Одговор Источних Патријараха Папи Пију IX
Године 1848. маја 6, Цариградски патријарх Антим, Јеротеј Александријски, Методије Антиохијски, Кирило Јерусалимски, Свети синод Цариградске патријаршије од једанаест епископа, Свети синод Антиохијске патријаршије – четири епископа и Свети синод Јерусалимске патријаршије - седам епископа, огласио се поводом Окружне посланице римског папе Пија IX коју је он упутио, чак и на грчком језику.
Посланица је
један опширнији документ који детаљно набраја све новине у вери и практичном
цркваном животу у Римокатоличкој цркви на Западу. ''Црква Божија је духовни
рај'', али, каже се даље, има много оних који се грабе за ''безбожним новинама
као за новим оделом''. Детаљније се разматра учење о ''филиокве'', зашто је оно
опасно и које су негативне последице његовог увођења у Символ вере. Ова новина
се ''поткрала као вук у овчијој кожи по западним црквама'' противно одлукама
свих васељенских сабора. Зато западњаци недвосмислено јесу јеретици. На више
места се наводе, по том питању речи Светог Василија Великог архиепископа Кесарије
Кападокијске: ''Они не знају истину, и не желе да је знају; са онима који им
истину казују, препиру се, и сами потврђују јерес''.
Петрово
наслеђе у Риму и папско првенство није утемељено ни у Светом писму нити у
Предању. Такође се побија аргументовано папино позивање на Светог Иринеја
Лионског, обраћање хришћана из Коринта римском епископу, наводи се пример
Светог Лава I великог папе
римског, папе Лава III и
других православних римских патријараха.
Окружна посланица Православних Источних Патријараха против Папе Пија IX упућене Источним Хришћанима 6. јануара 1848. године
Свима и свуда у Светом Духу возљубљеној и
предрагој браћи, преосвештеним архијерејима са њиховим најпобожнијим клиром и
свој православној верној деци једне, свете, католичанске и апостолске Цркве,
братски у Светом Духу поздрав и жеља сваког добра и спасења од Бога.
1. Требало би
да се свето и и божанско јеванђелко учење о нашем искупљењу у оној истој
неповредивости проповеда од свих и у истој чистоти да се вером свагда прима, у
којој је Спаситељ наш добровољно себе понизивши, подобије слуге узео и из
недара Бога и Оца дошао, и себе открио божанским и светим својим ученицима, и у
којој су они сведоци, самовидци и очевидци, као громогласне трубе, ово учење
целом свету благовестили (јер ''по свој
земљи изиђе благовест њихова, и до краја васељене речи њихове'' Пс 18:5) –
а најпосле у оној истој неизменљивости у којој су тако многи и тако велики са
свих страна света богоносни Оци католичанске Цркве, исту ту благовест примили,
и нама свенародно на саборима и у својим сопственим учењима предали. Али, зли
дух, одувек противник спасења људи, као што је на почетку у Едему примио на
себе образ доброжелећег саветника, учинио човека преступником изричите Божије
заповести, тако исто и у свом духовном Едему, Цркви Божијој, он не престаје да
вара људе, уливајући у њих лукаве и Богу противне мисли, и овима као оруђем
користећи се шири и сада јереси у чистим водама православног учења из чаша, као
да су ове јеванђелском благовешћу позлаћене, напаја многе, напаја оне који по
својој простоти неопрезно живе и ''не
пазе на оно што чуше'' (Јев 2:1) ''што
им је објављено од њихових отаца'' (5 Мој 32:7), с Јеванђељем и свим
древним учитељима нису сагласни. Душевног ради спасења усмена и писана реч
Господња и непрекидно присутно црквено сведочанство не поштују као довољно, већ
се грабе за безбожним новинама као за новим оделом и примају у потпуно
исквареном виду јеванђелско учење.
2. Отуда су
произаше разнообразне и чудовишне јереси које је католичанска Црква од саме
своје колевке ''обукавши се у свеоружије
Божије и узевши мач Духа који је реч Божија'' (Еф 6:13, 17), била принуђена
преодолевати и све до данас преодолева, а преодолеваће и од сада кроз све
векове свагда, и после борбе показујући се све светлијом и све силнијом.
3. Међу овим
јересима, једне су већ сасвим исчезле, друге исчезавају, неке су ослабиле, а
друге више или мање којекако цветају држећи се до времена свог пада, а неке
најпосле тога ради изнова ничу да би само прешле свој пут од појављивања до
уништења. Јер оне – ова жалосна умовања и измишљотине бедних људи – громом
проклетства на седам васељенских сабора, заједно са својим оснивачима биле су
поражене, неизбежно морају пропасти ако би и хиљаду година трајале! Зато,
дакле, што се тиче самог правоверја католичанске и апостолске Цркве која се
одуховљава живом Речју Божијом, оно ће вечно трајати по нелажном обећању
Господњем: ''И врата пакла неће је
надвладати'' (МТ 16:18), односно (као што и божански Оци тумаче), уста
безбожна и јеретичка, ма колико ужаса и претње, речитости и убеђивања
просипала, никада неће надвладати мирно и кротко православно учење. ''Зашто је ипак пут безбожнички срећан (Јер 12:1), и безбожник се уздиже и надима као кедар ливански'' (Пс 36:35),
искушавају оне који мирно служе Богу? Не зна се томе узрок, света Црква
свакодневно моли да одступи од ње овај пакосник, овај анђео сатанин. Она опет
непрестано слуша од Господа: ''Доста ти
је благодат моја, сила се моја савршава у немоћи'' због чега се она и ''хвали своим немоћима, да се усели у њу
сила Христова'' (2 Кор 12:9) и ''да
се покажу постојани међу вама'' (1 Кор 11:19).
4. Између дела
која су се показивала, сам Бог зна које су велике јереси биле, било је некад и
аријанство, а сада је папизам. Али, и ова последња као и она прва, која је већ
сасвим исчезла иако је до сада у снази, неће никада надвладати, него ће проћи и
нестати, и ''глас небески објави о њему:
побеђен је'' (Отк 12:10).
5. Новојављено
учење као ''да Дух Свети исходи од Оца и од Сина'', измишљено је против
изричите и посебно о овом предмету речи Господа нашег: ''Који од Оца исходи'' (Јн 15:26), и против исповедања целе
католичанске Цркве на седам васељенских сабора засведоченог у речима: ''Који од
Оца исходи'' (Символ вере).
5.1. Оно
нарушава јединство од једног начела, али при томе различито происхођење
Божанских лица Свете Тројице, које се потврђује сведочењем Јеванђеља.
5.2. Оно
приписује равносилним и равночасним Лицима (Божанства) различите и посебне
односе, слива их или их меша.
5.3. Оно
претпоставља као да је исповедање једне, католичанске и апостолске Цркве раније
било затамњено, несавршено и нескладно.
5.4. Оно
понижава Свете Оце Првог васељенског сабора у Никеји и Другог у
Константинопољу, као да су они о Сину и Духу Светом несавршено
богословствовали, то јест да су прећутали тако важну особину два Божанска лица,
онда када је било неопходно да се ова Божанске својства њихова против аријанаца
и македонијеваца изложе.
