<<< Претходна - 4. страна - Следећа >>>
Али дуготрајна болест која
претходи смрти ипак је болест, и смрт која је њоме изазвана остаје смрт, ма
како касно наступила. Одступање од учења Цркве не развија се увек брзо. Оно је
резултат извесног процеса. У односу на Рим, овај процес се појавио већ за
живота Св. Патријарха Фотија, али је тек касније, 1054. године, дошло до
одвајања Рима.
Преписка Најсветијег Патријарха
Атинагоре са Римским Папом принудила нас је да се зауставимо на односу
Православне Цркве према Риму. Али Патријарх Атинагора, као вођа екумениста, иде
и даље од признавања римокатолиштву једнакости са Православљем. Позната је
његова изјава г. Роже Шутцу, пастору Реформатскопротестантске цркве Швајцарске:
„Хоћу да Вам одам признање. Ви сте - свештеник, и ја бих могао да из Ваших руку
примим Тело и Крв Христову". Следећег дана је додао: „Ја бих код Вас могао
да се исповедим".
У име остварења таквог општења
са јеретицима екуменистима, православни екуменисти подривају значај Васељенских
Сабора, као што се то показало приликом преговора са представницима монофизита.
На саветовању са њима у Женеви
потпуно јасну православну тачку гледишта штитили су у суштини само један или
двојица учесника, док су истовремено други показали екуменистима својствену
тежњу да поштопото дођу до општења у Светим Тајнама, макар и пре но што
монофизити дођу до једномислености са Православном Црквом. Представник Грчке
Цркве, Романидис, је оправдано за православне учеснике Саветовања рекао: „Ми
смо све време били објекат екуменистичке тактике, која има за циљ да постигне
узајамно општење или сједињење без сагласности у вези са Халкидоном и V, VI и
VII Васељенским Сабором".
Као резултат те тактике, један
од закључака Саветовања (8.) води ка томе да покаже могућност постизања
споразума о сагласности, који не би био у равни исповедања вере или догматског
опредељења, него би представљао темељ на коме би православни и монофизити могли
да предузму кораке ка сједињењу и заједничкој Евхаристији.
Без обзира на сасвим
категоричну тврдњу монофизита како они не могу да прихвате Васељенске Саборе
почев од Халкидонског, православни су потписали резолуцију (6.) према којој
нема потребе да они прихвате Диоскора као светитеља, ни монофизити Папу Лава.
Но, успостављање општења јасно подразумева да формално буду скинуте анатеме са
обе стране.
На другој конференцији, у
Адис-Абеби, неправославне изјаве представника Православних Цркава биле су
подржане од стране Митрополита Лењинградског Никодима и протојереја Виталија
Борова. Тако је било прихваћено да међусобне анатеме могу да буду одбачене. „Да
ли је за то потребна званична декларација или церемонија? Многи од нас мисле да
је много једноставније тихо одбацити анатеме, како су неке Цркве већ почеле да
чине".
У овом случају опет се у
пракси остварује протестантска концепција о Цркви. Сагласно њој, догматска
заблуда и одлучење које је њоме изазвано нису препрека јеретицима да би
припадали Цркви.
Отац Виталије Боров је то у
Адис-Абеби јасно исказао у реферату под називом „Прихватање светих и проблем
анатема". Он тврди да су монофизити и римо-католици - пуноправни чланови
Тела Христовог. Он такође тврди да православни, римо-католици и монофизити „имају
једно Свето Писмо, апостолско предање и свештено порекло, и у суштини исте
Свете Тајне и исте догмате; они представљају у суштини Цркве исте вере, исте
побожности и истог пута ка спасењу".
Уз овакав приступ, не
изненађује што у узајамним односима између православних присталица екуменизма,
римо-католика, протестаната и анти-халкидонаца царује компромис. Превазилазећи
чак и самог Патријарха Атинагору, представник Московске Патријаршије Митрополит
Никодим је 14. децембра 1970. године у Риму, савршавајући Литургију у цркви Св.
Апостола Петра, својим рукама причестио католичке клирике, уз певање хора
студената Понтификалног Колеџа.
У позадини таквих практичних
остварења тзв. екуменизма, назиру се и шири циљеви, усмерени ка потпуном
уништењу Православне Цркве.
Светски Савет Цркава и
дијалози између различитих хришћанских исповедања, па чак и између различитих
религија (ислама и јудаизма на пример), представљају карике у ланцу у који, по
замисли екумениста, треба да се укључи цело човечанство. Овај задатак јасно је
постављен на Скупштини Светског Савета Цркава у Упсали 1967. године.
Све то би, по мишљењу
екумениста, требало да се оствари кроз нарочит сабор, који би у њиховим очима
био заиста васељенски, док раније Васељенске Саборе они не прихватају у
потпуности као такве. Пут је указан у римокатоличком журналу „Иреникон" и
састоји се у следећем:
„1. Гестови помирења, за које као пример може
да послужи скидање одлучења из 1054. године између Рима и Константинопоља.
2. Општење у
евхаристији, или, другим речима, позитивно решење проблема узајамног општења
(интеркомунион)...
3. Јасна
свест о томе да припадамо васељенској целини (хришћанству), којој различитост
треба да уступи место...
4. Овај сабор
треба да буде знамење јединства људи у Христу".
Важно је приметити да се појам
јединства не везује за припадност једној истинској Цркви. Тамо се каже да се
овом подухвату посветио „Католички Секретаријат за Јединство", о чему је
говорио Кардинал Видебрандс у Евијану. С друге стране, Скупштина Одељења за
веру и поредак узела је за централну тему „Јединство Цркве и јединство
човечанства". По новом опредељењу, екуменизам обухвата „све, што се тиче
обнове и уједињења Цркве, као фрагмента ширења Царства Божијег у свету људи
који траже своје јединство".
На Конференцији Централног
Комитета Светског Савета Цркава у Адис-Абеби Митрополит Георгије (Ходр) је
изложио реферат који је имао тенденцију да све религије повеже са Црквом. Он
хоће да види дах Духа Светога чак и у нехришћанским религијама. По његовом
мишљењу, када се причешћујемо Телом и Крвљу Христовом, ми се сједињујемо са
свима онима које обухвата љубав Господња према људима.
<<< Претходна - 4. страна - Следећа >>>
