе с неба, као и Илија што учини? Међутим, Господ их
је прекорио због њиховог расуђивања, говорећи: Не знате каквога сте ви духа. Јер Син човечји не дође да погуби душе
људске нео да спасе. И отидоше у друго село (Лк 9)
Као што се
види, Свети Апостоли Јаков и Јован су се разгневили на Самарјане, који нису
хтели да приме Господа, и због тога хтедоше да их казне. Дакле, трежили су
дозволу Господа да изговоре неку врсту клетве, то јест да огањ сажеже
невернике.
Међутим,
Господ их је прекорео, јер никога није хтео да призове вери силом, нити је хтео
да се коме свети. Јер Он је дошао ради опраштања људи, а не ради кажњавања.
Како би могао Господ да допусти клетву, када Он све учи говорећи: Љубите непријатеље своје, благосиљајте оне
који вас куну, чините добро онима који вас мрзе, и молите се за оне који вас
вређају и гоне, да будете синови Оца својега који је на небесима (Мт 5,
44-45).
Видите како је
Господ забранио Светим апостолима да изрекну какву тешку реч, иако су они то захтевали
из велике реалности за вером и из своје љубави према свом Учитељу и Владици.
Сада расудите
колико су криви који кују клетву
низашто. Многи имају речи: ''Гром га убио'' или ''Смрт га изела'', као
када би рекли: ''Добар дан''. Навика чини да се више не снебивају тежине
клетве.
Али молим вас
који имате злу навику да кунете, да отворите Псалтир код Псалма 108 стихови
16-18 и 27. Ево како украшава Свети пророк Давид онога што проклиње, јер вели:
И заволе проклетство, и доћи ће му; и не хтеде
благослов, и удаљиће се од њега. И обуче проклетство као одело, и уђе као вода
у утробу његову, и као уље у кости његове. А даље
вели: Проклињаће они, а Ти ћеш
благосиљати! Зато и Свети апосотл Павле заповеда свима нама, хришћанима,
говорећи: Благосиљајте а не куните!,
јер Који благосиљају наследиће земљу, а
који проклињу биће истребљени! (Пс 36, 22).
Има неких који
изговарају речи клетве и проклињања као шалу да би засмејавали.
Свакако да се
ове клетве не хватају ни за кога, али који то чине не остају без греха, особито
ако су клирици.
Причао ми је
неки јеромонах, да је у време када је био игуман у Светом Спиридону, у
Јерусалиму, стално долазила к њему нека Арапкиња и молила да јој чита молитву
за њено дете, које је имало нечистога духа. Игуман није никако хтео, јер је
жена била Туркиња. Али она је имала веру у Светога Спиридона и у игуманову
молитву.
Једнога дана
када је наш игуман био веома љутит, дошла је опет жена са болесним дететом,
молећи га као и обично. Онда је побожни отац изговорио грчку псовку, дугу и
јасно наглашену. Јадна жена узела је његову псовку као молитву и радовала се,
молећи га да и осени болесника знаком крста. Игуман се још јаче разгневио, и
начинивши више у подсмеху знак крста, истовремено је изговорио и клетву над
дететом, рекавши му на грчком:
- Ишчезни
одавде, утваро, да те више не видим!
Јадна жена, не
знајући шта он казује, благодарила му је са сузама у очима и отишла кући, са
потпуном надом да ће дете оздравити кроз игуманову молитву.
И заиста, од
тога дана дете је оздравило, а жена је често долазила у Цркву с даровима и
причала је свима чудо које се догодило кроз благослов Преподобнога игумана.
Упалшио се и
он сам од силе молитве, али немајући смелости да исповеди какву је молитву
творио, прионуо је за њега зли дух који је мучио дете, и до данас га смућује,
као што сам сведочи.
Из овога
примера можемо појмити да се клетва нерасудна (то јест неправедна) или
изговорена у посмеху враћа на главу онога који је изговара, а особу коју куне,
ако је невина, не сналази клетва, него напротив, она прима по вери и благослов.
Једно,
међутим, треба знати: од онога који има злу навику да куне удаљује се
благослов, као што казује Свети пророк Давид, и никада нема напретка, јер
клетва није друго, до изгоњење дара.
