Свети Серафим Саровски: Циљ хришћанског живота
<<< Претходна страна – 7. страна – Следећа страна >>>
- После
ових речи ја погледах у његово лице, и мене спопаде још већи ужас. Представите
себи: у средини сунца,при његовом најсјајнијем блистању
његових подневског лучезарја, стоји лице човека, који са вама разговара. Ви
видите покрете уста његових, видите промењив израз његових очију, чујете његов
глас, осећате да вас неко рукама држи за рамена, али не само да не видите те
руке, него не видите ни сами себе, нити његовог облика, ништа осим једне заслепљујуће
светлости, што се надалеко простире, на
неколико хвати унаокруг, и осветљава јарким блеском својим и снежну пољану, и
снежне пахуљице, које су се одозго сипале на мене и великог старца. Да ли ико
може представити себи онај положај, у коме сам се ја тада налазио?
- Шта,
дакле, осећате сада? - упитао ме о. Серафим.
- Необично
добро! – одговорих ја.
- Али,
како то добро? Управо шта?
- Осећам такву тишину и мир у души мојој, да
то никаквим речима не могу изразити!
На то
ће баћушка о. Серафим:
- То је, ваше Богољубије, онај мир, за који је
Господ рекао ученицима Својим: "Мир
вам остављам, мир Свој дајем вам. Не дајем вам га као што свет даје (Јован
14,27). Кад бисте били од света,свет би
своје љубио, а како нисте од света него вас Ја изабрах од света, зато вас мрзи свет
(Јован 15,19). ...Али, не бојте се, јер
Ја победих свет!..." (Јован 16,33). Ето таквим то људима, омрзнутим од
овога света но изабраним од Господа, Господ и даје тај мир који ви у себи
осећате "мир Божији који превазилази сваки ум“ (Флп 4,7), по речи апостолској.
Таквим га, пак, назива Апостол зато што је немогуће никаквом речју изразити оно
душевно благостање, које он производи у оним људима, у чија га срца Господ Бог унедри.
Христос Спаситељ назива га миром од Његове сопствене милости, а не од овога
света, јер никаква времена (пролазна), земаљска благополучност (срећа) не може
га дати срцу човечјем: он (тај мир) се дарује свише (одозго) од самога Господа
Бога, због чега се и назива миром Божијим...
- Шта још осећате? - упита ме о.Серафим.
- Необичну
сладост! - одговорих ја. А он продужи:
- То је
она сладост за коју се говори у Светом Писму: "Хране се од изобиља Дома Твога и из потока сладости Своје појиш
их!" (Пс. 36,8). Та иста сладост преиспуњава сада срца наша и разлива
се свим жилама нашим - наслећење неизречено! Од те сладости наша срца као да се
топе, и ми смо оба испуњени блаженством, какво не може бити изражено никаквим језиком... Шта још ви осећате?
- Необичну
радост у свему срцу моме. И баћушка о.
Серафим продужи:
- Када Дух Божији нисходи к човеку и осењава
га пуноћом Свога наитија (надахнућа), тада се душа човечја преиспуњава неизрченом
радошћу, јер Дух Божији чини радосним све оно, до чега се Он прикосне (дотакне).
То је она иста радост, за коју Господ вели у Јеванђељу Своме: "Жена када рађа трпи муку, јер дође
час њезин; а када роди дете, више се не опомиње жалости, због радости што се
роди човек на свету. И ви, дакле, имате сада жалост; али ћу вас опет видети, и
радоваће се срце ваше и радост вашу нико неће узети од вас!" (Јован
16,21-22). Но, ма колико да је утешна та радост коју ви сада осећате у срцу
свом, ипак је она ништавна у сравњењу с оном радости за коју је Господ рекао
устима Свога апостола: "Што око не
виде, и ухо не чу и у срце човеку не дође оно припреми Бог онима који га
љубе". (I Кор.2,9). Зраци те радости дају се нама сада, па кад је од
њих тако слатко, добро и весело у душама нашим, то шта да се каже о оној
радости, која је приготовљена тамо на небесима свима плачућим овде на земљи? Гле,
и ви сте, баћушка, довољно се исплакали у вашем животу на земљи па погледајте
каквом радошћу утешава вас Господ још у овдашњем животу. Сада је на нама,
баћушка, да прилажемо труд к труду, да
би усходили ( узрастали) од силе к сили, да би тако достили меру узраста пуноће
Христове, те да би се на нама збиле речи Господње: "Они који чекају Господа добиће нову снагу, окрилатиће као орлови,
трчаће и неће сустати, ходиће, и неће огладнети, ходиће из силе у силу, и
јавиће им се Бог над боговима на Сиону разума и небеских виђења..." . Ето,
тада ће се наша садашња радост, која нам се јавља у маломе и за кратко, јавити
у свој пуноћи својој, и нико је неће узети од нас; и ми ћемо бити преиспуњени непојамним небеским
насладама... Шта још ви осећате, ваше Богољубије?
Ја
одговорих:
- Топлоту
необичну!.
- Како
то, баћушка, топлоту? Та гле, ми у шуми седимо. Сад је напољу зима, под ногама
снег, на нама је снег, а одозго сипају пахуљице... Каква ту може бити топлота?!
Ја
одговорих:
-
Онаква управо каква бива у купатилу, кад станемо у пару.
Он
упита:
- Зар и
онакав задах какав је у купатилу?
-Не, одговорих ја, ништа на земљи није слично
овоме миомиру.
Баћушка
о. Серафим пријатно се осмеху и рече:
- И сам
ја, баћушка, осећам то тачно као и ви, но нарочито питам вас, да ли и ви то
осећате? Рекли сте сушту истину, ваше Богољубије. Никаква пријатност земаљског
мириса не може бити сравњена с тим благоухањем, које ми сад осећамо, а то је
зато што нас сада окружава благоухање Светога Духа Божијега. Шта земаљско може
бити слично томе?... Но, приметите, ваше
Богољубије,ви ми, гле, рекосте, да је унаокруг нас топло као у купатилу, док међутим, посмотрите,
снег се не топи ни на вама ни на мени, нити пак под нама. Мора, дакле, да та
топлота није у ваздуху него у самим нама! То управо и јесте она иста топлота,
за коју нас Дух Свети нагони да вапијемо ка Господу молитвом: "Топлином Духа Светога згреј ме!".
Згревани њоме, пустињаци и пустинице
нису се бојали зимскога мраза, будући одети (покривени) благодатном хаљином, као
топлом шубом (бундом) изатканом Светим Духом. И тако то у ствари мора да буде због тога што благодат Божија
обитава унутра у нама, у срцу нашем, јер је Господ рекао: "Царство је Божије унутра у вама". Под Царством
Божијим, Господ је разумевао благодат Духа Светога. Ово царство Божије, дакле,
сад се налази унутра у нама, док и споља благодат Духа Светога обасјава нас и загрева;
она преиспуњава многоразличним
благоухањем и ваздух који нас окружава, наслађава наша чувства небесном насладом,
напаја срца наша радошћу неизреченом. Наше садашње стање јесте баш исто, о коме
апостол говори: "Јер, Царство Божије
није јело ни пиће, него праведност и мир и радост у Духу Светом" (Рим.
14,17). Наша вера састоји се "не у
убедљивим речима људске мудрости него у показивању Духа и силе" (I
Кор. 2,4). Ето у таквом се стању ми оба сада находимо. Имено о овоме стању и
рекао је Господ: "Има неки међу овима што стоје овде који неће окусити
смрт док не виде Царство Божије да је дошло у сили“ (Марко 9,1).
<<< Претходна страна – 7. страна – Следећа страна >>>