5.5. Оно
растужује Оце Трећег, Четвртог, Пето-шестог и Седмог васељенског сабора који су
по целом свету божански Символ у сваком погледу као потпун и савршен
прогласили, и који су страшним претњама и неразрешивим клетвама, како себи
самима, тако и свима другима сваки к Символу додатак или одузимање или измену,
премештај само за једну јоту, како би га било нужно допунили, ово су забранили,
јер би се иначе цело богословско учење васељенских Отаца тако изменило, под
изговором да би се открило ново различито својство у самим трима лицима Свете
Тројице.
5.6. Оно се
поткрало као вук у овчијој кожи по
западним црквама, то јест под именом, не по употребљеном грчком изразу происхођења у Јеванђељу и у Символу,
него под именом послања, као што се
папа Мартин пред Максимом Исповедником правдао, и као што је то Атанасије
књижничар објаснио у време (папе) Јована VIII.
5.7. Оно се
грубом и нечувеном дрскошћу коснуло самог Символа и изменило овај свеопшти
залог Хришћанства.
5.8. Оно је
толике сметње произвело у тихој Цркви Божијој и разделило народе.
5.9. Оно је
при свом првом појављивању било свенародно одбачено од двојице увеспомињаних
папа, Лава III и Јована VIII, који је у свом Писму Светом Фотију све
оне који су га први унели у божански Символ, назвао Јудиним сапричасницима.
5.10. Оно је
осуђено од стране многих сабора четири источна патирјархата.
5.11. Оно је
као ново уведено и проширење Символа било подвргнуто анатеми од Осмог
васељенског сабора у Константинопољу (880. године) ради измирења источних и
западних Цркава.
5.12. Оно је
одмах, чим се појавило у западним црквама само од себе најгнусније изроде
породило, или је мало по мало друге новотарије са собом увело у Цркву, које су
већином противречиле заповестима које је у Јеванђељу изрекао наш Спаситељ,
прилично сачуваним до његове појаве и у оним црквама где је било уведено, као
што су: обливање, уместо погружавања; одузимања од световњака божанствене Чаше,
и само под једним видом хлеба причешће; употребљавање опреснока (бесквасног
хлеба) уместо хлеба квасног; избацивање из Литургија благосиљања, односно
божанског призивања Пресветог и Свесавршавајућег Духа. Исто тако су нарушени
овим ноотаријама обреди оне древне апостолске католичанске Цркве, као што су:
одбијање крштаваних младенаца од Светог миропомазања и од примања Светих тајни,
брачних од свештенства; признавање папе за лице непогрешиво и за намесника
Христовог, и тако даље. На тај начин је ово ново учење изврнуло целокупан
апостолски образац по којем су се све тајне и све црквене уредбе извршавале, -
поредак који је древна света и православна Црква римска држала, која је тада
била најчаснији део свете, католичанске и апостолске Цркве.
5.13. Оно је и
своје бранитеље, западне богослове побудило да они, немајући ни у Светом писму,
ни у Оцима за себе потпоре, да прибегавају безбројним лажним мудровањима, и не
само превратним тумачењима Светог писма, каквих ми не налазимо ни код једног
између Отаца свете католичанске Цркве, већ и ка самом кварењу свештених и
неприкосновених текстова божанских Отаца источне и западне Цркве.
5.14. Оно се
као страно показало нечувено и богохулно и од других хришћанских заједница,
које су још пре његове појаве из других праведних узрока током векова биле
одељене од стада саборне Цркве.
5.15. Оно није
могло навести у своју одбрану ниједног противдоказа, не гледајући на све
трудове и усиљавања својих бранитеља ни против једног доказа које смо ми
наводили још до данас, ни најмање убедљивог и основаног на Светом писму и
Оцима.
Такво учење у
самој својој природи и својствима носи све знаке неправославног учења; а свако
неправо учење вере саборне Цркве о Светој Тројици о происхођењу божанских Лица,
о исхођењу Светог Духа јесте заиста и назива се јерес, и сви они који тако
умују јесу јеретици по опредељењу Светог Дамаса папе риског, који овако говори:
''Ко о Оцу и Сину мисли право, а о Духу Светом неправо, тај јесте јеретик'' (Исповедање вере послано папом Дамасу
Павлину Солунском).
Према томе,
једна, света католичанска и апостолска Црква следећи источним и западним Оцима,
као што је у време наших Отаца проповедала, тако и сада опет саборно вапије да
ово новоуведено мишљење, као да Дух Свети од Оца и Сина исходи, јесте суштински
јерес, и да његови следбеници, ма ко они били, јесу јеретици по изричитој осуди
споменутог Дамаса, а заједнице које они образују јесу јеретичке, и да је са
њима свака духовна заједница од стране деце православне католичанске Цркве
безакона, а нарочито по сили 7. правила Трећаг васељенског сабора.
6. Та иста
јерес и са њоме присаједињеним многим новотаријама, као што је речено, око
половине VII века се
појавила, у почетку је била непозната и безимена, и под разним видовима током
четири или пет векова тајно се ширила по западним областима, а затим
православље у тим земљама због небриге тадашњих пастира и због покровитељства
тамошњих власти, увела је у заблуде не само шпанске, него још и германске и
галске, пак и саме италијанске цркве, чије се православље некада по целом
Истоку разносило, и с којим су често Свети Оци наши Атанасије Велики, и
Василије небојављени дружили се; њихово пак јединство и заједница са нама
служила је томе да се чистота учења католичанске и апостолске Цркве сачувала до
Седмог васељенског сабора.
А када завишћу
непријатеља добра, новотарије које се односе на здраво и православно учење, као
и о Пресветом Духу, на кога хула, по речима Господа, неће се опростити ни на
овом ни у будућем веку (Мт 12:32), и следећи једено за другим новоувођење божанских
тајни, а посебно које се тичу спаситељног Крштења, Светог причешћа и
Свештенства, - Кад кажемо све ове неједнакости једна за другом непосредно
следујући, завладале су самим старим Римом, потом иста јерес добивши на
важности у Цркви, обуче се у име папизма. Јер иако су неки од римских епископа,
који су били називани папама од почетка саборно устајали против ових
новотарија, као што су папа Лав III и Јован VIII– први је
преко сребрних таблица, а други преко Писма Светом Фотију у време Осмог
васељенског сабора, као и преко Писама за Моравског епископа Методија упућеног
Светоплуку – али зато већина њихових наследника заступницима ове јереси,
истина, противно саборским правилима, али су се преварили у овладавању
сачињених правила Божијих цркава, и у томе за себе много овосветске среће и
много користи су нашли, и због тога и једновлашће у саборној Цркви и
једновлашће у раздавању дарова Светога Духа су измислили, не само што је своје
древно богослужење таквим новотаријама од осталог старог и истино-хришћанског
заједништва отцепио и изменио, него се још као што нелажна историја вели, не
без великог лукавства старала да и остале четири Патријаршије у отпадништво од
православља повуче за собом, и да таквим начином католичанску Цркву потчини
вољи и жељама људским.
