Парохија св. Саве у Београду

Свети Серафим Саровски: Циљ хришћанског живота

<<< Претходна страна – 2. страна – Следећа страна >>>

III

Било је то у четвртак. Дан је био тмуран. На земљи је лежао снег од четврт аршина, а одозго су прашиле густе снежне пахуљице. Отац Серафим отпочео је свој разговор са мном на оном свом пропланку близу његове пустиње према речици Саровки, на стрмени близу обале речне. Мене је био поставио на пањ од дрвета, које он тек беше посекао, а сам је присео према мени. –Господ ми је открио, рече велики старац, - да сте ви у свом детињству усрдно желели сазнати у чему се састоји циљ нашег хришћанског живота. Ви сте се о томе распитивали често код многих великих духовних особа (духовника)...

Ја морам овде рећи (говори Мотовилов), да је мене још од моје дванаесте године живота та мисао недоступно узнемиравала, и да сам се ја обраћао многим духовним лицима с тим питањем, али њихови одговори нису ме задовољавали. Старцу је ово било непознато.

– Но нико вам, продужи о. Серафим, није о томе рекао ништа одређено. Говорили су вам: иди у цркву, моли се Богу, врши заповести Божје, чини добра дела – то ти и јесте циљ хришћанског живота. А неки су чак и негодовали на вас, што се занимате небогоугодним љубопитством говорећи вам: не испитуј оно што је више од тебе. Но они нису требали тако говорити. И ево ја, убоги Серафим, растумачићу вам сад, у чему се уистини састоји тај циљ. Молитва, пост, бдење, и сва остала хришћанска делања, ма колико да су она добра сама по себи, ипак у њима се не састоји циљ нашег хришћанског  живота, мада она служе за достигнуће тога циља. Истински циљ нашег хришћанског живота састоји се у задобијању Светога Духа Божијег. А пост, и бдење, и молитва, и милостиња, и свако дело Христа ради учињено јесу средства за задобијање Светога Духа Божијега. Запазите, баћушка, да само ради Христа учињено добро дело доноси плодове Духа Светога. Све што се учини не ради Христа, макар и добро, неће вам донети награде у будућем животу, нити ће нам дати благодати Божије у животу овдашњем. За то је Господ Исус Христос и рекао: „Свак' ко не сабира са Мном, тај расипа“ (Лука 11,23). Добро дело не може се ни назвати друкчије него сабирањем, јер ако је оно и не ради Христа учињено, ипак је добро. Свето Писмо говори: „У сваком народу ко се боји Бога и чини правду, угодан је њему“ (Д. ап10,35). И, као што видимо из свештене повести, такав човек „који чини правду“, у толикој је мери угодан Богу, да је Корнилију, сотнику, који се бојао Бога и чинио правду, јавио ангел Господњи у време молитве и рекао: „Пошаљи у Јопу, к Симону Ужару, тамо ћеш наћи Петра, и овај ће ти рећи речи живота вечнога, којима ћеш се спасти ти и сав дом твој“ (Д. ап. 10,5-6). И Тако Господ употребљује сва своја божанска средства, да би дао могућности свакоме човеку, да се за своје добра дела не лиши награде у будућем животу. Но за ово је потребно отпочети овде правом вером у Господа нашег Исуса Христа Сина Божијега, Који је дошао у свет  да грешне спасе, и задобијањем благодати Духа Светога, Који уводи Царство Божије у срца наша, и који нам отвара пут за блаженство будућег живота. Но тиме се и ограничава та угодност Богу добрих дела не ради Христа учињених: Створитељ наш пружа средства за њихово остварење, а од  човека зависи, да ли ће их остварити или не. Зато је Господ и рекао Јеврејима: „Када бисте били слепи, не бисте греха имали. А сада кажете – 'видимо', тако ваш грех остаје“ .  Искористи ли човек, слично Корнилију, ту угодност Богу од свога дела не ради Христа учињенога, и поверује ли у Сина Његовог, то ће му се урачунати у дело те врсте као да је учињено ради Христа и због вере у Њега. У противном случају, човек није у праву жалити се што је његово добро дело пропало. Ово последње никада се не дешава при чињењу ма каквога добра ради Христа. Јер, добро дело, учињено ради Њега, не само да прибавља венац правде у будућем животу, но и у овоме животу преиспуњава човека благодаћу Духа Светога, и још уз то, како је речено: „Јер Бог Духа Светога не даје на меру, јер Отац љуби Сина и све је дао Њему у руку“ (Јован 3,34).

Тако је то, ваше Богољубије! У задобијању овога Духа Божијега, дакле, и састоји се истинити циљ нашег хришћанског живота, док молитва, бдење, пост, милостиња и остале добродетељи ради Христа су само средства за задобијање Духа Божијега.

– Како то задобијање? -упитах ја баћушку Срефима. - Ја то некако не поимам (схватам). 