Као доказ да
неправедно изговорена клетва не приања ни за кога, него се враћа одакле је
изашла, ево, подсећам вас на чудесни догађај, који се збио у нашој земљи, у
време када је био владар Куза Вода а у Римничкој епископији пастирствовао Свети
епископ Калиник (који се празнује 11. Априла).
Једне недеље
Свети јерарх Калиник ишао је кочијом из Римника према манастиру Фрасинеју.
Било је крајем
априла, када се било завршило са орањем и усеви су почели да зелене. Али велико
је било чуђење Светога епископа, када је видео једног човека како оре у дан
недеље. Из своје велике ревности према Закону, Епископ се разгневио духом, и
рекао је у свом уму: ''Проклет нека буде који обешчашћује дан Господњи!'' (као
што се вели у Светом Писму). У трену када је светитељ то помислио, неки ђакон
(који је био с њим у кочији) видео је како је из уста Преосвећенога изашао
огњени језик. И посматрајући са чуђењем, приметио је да је тај огњени језик одлетео
изнад човека који је радио на њиви, облетео га трипут и затим се поново вратио
у уста Светога Калиника.
Ђакон се није
усудио да баш тада каже што је видео, него касније када су стигли у манастир.
Чувши светитељ
о ђаконовом виђењу, намах је појмио да се то збило због његовог размишљања.
Речи што је изговорио у свом уму, биле су као свеза за хришћанина који је радио
празником. Али пошто се огњени језик није зауставио на сељаку, него се вратио
натраг, светитељ је сматрао да је човек невин.
Дакле, одмах
је послао по слугу, да позове у манастир сељака, јер не беше далеко његова
њива. Сељак је дошао с много страха, и павши пред епископове ноге, молио да му
опрости. Тада га је Свети епископ упитао каква га је велика невоља приморала да
ради недељом.
Јадни
хришћанин се исповедио са сузама да то није учинио из ниподаштавања или из
неверовања, него због своје велике тескобе и сиромаштва. Јер исказиваше он:
- Док је било
време орању, нико се није смиловао да ми да плуг с воловима да бих поорао и
своју њиву. Тек данас, када су сви сељаци завршили посао, и марва је слободна,
могао сам и ја наћи (бесплатно) један плуг с паром волова код неког комшије, и
због тога сам изашао на рад, јер ће проћи време орању, а имам тешку кућу,
немајући чиме да платим рад.
Ово је казивао
јадни сељак са сузама понизности, и видело се да је имао страх Божији у срцу, и
много кајања.
Из његовог
причања спознао је Свети Калиник да му Бог, због његовога многог сиромаштва,
није урачунао у грех, и због тога ни клетва није прионула за њега, него се
повратила, као птица која не налази склониште. Дакле, очитао је човеку молитву
разрешења и давши му помоћ, отпустио га с миром. Али од тога дана чувао се
Свети јерарх Калиник да не изговори или да не помисли коју реч свезе. И
саветовао је све своје клирике, да и они имају стражење у вези са тим. А ако би
који изговорио тешке речи (свезе) над киме, онда он сам, то јест свештеник,
нека води рачуна да га разреши док је у животу. Јер, казивао је светитељ, у дан
суда, из његових ће се руку тражити душа онога који је под свезом (ако је свеза
била неправедна).
Из овога се
догађаја видело како велику силу имају речи освећених лица, када су изговорене
из ревности према Богу и према Светој вери.
Ако је Преосвећени
Калиник само помислио на тежину осуде за оне који ниподаштавају дан Господњи, и
намах се видео пламени огањ како излази из његових уста, помислимо дакле,
колико теже падају речи освећених, када су баш изговорене над виновницима. То
је још теже када се дешава баш у време службе.
Због тога се
по гробљима налазе тела поцрњена и неиструлела, а код иних само део тела
неиструлео.
Због тога је
на многим местима настао обичај да се откопавају тела успоших, након три или
седам година, да би се спознало да ли имају икакав знак свезе, да би им се
очитала молитва разрешења. (Она се твори много пута и без откопавања, а у
манастирима се врши и премештај посмртних остатака).