7. Свагда
достојни спомена наши Оци претходници, видећи како се праотачко јеванђелско
учење гази ногама, и како се одозго изаткани хитон (хаљина), нашег Спаситеља
нечасним рукама раздире, очинском и братском љубављу побуђени, оплакивали су
пропаст толиког мноштва хришћана, за које
је Христос умро (Рим 14:15; 2 Кор 5:14-15), али у исто време и много
ревности и усиљавања саборно и појединачно су употребили, да би спасавајући
православне учење свете католичанске Цркве опет наново оно што је раздељено,
колико је могуће, сјединили и подобно искусни лекарима, старали су се да
страдајући уд заједнице (Цркве) по силама исцеле, подносећи за то много туге,
поруге и прогона, како се само не би тело Христово раздробило на делове, и да
не би одлуке божанских и светих сабора биле погажене. Но, Запад по сведочанству
нелажне историје остао је упоран у заблуди. Свагда ублажавани делом Свети
мужеви су испитали истину речи Светог Оца нашег Василија небојављеног, који је
из сопственог искуства свог о западним епископима, а нарочито о бившем папи
рекао: ''Они не знају истину, и не желе да је знају; са онима пак који им
истину казују, препиру се, и сами потврђују јерес'' (Посланица Јевсевију
Самосатском). На тај начин после првог и другог братског покушаја, познавши
њихову нераскајаност, они су отресли прах са ногу, и одрекавши се њих, предали
су их на кушање њиховом уму (јер је бољи и рат од мира који одваја од Бога, као
што је Свети Отац наш Григорије пишући о аријанцима рекао). Од тада нема између
нас и њих никакве духовне заједнице, зато што су они својим сопственим рукама
ископали дубоку провалију између себе и православља.
8. Уосталом,
није се папизам који напада на мир Цркве Божије на овоме зауставио, већ
разашиљући свуда такозване мисионаре, људе лукаве, ''проходите море и копно да бисте добили једнога следбеника'' (Мт
23:15), да би једнога од православних преварио, како би учење Господа нашег
испунио, да би наше свете вере божански Символ са додатком нагрдио, да би
богомпредано у Крштењу погружење као излишно, а заједништво Свете чаше и многа
друга као некорисна представио, и која је дух новотарија готовим креоз цео
средњи век од стране схоластика и тадашњих по љубоначалству све себи
дозвољавајућим налагао епископима старог Рима. Блажени у побожности претходници
и Оци наши, ако су и бивали много пута и на многе начине ожалошћени, и изнутра
од папизма, и споља непосредно и посредно стешњавани били, поново су за то
укрепљујући се надом на Господа, сачували и нама неповређено предали бесцено
наслеђе наших Отаца, које ћемо и ми с Божијом помоћи, као драгоцено благо
предати до краја свих векова. Не гледајући на то, паписти се до сада још нису
узнемирили, нити ће се узнемирити, због своје уобичајене мрзости против
православља, које они, отпавши од вере својих праотаца, као жив образац
непрестано имају пред очима. О, када би они против раширене и завладале на
Западу јереси устремили све своје снаге! Нема нимало сумње да давно већ, када
би њихова усрдност на штету православља била усмерена против истребљења јереси
и новотарија, сагласио са побожним намерама Лава III и Јована VIII вавек блажених православних папа, – давно већ,
кажемо, ни трага од исте јереси не би било, и сви би сада по заповести
апостолској исто мудровали. Али, ревност њихових наследника није била усмерена
на очување православне вере, као што је била достојна споменута ревност
блаженог Лава III.
9. Однедавно,
уосталом, напади пређашњих папа су се прекратили, и само су постојали од стране
мисионара; али, садашњи папа који се попео на римску столицу 1846. под именом
Пија IX, издао је 6. јануара
1848. године једну Окружницу намењену
источним хришћанима и у грком преводу, која се састоји од дванаест страница,
коју је изасланик његов као неку пријемчиву заразу распростро међу нашим
православним стадом. У овој Окружници он, пре свега, преговара са онима који су
отпали у разна времена, различитим хришћанским заједницама, који су самовољно
пришли папизму, као са својима; затим се обраћа и православнима не помињући
управо никога између њих посебно, али показујући поименце на божанске и Свете
Оце наше јавно о њима, и онама, њиховим наследницима и потомцима неправедно
говорећи, представљајући их да су прихватали опредељења и установе папа као
управитеља католичанске Цркве, а ми као да смо изневерили њихове примере, и због
тога, због од Бога поверене нам пстве представља их као неверне одступнике од
сопствених Отаца наших, који се о нашим свештеним дужностима, као и о душевном
духовном спасењу наших чеда не старамо. Даље, присвајајући за себе као
сопствену властитиост католичанску Христову Цркву, због тога што он, као што се
сам хвали, седи на епископској столици Светог Петра, хоће на тај начин да овом
преваром више простих људи приволи отпадништву од православља, додајући,
следујуће за сваког који је са богословским учењем упознат, стране речи: ''Нема
ниједног разлога због којег бисте ви могли одрећи да се не повратите истинитој
Цркви, и да са овим светим престолом немате заједницу''.
10. Сва наша у
Христу браћа и чеда васпитана у благочестију и научена читајући ово с разумом,
при светлости од Бога даног им разума, без сумње ће спознати да, речи и
садашњег римског епископа исто тако као и његових претходника од времена
отцепљења, нису речи мира, као што он (стр. 7) говори, нису речи љубави, већ
речи саме лажи и преваре управљене су ка сопственом његовом узвишењу по обичају
његових претходника који су делали против сабора. Зато смо и ми уверени да,
како у садашњем времену, тако и у будуће, наши православни неће се преварити.
Истинита је реч Господа нашег: ''За
туђином не иду, већ беже од њега, јер не познају глас туђинца'' (Јн 10:5).
11. Поред
свега тога, ми смо сматрали за своју отачку и братску нашу дужност као и за
нашу свету обавезу да вас овом нашом доброжелатељном и сада предложеном вам
Окружницом утврдимо у оном православљу које смо од предака примили, а узгред да
вам заједно и ону слабост римског епископа покажемо, коју и он сам очигледно
разуме. Он не украшава свој престо апостолским исповедањем, већ се стара да
апостолским престолом потврди своје достојанство, а достојанством своје
исповедање. У самој ствари то је сасвим другачије. Не само римски престо који
се по једном предању сматра да је преимућство добио од Светог Петра, већ и у
Светом писму представљени престо Светог Петра, - то јест Антиохија, која Црква
је по сведочењу Светог Василија (Посланица 48. Атанасију Великом)јесте глава
свих цркава у васељени. Што је још од свега више, Други васељенски сабор у
Посланици сабору западних Отаца ''најчаснијој и најбогољубазнијој браћи и
саслужатељима Дамасу, Амвросију, Вритону, Валријану и другима овако сведочи:
''Најстаријој и заиста апостолској цркви која је у Антиохији Сиријској, где је
први пут примљено достојно име хришћана'', и ова, кажемо, апостолска Црква
антиохијска нигде није имала преимућства (повластице), да по Божијој речи и по
саборским одлукама из уважавања према њој, као истинити престо Светог Петра
буде схватан. Али шта ми то говоримо? Није ли и сам Петар лично био суђен пред
свима у истинитој проповеди (гал
2:14), и по сведочењу Светог писма, показао се зазоран и не ходи право (Гал 2:14). Шта после овога треба мислити о
онима који се величају и надимају, што само уображавају да имају његов престо?