– Задобијање је исто што и приобретење, (стицање, течење) - одговори ми он. Ви, на пример, разумете шта значи задобијање новаца? Исто је тако и задобијање Духа Божијега. Та ви, ваше Богољубије, поимате шта значи задобијање у светском смислу? Циљ светског живота обичних људи јесте задобијање, или нагомилавање новаца, а за господу, осим тога – добитак почасти, одличија и других награда за државне заслуге. И задобијање Духа Божијега јесте капитал, но само благодатни и вечни, и он, као и капитал новчани, почасни и времени пролазни), приобретава (тече) на једне те исте начине, врло сличне једни другима. Бог Реч, Господ Богочовек Исус Христос, сравњује живот наш са тржницом, и дело живота нашег на земљи назива куповином, говорећи свима нама: „Купујте док не дођем, искупљујући време, јер су дани зли“, тј. погађајте време за получење небеских блага кроз земаљску робу. Земаљска роба – то су добродетељи (врлине) ради Христа, које нам приносе благодат Свесветога Духа. У причи о мудрим и лудим девојкама, када је у лудих недостајало уља, речено је: „Идите на тржницу и купите“ (Матеј 25,9). Но, док су оне куповале, дотле су врата од брачне одаје већ била затворена, те оне нису могле ући унутра. Неки говоре да недостатак уља у лудих девојака означава недостатак у њих добрих дела у животу. Такво разумевање није потпуно правилно. Какав је то у њих био недостатак у добрим делима, када се оне – мада и луде но ипак – девојкама називају? А девственост је највиша добродетељ, као стање равноангелско, и могла би служити само по себи заменом свих осталих добродетељи. Ја убоги  мислим, да је у њих имено недостајало благодати Свесветога Духа Божијега. Творећи добродетељи те деве су сматрале, по свом духовном неразумевању, да је једино у томе дело хришћанско – само творити добродетељи. Ми смо, гле, творили добродетељи, и тиме смо дело Божије извршили! Међутим, њих се није тицало да ли су оне задобиле благодат Духа Божијег, да ли су је оне постигле. Баш за такав начин живота, којим се човек опире само на творење добродетељи, без пажљивог испитивања, да ли се њиме, и колико имено, задобија благодат Духа Божијега, - за такав начин живота и говори се у књигама Отаца:“ Има и други један пут, који на почетку изгледа добар, но крај његов је на дну Ада“.  Антоније Велики, у својим писмима монасима, говори за такве деве: „многи монаси и деве немају никаква поњатија (представе) о разлици воља које дејствују у човеку, и не знају да у нама дејствују три воље: прво Божија, свесавршена и свеспасоносна, друго своја сопствена, човечја, тјако не пагубна а оно и неспасоносна, и трећа ђаволска, потпуно пагубна“. И баш та трећа, бражја воља и учи човека или да не твори никаквих добродетељи или да их твори из сујете, или да твори добро ради добра, а не ради Христа. Друга, сопствена наша воља учи нас творити све ради насладе и задовољења похоти, то јест, као што ђаво учи – творити добро ради добра, без обзира на благодат, која се добром задобија. Само прва, воља Божија и свеспасоносна, у томе се једино и састоји, да се твори добро искључиво ради задобијања Духа Светога, као вечнога блага, ни у чем неоскуднога, које се ничим потпуно и достојно не да оценити. Баш то задобијање Духа Светога управо и назива се тим уљем, које је недостајало лудим девојкама. Због тога су оне и назване луде, јер су заборавиле на неопходни плод добродетељи, на благодат Духа Светога, без кога никоме нема спасења, нити га бити може, јер: „Духом Светим свака душа живи и чистотом се узвишава и светли, Тројичним Јединством Свештенотајне“. Сам Дух Свети усељава се у душе наше, и то усељавање у душе наше Њега, Сведржитеља, и сапребивање с духом нашим Његовог Троичног Јединства, дарује се нама кроз потпуно задобијање Духа Светога с наше стране. Ово задобијање припрема, у души и телу нашем, престо Божијем светворачком пребивању с духом нашим, по непролазној речи Божијој: „Уселићу се у њих и живећу у њима, и бићу им Бог, и они ће бити народ мој“ (II Кор. 6,16). Ово и јесте оно уље у свећњацима мудрих девојака, које је могло светло и стално горети. Девојке с таквим горећим свећњацима могле су дочекати Женика, који је дошао у поноћи, и ући са Њим у двор радости. А луде видевши своје угасле свећњаке пожуриле су, истина, на трг да купе уље, но нису успеле вратити се на време, јер су врата већ била затворена. Тржница – то је живот наш: затворена врата брачног двора, која су спречила приступ Женику – смрт човечја; мудре и луде девојке – душе хришћанске; јелеј – то нису дела него благодат Свесветога Духа Божијег, која се кроз дела задобија унутра у бићу нашем, благодат, која претвара наше биће од овога и оно, т.ј. од трулежности у нетрулежност, од смрти душевне у живот духовни, од таме у светлост, од пећине суштаства (бића) нашег, где су привезане страсти као скотови и зверови, у храм Божанства, у пресветли двор вечне радости у Исусу Христу, Господу нашем, Творцу и Избавитељу, и Вечном Женику душа наших.

<<< Претходна страна - 2. страна – Следећа страна >>>