Свети Серафим Саровски
ЦИЉ ХРИШЋАНСКОГ ЖИВОТА ИЛИ СУШТИНА ХРИШЋАНСТВА
„Једном - пише у својим забелешкама Мотовилов
- било је то у Саровској пустињи, ускоро после мога исцељења, почетком зиме
1831. године, у уторак концем новембра, ја сам стајао за време вечерње у топлој
цркви Живоносног Источника на свом уобичајеном месту, како је то и после тога
увек бивало, управо према чудотворној икони Божије матере. Ту приђе к мени
једна од сестара из Дивјејевског манастира...
Она ми рече:
- Јеси ли ти онај хроми господин, кога је
недавно исцелио наш баћушка, отац Серафим?
Ја одговорих, да сам управо ја тај.
- Врло
добро, рече она, тад иди к баћушки, он је наредио да те позовем к њему. Он је
сад у келији својој, и рекао је да ће те чекати.
Људи, који су бар једанпут били у Саровској
пустињи за живота великога старца, и који су бар чули о њему, могу потпуно
појмити, каквом се неисказаном радошћу испунила моја душа од тог неочекиваног
позива. Осатвивши Божију службу ја сам одмах потрчао к њему, у његову келију.
Баћушка о. Серафим срео ме је на самим вратима
своје келије и рекао ми:
- Ја
сам чекао ваше Богољубије! Но само мало причекајте, док ја поговорим с мојим
сиротама. Ја имам с вама много да говорим. Седите, ево овде!
II.
(Мотовилов даље описује како је чекао ту дуго, око два часа; како је
најзад о. Серафим изашао и извинуо се што га је тако дуго задржао. Ипак није
могао тога дана говорити о оној главној ствари, због које га је позвао, него га
је позвао да дође сутрадан у оближњу пустињу. Но, сутрадан је била среда, дан,
у коју се велики старац затварао, постио и ћутао – безмолствово – и тако је и
тај цели дан Мотовилов провео у чекању пред вратима старчевим. Тек у само вече
појавио се о. Серафим из своје келије и рекао Мотовилову:
- Ваше Богољубије, ја сам вас звао, али не
питајте ме зашто нисам отворио врата цели дан: данас је среда, дан поста и
молитвеног ћутања, и ја безмолствујем, а сутра, милости просим, ја ћу се од све
душе радовати да се с' вама разговорим...
После тих речи баћушка се опет затворио.
Тешко је објаснити зашто је о. Серафим
допустио да Мотовилов, кога је он позвао на разговор, два дана узалуд чека на
тај разговор. Вероватно да је то светитељ учинио намерно, да би тиме ставио на
пробу стрпљење Мотовилова, и да би појачао код њега жељу да чује оно што му је
он имао саопштити. Но, можда је ту посреди био један јачи разлог. Наиме, можда
је светитељ молитвом припремао себе за свој многозначајни разговор, који је
намењен, као што ће на крају видети колико Мотовилову толико, а можда и више,
целоме свету. Ако је ово последње тачно, онда је светитељ извесно одлагао свој
разговор, заправо свој говор, све до онога тренутка докле му Дух Свети није
открио све оно што је потом рекао.)
Мотовилов даље продужује:)
Никаква реч није у стању изразити ту радост
коју сам ја осетио у срцу свом. Пливао сам у блаженству. Без обзира на
дуготрпљење целога дана, сама помисао да сам се на крају удостојио ипак не само
видети лице о. Серафима, но и чути поздрав његовим богодухновеним
(богонадахнутим) речима, о тако је била утешна! Да, ја сам био на врхунцу
блаженства, које се не може сравнити ни са чим земаљским. И ако ја цели дан
нисам ни јео ни пио, ја сам се осећао тако сит, као да сам се најео до
пресићености, и напио до пијанства. Истину говорим, мада ће се моје речи можда
учинити преувеличаним и сувише одушевљеним некима, који нису на делу искусили шта значи сласт, ситост
и опојеност, којом се човек испуњава у
време придоласка Духа Светога. Али, ја уверавам хришћанском православном
савешћу, да овде нема преувеличавања, но да је све ово што сам рекао
сушта истина, па чак и врло слаб опис онога што сам ја уствари осећао у срцу
своме.
Но, ко ће ми позајмити речи које би могле, бар
делимично, изразити оно што је моја душа осетила идућега дана?