И заиста сам небојављени Василије Велики, - овај васељенски учитељ православља
у католичанској Цркви, на кога су принуђени да се позивају и сами римски
епископи, опредељено и јасно нам је горе рекао шта ми треба да мислимо о
неприступном Ватикану, ''они истину не знају и не желе је знати, с нама пак
који им истину казују, препиру се, а сами утврђују јерес'', - следствено исти
они наши Свети Оци које као светилнике и учитеље самог Запада његово блаженство
нам набраја, и којима да следујемо саветује нам, уче нас да би ми, не по
престолу – по Светом писму, по саборским одлукама и опредељењима и по свима
проповеданој вери, то јест по православљу непрекидног учења (Цркве) судили.
Тако су судили и осудили наши Оци сабором и Хонорија папу римског, и Диоскора
папу александријског, и Македонија и Несторија патријархе константинопољске, и
Петра Кнафеја патријарха антиохијског и друге, јер ако по сведочењу Светог
писма и сама мрзост опустошена је била на светом месту (Дан 9:27, Мт 24:15), и
зашто новотарије и јерес не могу бити на светом престолу? Одавде се јасно види
слабост и неважност других доказа у корист врховног господства римског
епископа. Када Црква Христова не би била основана на непоколебивом темељу
Христовог исповедања: ''Ти си Христос,
Син Бога живог'', - које је био заједнички одговор од стране Апостола на
постављено питање: ''А ви, шта велите ко
сам ја?'' ( Мт 16:15), као што нам Свети Оци источни и западни
обајашњавају, - то и сам Кифа би био за њу слаб основ, а још слабији папа, који
је, присвојивши за себе кључеве Царства Небескога, како је с њима поступао,
познато је из историје. О трикратном знаменовању: паси овце моје, наши заједнички Свети Оци уче једногласно да то
није било никакво преимућство (првенство) Светог Петра над другим Апостолима, а
још мање његових прејемника, већ је то било његово просто увођење у
апостолство, из којег је он својим трикратним одрицањем испао. Сам пак Свети
Петар, као што се види, одвећ је тачно разумео смисао трикратног Христовог
питања: ''Волиш ли ме? И речи : више од
свих (Јн 21:16), јер се опоменуо својих речи: Ако се и сви саблазне о тебе, ја се нећу никада саблазнити. Растужи
се када му по трећи пу рече: волиш ли ме''. Али његови наследници, ради
свога циља, ову изреку прихватају у повољнијем смислу за њих.
12. Његово
блаженство још говори (стр. 8) да је Господ наш казао Петру (Лк 22:32): Ја се молих за тебе да не ослаби вера твоја
и ти када се обратиш, утврди твоју браћу. Молитва Господа нашега била је за
то што је сатана тражио (тамо стр. 13) да му се допусти да себи подвргне веру
свих ученика, - и Господ му је дозвлио да то учини само са Петром, а посебно
зато што је он изговорио речи себичности, и себе је држао за вишег од других
Апостола (Мт 26:32). Ако се и сви
саблазне о тебе, ја се нећу никад саблазнити (Мт 26:33), то је било
привремено искушење, када се Петар почео клети и заклињати се, иако не знам човека (Мт 6:74). Тако је слаба
природа препуштена самој себи, - Дух је
бодар, а тело је слабо, да би затим дошао себи и сузама покајања очистивши
се могао још боље утврдити браћу своју у исповедању Онога Кога они нису
заменили нити су га се одрекли. О премудрог Божијег расуђивања! Како је била
божанствена и тајанствена на земљи последња ноћ нашег Спаситеља! Свештена она
вечера, она сама и сада се свакодневно савршава по речима Господњим: ''Ово чините у мој спомен (Лк 29:19). Кад год једете овај хлеб и чашу ову пијете,
смрт Господњу објављујете, докле не дође'' (1 Кор 11:26). С таквим старањем
је заповеђена братска љубав од стране заједничког нам учитеља: По овоме ће сви познати да сте моји ученици,
ако будете имали љубави међу собом (Јн 13:35). Љубав чије су завете и
рукопис најпре папе поцепали, бранећи и примајући јеретичке новотарије,
насупрот ономе што нам је благовештено и што је учењем заједничких учитеља и
Отаца наших утврђено, - и та сама, кажемо, љубав дејствује и сада у душама
хришћанских народа, а нарочито у предводницима њиховим. Ми храбро и пред Богом
и пред људима исповедамо, да молитва нашег Спаситеља Богу и Оцу свом о
заједничкој љубави хришћана и сједињења у једну, свету, католичанску и
апостолску Цркву, у коју верујемо ми, да
буду једно као што смо ми једно (Јн 17:22) дејствује у нама, као и у
његовом блаженству (папи), и овде се управо наша братска смерност и ревност
сусреће са смерношћу и ревношћу његовог блаженства (папе), - с том само
разликом што је у нама иста та ревност тамо усмерена, да се божански,
беспрекорни и свесавршени Символ хришћанске вере чист и неокрњен сачува са
Јеванђељем и одлукама седам светих васељенских сабора, саглашавајући се са
учењем Цркве, која се непрекидно продужава. Међутим, од његовог блаженства
(папе) само је на то усмерена да се крепи и утврди над свима власт и
господарење папа који седе на апостолском престолу и њихово ново учење. То је,
укратко речено, суштина целе разлике између нас и њих; то је ''преграда''
ограде, која ће се по божанском пророчанству (Тим 10:1), и друге овце имам, које нису из овога тора; и те ми ваља привести и
глас је то мој: Истину која од Оца исходи, чуће, уз помоћ прослављене мудрости
његовог блаженства, као што се надамо, у његове дане разрушити. Казаћемо још
треће: ако, саглашавајући се речима његовог блаженства допустимо да је молитва
нашег Господа о Петру, коме је одрицање и преступ клетве предстојао, тесно са
Петровим престолом сједињена и свезана, и да она снагу своју простире на папе
која у разна времена седе на њему; ово мишљење, ако ништа, као што је горе
речено (11) и не потврђује (као што на Писмо примером самог Петра после силаска
Светог Духа сведочи), то опет, ми кажемо, на основу Спаситељевих речи, и
свакога уверавамо да ће доћи време када ће ова божанствена молитва која је
настала поводом случаја Петровог одрицања: да не ослаби сасвим вера његова, да
подејствује на ма којег његовог наследника, који ће се подобно њему заплакати,
и све нас обратити, браћу своју, још боље утврдити у православној вери, коју
смо ми од предака примили. И о! када би његово блаженство био такав истинити
наследник блаженог Петра! Али, шта стоји на путу овој нашој смиреној молитви,
да још и наш искрени савет из чистог срца у име свете саборне Цркве, не
присајединимо. Ми се без сваког одлагања не усуђујемо казати, као што рече
његово блаженство, али кажемо: без журбе и после зрелог расуђивања, а осим
тога, ако би још било потребно, после саветовања са најмудријим и
најпобожнијим, но и заједно и са најправдољубивијим као и најнепристраснијим
епископима богословима и учитељима, који се и у овом времену по божанском
домостроју налазе код свих западних народа.