У овој причи
са Светим Калиником реч је о клетви која није била изговорена, него само помишљена,
а особа на коју беше упућена клетва није била крива. Зато та клетве није
прионула.
Знак који се
показао био је више за Светога јерарха Калиника, како не би доносио над њим
какву одлуку, без испитивања.
Сада ћу
подсетити на други догађај, када је неки духовник изговорио клетву да многи
чују, над неком особом, која је уистину била крива, тако да је заслужила ту
клетву, и због тога клетва је прионула.
Мислим да се
многи сећате брата Димитрија, који је раније пребивао у манастиру Светога
Герасима, а касније био старатељ патријаршијских кућа из Дар Абутора, где се
вели да је гроб Светога патријарха Модеста.
Овога брата је
обмануо непријатељ и ходио је некако без сврхе. А његове речи биле су често
измешане са хулама према светињама. Творио је шале од речи светога Јеванђеља и
подсмевао се тајнама Свете вере.
Због тога,
много пута га је духовник манастира оштро прекоревао, а понекад проклињао,
казивајући му: ''Нека ти запуши Бог хулна уста, опадачу!'', али се он није
никог устручавао и није престајао са опадањем. При крају његовог живота
допустио је Бог да му се запуше уста на језив начин. Наиме, био је угушен од
неких пријатеља, од чега му је и дошла смрт. Казивао ми је неки свештеник који
је добро познавао његов живот да је био присутан када су му полицајци извукли
цео чаршаф из гркљана. Ето како се испунила духовникова клетва због хула које
је изговарао. Сами његови пријатељи, с којима се посвађао, угурали су му крпе у
гушу и угушили га.
Понекад човек
проклиње себе, а да и не примети. И то се дешава када неко има непријатељство с
браћом исте вере с њим, и неће да се помири. Таква особа када изговара молитву
''Оче наш'' преоклињући себе, не поимајући, наиме, да када каже:
И опрости нам дугове наше, као што и ми опраштамо
дужницима својим,
То је као када
би рекао:
''Господе,
немој ми опростити, као што ни ја не опраштам своме брату!'' .
Ако се коме
чини ово слово сувише оштро или невероватно, онда га молим да тражи у Бисерима Светога Јована Златоуста, и то
у Слову 19: ''О покајању'', и тамо ће наћи опширније и страшније.
Размислимо,
браћо, да Молитва Оче наш није
молитва коју су саставили људи, него је њу сам Господ оставио Својим Светим
апостолима, а они су је записали у светом Јеванђељу; због тога се назива
Молитвом Господњом.
Дакле, кад смо
у свом срцу имамо ругобу према неком брату, и изговоримо ''Оче наш'', онда сами
себе свезујемо, и тражимо да нам се затворе двери опраштања као што их и ми
затварамо браћи својој.
Али да вам се
не би учиниле чудне ове речи, молим вас да отворит свето Јеванђеље по Матеју,
гл. 6, стих 9. Тамо ћете наћи молитву Оче
наш, а испод ње ћете наћи записане ове речи: Јер ако опростите људима
сагрешења њихова, опростиће и вама Отац ваш небески. Ако ли не опростите људима сагешења њихова, ни Отац ваш неће
опростити вама сагрешења ваших (14–15).
Због тога су,
онима који су задржавали непријатељство и нису хтели да се измире са својом
браћом, древни оци бранили да изговарају молитву ''Оче наш''. То чине и
поједини духовници наших дана.
Такође се
проклињу сами, а да не знају, и који чине неправду, као и који љубе освету и не
остављају ни драма ненаплаћену онима што им чине неправду или их жалосте.
Ови, када
читају Псалтир, сами себе свезују
пророчким речима које гласе:
Господе Боже мој, еда ли учиних то (зашто ме
гоне), еда ли је неправда у рукама мојим, еда ли узвратих онима који ми
наношаху зла, нека зато гони непријатељ душу моју, и достигне је, и згази на
земљу живот мој, и славу моју у прах да настани.
Извор: Свети Јован Јаков Хозевит: У рају срца,
Образ светачки, Београд, 2003.