13. Његово
блаженство (папа) говори да епископ лионски Свети Иринеј пише на похвалу римске
цркве: ''Потребно је да се сва Црква, то јест и сви и свуда налазећи се верни
са њом саглашавају због првенства ове Цркве, у којој се сачувало апостолско
предање, мотрећи на све оно што је између верних свуда познато''. Премда овај
Свети Иринеј сасвим друго говори него што је ватикански епископ разумео, то
опет ми оставивши њима нека по вољи својој тумаче и разумевају, само ћемо
казати ово: ко одриче да стара римска Црква није апостолска и да је била
православна? Нико између нас неће посумњати да њу и самим образцем православља
назове, и ради њене боље похвале ми ћемо навести речи историчара Созомена о
томе, на који начин се до извесног времена могло у њој сачувати хваљено од нас
православље, што је његово блаженство прећутало. ''Западна црква'' говори
Созомен ''чува у чистоти отачке догмате, слободна од расправа и хвалисања''. Ко
је од Отаца или од нас самих порицао њој, црквеним правилима дато старешинство
у свештеноначалном поретку, докле год је она чувала у чистоти отачко учење,
руководећи се непогрешивим учењем Светог писма и светих сабора? Али, ми сада
видимо, да се у њој није сачувао ни догмат о Светој Тројици по Символу Светих
Отаца први пут у Никеји, а други пут у Константинопољу сабраних, по Символу који
су и остали пет васељенских сабора исповедили и потврдили, подвргнувши анатеми
све оне које би само једну јоту у њему изменили. Није се у њој сачувао ни
апостолски образ (лик) савршавања Светог крштења, ни призивање Духа на Свете
дарове. Напротив, видимо у њој и Евхаристију без причешћа из Свете чаше, које
се, о ужаса! држи за ислишно. Видимо у њој и одвећ којешта друго што није било
познато, не само нашим, источним Светим Оцима, који су се свагда непогрешивим
васељенским правилима, и као што из уважавања истине и његово блаженство (стр.
2) говори, образцем православља називали, него и древним Светим Оцима Запада.
Видимо у њој и првенство, о коме свом снагом сада и његово блаженство онако
исто као што су и његови претходници радили, ревнује, и које је од њих из
братског односа и свештеноначалног преимућства преобраћено у господарење. Шта,
дакле, треба закључити о неписаним предањима, када сама писана предања
представљају такво извртање и измену, и то измену на горе? А ко је толико
слободан и ка достојанству апостолског престола толико поверења може имати, да
се усуди да каже, да не би, то јест Свети отац наш Иринеј, када би се сада у
живот повратио, и то видео, како је римска црква у тако битним и васељенским
члановима хришћанске вере од древног и првоначалног апостолског учења
одступила, да не би, кажемо, он први против новотарија и самовољних наредби
исте цркве устао, коју је он онда по правди похваљивао за то што је она
сачувала отачке догмате? На пример, када би Свети Орац видео да је римска
црква, не само из свог чина Литургије под утицајем схоластике, најдревније и
апостолско, свесвршавајућег Духа призивање избацила и свештенодејство у његовој
суштинској страни тешко нагрдила, него се још свакојако стара како ће га и из
Литургије осталих хришћанских народа истиснути, клеветајући тако, недостојно
апостолског престола, који се велича, као да се то после раздељења Цркве
поткрало (стр. 11). Шта би он за ту новотарију казао, он који нас уверава (Св.
Иринеј, Књига 4, гл. 34, да ''земни хлеб када се над њим изврши призивање
Божије, није одвећ прости хлеб'', и тако даље), разумевајући овде под речју7 ''анаклисис''
управо оно призивање којим се савршава тајна Литургије? А да ли је Свети Иринеј
тако веровао, то је и приметио један папски монах минорит Франциско Ф. Арденти
1639. године, који је споменутог Светог Оца издао дела са тумачењем: panem et calycem comixtum per inovacitionis verba corpus et sangvis Christi vere fieri; односно, Свети Иринеј учи да хлеб евхаристијски
и растворено вино креоз речи призивања постају истинито Тело и Крв Христова.
Даље, шта би он казао када би чуо за намесништво и папино поглаварство, он који
је, не због велике и скоро неразлучне разногласности о времену празновања Пасхе
(Јевсевије Кесаријски, Црквена историја
5, 26), тако силним и свечаним наступом строгом гласу папе Виктора, који је у
слободној Цркви Христовој имао места, успротивио се? Тако дакле, сам онај Отац
кога његово блаженство као сведока за поглаварство римске цркве наводи,
потврђује да се њено достојанство не састоји у господарењу и поглаварству, које
и сам Петар никада није добио, него у братској и васељенској Цркви преимућству,
што је дато папи само ради знаменитости и древности њеног града. Тако и Четврти
васељенски сабор чувајући узакоњену Трећим васељенским сабором независност
цркава објавио је да су Оци надлежно дали преимућство престолу старог Рима,
будући да је то био царствујући град, не спомињући ништа о папама присвојеном
од Апостола Петра, а нарочито о намесништву римских епископа и о њиховом
васељенском пастиреначалству. Тако дубоко ћутање о важним преимућствима и поред
тога изјава о првенству римских епископа не из речи: ''Паси овце моје'', и ''на
овом камену сазидаћу Цркву своју'', но просто из обичаја и због
царствујућег града, а најпосле и о пр5венству, не од Господа, већ од Оца дано,
уверени смо ми да ће се његовом блаженству преимућства своја (стр. 8) другачије
објашњавајућем тим више страно учинити, чим више као што се (15) види,
сведочење споменутог Четвртог васељенског сабора у корист свог престола
одлучном бива будући да и сам Григорије Двојеслов, назван Велики, обично иста
четири васељенска сабора (књ. 1, посл. 25), назива као да су четири Јеванђеља и
четвероугаони камен, на коме је сазидана саборна Црква.
14. Његово
блаженство говори (стр. 10) да су Коринћани због појаве неслоге код њих
обратили се римском папи Клименту, који је пресудивши дело послао им Писмо, а
они су са толиким уважавањем примили његову одлуку да су га читали по црквама.
Мешутим, тај догађај је одвећ слаб доказ папске власти у Цркви Божијој; будући
да је Рим у то доба био средиште владара и царска столица, због тога је и свако
дело, ма од какве важносзи, као што је и спор Коринћана морало се тамо
разматрати, а нарочито ако је једна од спорних страна прибегавала страном
посредовању. Тако бива и сада. Александријски, антиохијски и јерусалимски
патријарси у случају необичних и замршених послова пишу због тога цариградском
патријарху јер је овај град седиште владара, а осим тога и сабор му је доделио
то преимућство. Ако се братском помоћи исправи све што је неопходно, то је
добро; али ако се пак не исправи, то се дело предаје на располагање влади. Али,
ова у хришћанској вери, братске помоћ бива на рачун слободе цркава Божијих. То
исто треба рећи, на од стране његовог блаженства, наведене (стр. 9) из живота
светитеља: Атанасија Великог и Јована Златоустог примере, то јест, да су то
примери братског преимућства римских епископа Јулија и Инкоентија, као
законитих заступника. Али, њихови наследници траже од нас да се и ми покоравамо
кварењу божанског Символа, док је сам папа Јулије изјавио своје негодовање
некима због тога што они одступају од Никејске вере и збуњују Цркву (Е.
Созомен, Црквена историја 3, 7) и
претио им је да их више неће трпети ако не престану да уводе новотарије. У
поступку Коринћана треба приметити још и то да је од тадашња три патријаршијска
престола најближи и за Коринћане најважнији био римски престо, коме су се они
по правилу били дужни и обратити. Ми овде ништа посебно не видимо што би
оправдало папино право на господарење у слободној Цркви Божијој.
15. Најзад,
његово блаженство (стр. 9 и 10) говори да је Четврти васељенски сабор, који он
погрешно из Халкидона у Кирхидон преноси, прочитавши Писмо папе Лава I ускликнуо: ''То је Петар казао
устима Лава''. То је заиста било тако. Али његово блаженство не би требало да
без пажње остави и то како су и након брижљивог испитивања Оци споменуте речи
изговорили на похвалу Лава. Будући да је он као папа, старајући се, може бити
због краткоће речи, изгубио из вида једну одвећ важну околност, да је, то јест
важност Васељенског сабора далеко виша, не само од папе, већ и од сабора који
га окружује. Зато ћемо ми укратко представити ствар, како је она заиста била.
Од скоро шест стотина на сабору присутних Отаца у Халкидону, две стотине између
њих и то најученији, одређени су од стране сабора да и речи и по смислу Лавово
писмо не само прегледају, већ и да о њему писмено своје мишљење, да ли је оно,
наиме православно или није, са својим потписима доставе. Скоро две стотине
одвојених мишљења и расуђивања о том Писму, налази се у списима четврте седнице
светог сабора и има следећи садржај: ''Максим епископ Антиохије Сиријске казао
је: Посланица Лава светог архиепископа царствујућег Рима сагласна је са учењем
вере 318 Светих Отаца никејских, и 150 у Цариграду Новом Риму, и Светог
епископа Кирила у Ефесу изложеној вери, због тога се и потписујем''.
И још:
''Теодорит богољубиви епископ Кира рекао је: Посланица светог архиепископа Лава
сагласна је са вером у Никеји која је кроз Свете и блажене Оце изложена, са
Символом вере у Цариграду изданом од 150 Отаца, и тако исто сагласна је и са
Посланицом блаженог Кирила. Одобривши вишеозначену Посланицу, ја сам се
потписао.''
И тако сви по
реду изјављују ''сагласна је Посланица'', ''сагласна је Посланица'', ''не
противречи Посланица у својим мислима'' и тако даље, и тек после приљежног
сравњивања њеног са претходним саборима, као и због тога што она садржи мисли
савршеног православља, а не само због тога што је то била папина Посланица, они
су изрекли, не штедећи никаквих похвала оне значајне речи којима се сада његово
блаженство хвали. Међутим, када би његово блаженство нама послало изложење вере
које је сагласно са (вером) Седам древних васељенских сабора, уместо што се
хвали благочестијем својих претходника, нашим предместницима и Оцима на
Васељенском сабору засведоченим, то би се и он могао похвалити својим
православљем, и уместо отачких доброчинстава да покаже сопствено доброчинство.
Ако би његовом блаженству сада било угодно да нам тако нешто пошаље, што би
после истраживања и просуђивања 200 Отаца са претходним саборима нашли да је
сагласно, то сада, ми кажемо, може он и од нас грешних чути, не само речи:
''Петар је то казао'', или шта друго чудесно, него још и такве речи: ''Да
целивамо свету руку, која је обрисала сузе саборној Цркви''.
16. Шта више,
од мудрости његовог блаженства могуће би било исчекивати такав подухват који би
био достојан правог наследника Светог Петра, Лава I и Лава III , који је ради утврђивања
православне вере написао неповређен божански Символ на неразрушеним таблицама.
Такав, кажемо подухват који би сјединио западне цркве са светом, саборном
Црквом, у којој би остала празна и заузета – и канонски превенствујућа катедра
његовог блаженства, и катедра свих западних епископа; јер, саборна Црква,
очекујући да ће се заиста обратити отпали пастири са њиховом паством, није за
њега одредила новог светитеља (епископа) излишним наименовањем, када су оне у
истини од других заузете, да не би тиме понизила свештенство. Ми смо заиста
исчекивали ''реч утехе'', и надали смо се да ће она доћи путевима старих Отаца,
као што је Свети Василије писао Светом Амвросију епископу Милана (Писмо 55);
но, на наше велико удивљење прочитали смо поменуту окружну Посланицу источнима,
из које смо са највећом душевном тугом сазнали да и православна мудрост његовог
блаженства, слично његовим претходницима од раздељења Цркве – оне исте речи
раздора изриче, то јест, неправилно додаје најсавршенијим светом нашем на
васељенским саборима утврђеном Символу додатак; изокретање Свете Литургије,
којих само небески састав, имена сачинитеља, поштована старина и светиња седмим
васељенским сабором призната, учинила би да се и сама она светотатствена и
дрска рука која је Господа славе ударала, укочи и малакше. Из свега овога
видели смо у какав лавиринт заблуда, из којег није могуће изаћи, и у какав
неисправни порок лажних умовања је папизам бацио и најразборитије и
добромислеће епископе римске цркве, када су и они ради одржања, дакле,
непогрешиве и обавезне намесничке власти и господарења над потчињенима, били
принуђени да се дотакну божанског и недодирљивог, и да се на све закуну
указујући само речима поштовање, према дивљења достојној старини (стр 11), а
уствари носећи неукротиву страст ка новотаријама на свете предмете, као што се
види из ових папиних речи: ''Неопходно је да се одстрани од њих то што се
увукло код њих после раздељења'', и тако даље (стр. 11), где он придодаје и
новотарију и самој вечери Господњој (Св. причешће). Из ових речи могуће је
помислити да његово блаженство подозрева као да је и у православној Цркви се
догодило оно исто што се догодило, као што се зна, у римској цркви после
утврђивања папизма, то јест измена свих уопште Светих тајни и њихово изопачивање
у духу схоластичког умовања, са којима се он труди да докаже оне исте
недостатке и у нашим Светим литургијама, тајнама, и догматима, наводећи
уосталом да поштује њихову, поштовања достојну старину, не држећи нимало,
заиста по снисхођењу чисто апостолском, као што вели, да ће нас увредити
строгим одбацивањем литургијских обреда, и тако даље (стр. 11). Од таквог
непознавања наших апостолских и саборних обичаја, породила се без сумње и друга
његова изрека (стр. 7), ''но, међу вама се није могло сачувати јединство учења
и освећена управа'' у којем исказу он (папа) на чудноват начин приписује нама
његов сопствени недостатак, сличан оном са којим је некада папа Лав IX у Писму блажене успомене Михаилу
Кируларију, пребацивао Грцима изопачавање Символа саборне Цркве, не стидећи се
ни свога достојанства, ни историје. Али, ми смо уверени да кад његово
блаженство помисли на црквену старину и историју, на учење божанских Отаца и на
старе литургије у Галији, Шпанији, као и на службеник старе римске државе, са
ужасом ће наћи да је још и многе друге несугласице које су данас присутне
изродио на Западу управо папизам, онда, када је код нас православље сачувало
католичанску Цркву као беспрекорну невесту њеном Женику, и поред свега тога што
немамо никаквог световног надзориштва, или као што његово блаженство вели,
освећене управе (стр. 7), али смо сједињени свезом љубави и ревности према
заједничкој Мајци у јединству вере са седам печата Духа (Отк 5:1), то јест, са
васељенским саборима утврђени у послушности истини, те ће тако познати шта је
упркос тога неопходно да се одбаци од садашњих папских догмата и тајни – као
наредби човечијих. Зато, дакле, да би се посве измењена западна црква могла
приближити неизмењеној саборној православној вери заједничких нам Отаца, у
којој се као што он зна (стр. 8), сви старамо, да оно учење сачувамо које су
преци наши исповедали (стр. 8).
Зато он добро
чини што нас тано упућује да останемо варни старим свештеноначалницима источних
области. Како су разумевали стари свештеноначалници власт учења архиепископа
старог Рима, какав смо дужни имати појам о њима ми, чада православне Цркве, и
на који начин треба да примамо њихово учење, као пример тога они су нам саборно
оставили, а небојављени Василије то нам је појмљиво растумачио (одељак 7).
Што се тиче
њихове врховне власти - римских архиепископа - пошто то нисмо у намери овде
ислеђивати и о томе говорити, навешћемо мало речи тог истог Светог Василија,
''хтео сам писати о главном њиховом αυτων κορυφαιω''.
17. Из свега
овога, свако ко је у непомућеном католичанском учењу васпитан, а тим више
његово блаженство може сазнати, да је непобожно и несагласно са канонима сабора
покушавати измену наших догмата, Литургије и осталих свештенотајни, чије су
старине савремене самом хришћанском учењу, а свакидашњим уважавањем и вером у
неизменљивост осведочене, и од саме старине онај покушај који је склон
изопачењу наше, од Отаца нам предате беспрекорне вере, како је не само
подрозиво и опасно, већ и нечасно и душепогубно, достојно саборне осуде. Таквој
осуди нарочито потпада и окружна Посланица папе старог Рима Пија IX источним епископима, за какву је ми
у саборној Цркви проглашавамо!
18. Услед,
дакле, тога, љубазна браћо и саслужитељи нашег смирења! Као и увек, тако
поглавито и у садашње време поводом обнародовања окружне Посланице држимо на
основу наше Патријаршке и саборне одлуке, за нашу нејсветију дужност да не би
нико из освећене ограде саборне православне Цркве, наше најсветије заједничке
мајке погинуо – Да не само себи сами из дана у дан напомињемо, већ и да и вас
замолимо да и ви један другоме поучне речи блаженог Павла напомињете, које је
он светим нашим претходницима сабравши их у Ефес изговорио: ''Пазите, дакле, на себе и на све стадо у
коме вас Дух Свети постави за епископе да напасате Цркву Господа и Бога коју
стече крвљу својом. Јер ја знам то да ће по одласку момје ући међу вас грабљиви
вуци који не штеде стада. И између вас самих устаће људи који ће говорити
наопако да одвлаче ученике за собом'' (Дап 20:28-30). Наши претходници и
Оци када су саслушали ову божанску поуку, пролише онде обилате сузе и грлећи
изљубише га. Тако и ми браћо слушајући га где нас са сузама поучава, грлимо га
у мислима и љубећи уверимо га са тврдом вером нашом да нас нико неће одвојити
од љубави Христове, удаљити је од јеванђелског учења, одвратити од поука пуних
успеха Отаца наших, као што и њих није нико могао преварити и поред свег
настојања, са којим су се људи по времену владали и свашта могли чинити, од
кушача на то подстрхавани, - да тако постигавши врхунац вере, то јест спасење
душа наших, и разумног срца над којима нас је поставио Дух Свети за пастире, -
чујемо од Господа, ''добро, добри и верни
слуго''.
19. Ову
апостолску поруку и савет шаљемо преко вас целој пуноћи православља, ма где они
били, свештеницима и свештеномонасима, свештенођаконима и усамљеницима, речју
целом свештенству и богољубивом народу, началницима и потчињенима, богатима и
сиромасима, родитељима и деци, учитељима и ученицима, образованима и
необразованим, господарима и слугама, како би сви један другог са саветом
укрепљавајући се ''могли насупрот стати
демонима''. Тако нам свима заповеда и блажени Апостол Петар у Првој
посланици 5:8-9: '' Будите трезвени и
бдите, јер супарник ваш ђаво, као лав ричући ходи и тражи кога да прождере,
њему се противите утврђени вером''.
20. Вера наша
браћо, почетак је добила не од људи, нити кроз људе, већ од Исуса Христа помоћу
откривења, коју су проповедали божанствени Апостоли, утврдили Свети васељенски
сабори, предали један другоме велики мудри Учитељи васељене, запечатили својом
крвљу свети Мученици: Држаћемо се, дакле, исповедања које смо чисто примили од
толиких мужева, те ћемо сваку новотарију као утицај нечастивог одбацити. Онај
који прима ново учење, тај је као да он предану православну веру, за несавршену
признаје. Али, православна вера већ је у потпуности откривена и утврђена, зато
јој није могуће чинити ни додавања нити одузимања, нити било какве друге
измене; дакле, сваки онај који се усуди да то или учини или саветује или
помисли, већ се одрекао вере Христове, већ се својевољно потчинио вечном
проклетству (анатеми) хулећи на Духа Светога, као да је Дух Свети несавршено у
Светом писму и на саборима говорио. Страшну ову анатему браћо и љубазна у
Христу децо! ми сада изричемо, али њу је пре свих нас изрекао Спаситељ наш (Мт
12:32): ''А који рече против Духа
Светога, неће му се опростити ни у овоме веку ни у будућем''. А Божански
Павле изрекао је ово у Посланици Галатима 1:6-8: ''Чудим се да од Онога који вас позва благодаћу Христовом, тако брзо
одвраћате на друго јеванђеље, које није друго, само што вас неки збуњују и хоће
да изврћу благовест Христову. Али ако вам и ми или анђео с неба проповеда
благовест друкчије него што вам проповедасмо, анатема да буде! '' То су
изрекли Седам васељенских сабора и сав због богоносних Отаца. Тако су се сви
они који се за новотарије, јерес или раскол заузимају, својевољно обукли, по
речима Псалмопевца 109:18, ''у клетву као
у хаљину'', па били они папе или патријарси или клирици, или световњаци,
пак био и сам анђео са неба, и он нека је проклет, ''ако вам благовести што нисте примили''. Тако су расуђивали наши
Оци слушајући душеспаситељне речи Павлове, пак су остали, с колена на колено
непоколебиви, и стални у вери, сачували су је посред толико јереси чисту и
незаменљиву, и предали нама целовиту и неповређену, као што је из уста правих
служитеља Речи произашла. Тако расуђујући, и ми ћемо њу исту савршену предати
будућим нараштајима без икакве измене, као што смо је и примили, да би и они,
као и ми, без стида и прекора могли говорити о вери својих предака.
21. Према
томе, дакле, браћо љубљена у Господу и децо! ''очистивши душе своје'' по Апостолу, ''на послушање истине'' (1 Петр 1:22), ''ми ћемо пазити на оно што чусмо, да не скренемо'' (Јевр 2:1).
Вера коју ми исповедамо непостидна је. Њу је у Јеванђељу предао Господ наш, њу
су посведочили свети Апостоли и седам Светих сабора, њу су проповедали по целој
васељени, њу су признали и сами њени противници који су пре њиховог отпадништва
од православља у јерес, или сами, или Оци, или праоци њихови ту исту веру
исповедали. Она је по сведочанству историје узнела се изнад свих јереси које су
је нападале, или нападају, као што видите, до дана данашњег. Наши богоносни Оци
и претходници један од другог, почев од Апостола и од постављених апостолских
неследника, до дана данашењег, сачињавају један непрекинути ланац и један с
другим скопчавајући се, представљају свети врт чија су ''врата Христос''', где
се напаса сва православна паства на плодоносним њивама тајанственог Едема
(Раја), а не по стазама кривим, рогобатним, као што његово блаженство (стр. 7)
вели. Црква је наша сачувала завет у тачном и верном преводу, а Нови завет у
Божанском изворнику. Свештенодејства, Свете тајне, а посебно Божанствену
литургију, које су остале оне исте светле и савршене као што смо их од Апостола
примили. Ниједан други народ, ниједна друга хришћанска заједница не може се
похвалити са Светим Јаковом, Василијем, Залтоустим, са Седам васељенских
сабора, тих седам стубова дома Премудрости који беху сазвани од нас. Наша Црква
чува изворнике светих одлука сабора. Пастири њени, часно свештенство и монашки
збор чувају стару беспрекорну поступност првих векова Хришћанства у свом
устројству, у начину живота, па и у самој једноставности своје одеће. Заиста, у
свету ограду (Цркву) непрекидно су се увлачили, и као што видимо, увлаче се ''вуци грабљиви'' по предсказању
Апостола , што доказује да се у њој затварају ''јагањци'' Пастиреначалника, -
али она је увек певала и пева, ''оптекоше,
опколише ме; али их у име Господње разбих'' (Пс 118:12). Споменућемо још
једну околност која, иако је жалосна, ипак може растумачити и доказати истину
наших речи. Сви хришћански народи који данас верују у име Христово, па ни сам
Запад, ни сам Рим не искључујући, као што нам је из списа првих папа познато,
научени су били у Христовој вери од наших светих претходника и Отаца. Касније,
међутим, људи чукави од којих су многи били пастири и архипастири споменутих
народа, ах! усудише се са својим жалосним мудровањима и јеретичким мишљењима,
те унаказише православље код тих народа, као што то сведочи нелажна историја, и
као што је предсказао Апостол Павле.
22. Из овога
знамо, браћо и децо наша духовна, какву нам је велику благодат Бог даровао у
православној вери нашој, и у Његовој једној, светој, католичанској и
апостолској Цркви, која као Мати Жениху своје верно негује нас непостидно и
беспрекорно да добро саветни будемо у нашој нади (1 Петр 3:15). Име ћемо се ми
грешни одужити Господу за све што нам је даровао? Неоскудевајући у доброти
Господ и Бог наш, Који нас је сопственом крвљу стекао, ништа не треба од нас,
већ са свом душом и са свим срцем беспрекорно да будемо привржени вери наших
Отаца, да православној Цркви, која нас не са новоизмишљеним кропљењем, већ
божанском бањом апостолског Крштења породила, која нас по вечном завету
Спаситеља нашег сопственим чистим Телом његовим храни, и часном Крвљу његовом,
за спасење наше и цели свет изливеном, као истинска Мати обилно напаја, као
одојчад своју мајку, ма где на земљи, на северу или југу, на истоку или западу
се налазила. Уперимо погледе и мисли наше на божанско Лице и њезину доброту,
ухватимо се обема рукама за њен пресвети огртач (хитон), у коју је обукао са
пречистим Његовим рукама красни достоју
њен Жених, када ју је из греховног ропства избавио. Осетимо у нашим душама
тужни осећај мајке за своју децу, и деце која љубе мајку онда када прождрљиви и
злонамерни грабитељи свакојако се старају, или да је одведу у ропство, или да
их из мајчиног наручја отргну. Подхрањујемо у себи тај осећај, свештенство и
народе, а нарочито онда када духовни непријатељ нашег спасења, нудећи
разноврсне згоде (стр. 11) сва средства употребљава, и свуда по речима блаженог
Петра ходи, да кога прогута, - и када по путу, којим ми мирно и незлобиво
ходимо, разапиње своје лукаве замке.
23. ''А Бог мира, који подиже из мртвих великога
Пастира оваца'' (Јевр 13:20), који не дрема, нити спава чувајући Израиљ, да
сачува срца ваша, и мисли ваше и стопе ваше да управи на свако добро дело.
Будите здрави, радујте се у Господу.
Године 1848,
месеца маја, индикта 6-ог.
Антим,
архиепископ Новога Рима и васељенски патријарх у Христу Богу возљубљени брат и
молитвеник
Јеротеј по
Божијој милости патријарх Александрије и целог Египта у Христу љубљени брат и
молитвеник
Методије по
Божијој милости патријарх великог града Божијег Антиохије и целог Истока у
Христу Богу љубљени брат и молитвеник
Кирило по
Божијој милости патријарх Јерусалима и све Палестине у Христу Богу љубљени брат
и молитвеник
Константинипољски
свештени синод: Епископ Кесарије Пајсије, Епископ Ефеса Антим, Епископ Ираклије
Дионисије, Епископ Кизика Јоаким, Епископ Никомидије Дионисије, Епископ
Халкидона Јеротије, Епископ Деркова Неофит, Епископ Андрујанопоља Грасим,
Епископ Неокесарије Кирило, Епископ Верије Теоктист, Епископ Писидије Мелетије
Антиохијски
свештени синод: Захарије Аркадијски, Методије Емесиски, Јоаникије Триполски и
Артемије Лаодикијски
Јерусалимски
свештени синод: Мелетије Петраски, Дионисије Витлејемски, Филимон Газијски,
Самуило Неапољски, Тадеј Севастијски, Јоаникије Филаделфијски и Јеротеј
Таворијски
Беседа 11 (1870), 169-174; 12,
186-188; 14, 212-216; 15, 237-240; 17, 269-271; 19, 298-301; 20, 314-316 и 21,329-331.
Извор: Протојереј-ставрофор
др Радомир В. Поповић: Извори за црквену историју, Београд, 2006.
Интернет: www.svetosavlje.org
