Под духовном јурисдикцијом Свештеног Синода
ЦРКВЕ ИСТИНСКИ ПРАВОСЛАВНИХ ХРИШЋАНА ГРЧКЕ (Цркве ИПХ Грчке)
под Његовим Блаженством Архиепископом Атинским и све Грчке г. г.
Калиником

18.02.2013.

Друга Посланица Туге (3. страна)


Називајући папу својим „старијим братом", Патријарх пише да хоће да се потчини „божанској вољи Господа, који жели да Црква буде видљиво једна у целом свету, тако да би цео свет могао бити обједињен у њој. Ми се спокојно предајемо Духу Светоме, који нас води ради тврдог продужавања и усавршавања светог дела које сте Ви започели и развили у нашој светој и општој жељи да створимо и покажемо свету једну, свету, саборну и апостолску Цркву".

Даље Патријарх пише: „Заиста, чак и ако су се Цркве Истока и Запада одвојиле једна од друге, Само Господ зна из ког разлога, оне ипак нису биле одвојене од постојања њиховог општења у тајинству Бога и Човека Исуса и Његове Богочовечанске Цркве".

Патријарх са жалошћу каже како „смо били одвојени од љубави један према другом и зато смо били лишени светог блага једнодушног исповедања вере Христове". Он пише да је „од нас био одузет такође и благослов да заједно приступамо олтару и причешћујемо се тим драгоценим Телом и драгоценом Крвљу, без обзира на то што нисмо престајали да признајемо један другом ваљано апостолско свештенство и ваљано савршавање Свете Тајне Евхаристије".

Сада је међутим, сматра Патријарх, код обе стране приметна жеља да се врате у општење, зато он пише да смо „призвани да идемо према потпуном јединству у саслуживању и причешћивању Телом и Крвљу Христовом из једне Чаше".

У овој посланици изнесено је много неправославних схватања, која по своме логичком развитку доводе до најпогубнијих закључака.

Екуменисти које предводи Патријарх Атинагора не верују у Цркву у оном облику у коме ју је основао Спаситељ. Упркос Његовој речи (Мт. 16,18) она више за њих не постоји, а Патријарх хоће да заједно са Римским Папом „створи и покаже" нову Цркву, која обједињује цело човечанство.

Нису ли ужасне те речи „створити и показати" у устима православног Патријарха? Не представљају ли оне одрицање од Цркве Христове која постоји? Да ли је могуће створити нову Цркву, а при томе се претходно не одрећи оне Цркве коју је створио Господ? Ономе ко припада њој и верује у њу није потребно стварање никакве нове цркве.

Па ипак, и ту „стару" Цркву светих Апостола и светих Отаца Папа и Патријарх представљају у искривљеном облику, зато да би је у мислима читалаца привидно повезали са новом црквом коју стварају. Цркви Христовој покушавају да припишу особине те нове цркве, коју хоће да створе.

Зато се труде да покажу како поделе између Православља и Католиштва заправо никада није ни било.

У својој заједничкој молитви у храму Св. Петра и Павла у Риму, Патријарх Атинагора и Папа Павле VI су изјавили да се сматрају већ сједињеним „у проповеди Јеванђеља, у истом крштењу и учешћу у истим Светим Тајнама и истим благодатима". Ако су Патријарх и Папа објавили скидање Анатема које су постојале више од деветсто година, значи ли то да су свима познати узроци поделе престали да постоје? Да ли су нестале те заблуде Рима, којих је сваки Латин морао да се одрекне приликом присаједињења Православној Цркви?

Римокатоличка црква са којом Патријарх Атинагора жели да има литургијско општење и са којом је преко Митрополита Лењинградског Никодима и других ушла у општење Московска Патријаршија - то више чак и није иста она са којом је унију одбио Свети Марко Ефески, а за њим и цела Православна Црква. Она се од тог доба увођењем нових догмата још више удаљила од Православља, а сада све више и више прихвата начела реформације, екуменизма и модернизма.

Цели низ одлука Православне Цркве сматрао је Латине за јеретике. Ако су их ту и тамо примали у општење по истом поретку као аријанце, вековима, све до наших дана, Грчке Цркве су их примале кроз крштење. Ако су у прво време после 1054. године Латини различито прихватани у Грчкој и у Руској Цркви - час кроз крштење, час кроз миропомазање - то је зато што су их сви сматрали за јеретике, али нису имали опште установљену праксу њиховог примања у Православну Цркву. Тако, на пример, на самом почетку XII века србски кнез, отац Стефана Немање, био је принуђен да свога сина крсти латинским крштењем, да би га потом по повратку у Рас поново крстио православно.

Професор Е. Е. Голубински, у свом капиталном делу „Историја Руске Цркве" из 1904. године, описујући односе Руса према латинству, наводи много чињеница које указују на то да су и поред различитих облика примања Латина у наручје Православне Цркве у разним периодима, тј. или кроз крштење или кроз миропомазање, и Грчка и Руска Црква полазиле од тога да су они јеретици.

Зато тврдња да је тобоже током ових векова „јединство кроз општење у Светим Тајнама, а посебно у Евхаристији (Између Православне Цркве и Рима), несумњиво било сачувано" никако не одговара стварности. Подела између нас и Рима је постојала и постоји, и то не привидно, него реално.

Она може бити привидна само за оне који не верују у силу Спаситељевих речи упућених светим Апостолима, а преко њих и њиховим наследницима: Заиста вам кажем: Што год свежете на земљи биће свезано на небу, и што год раздрешите на земљи биће раздрешено на небу (Мт. 18,18).

Спаситељ каже: Заиста, тј. Истину вам Говорим, а Патријарх му противречи и објављује да је то што Он каже неистина. По његовим речима излази да су Латини, без обзира на то што су од стране целе Православне Цркве сматрани за јеретике, што им није давано причешће, што су током многих векова примани кроз крштење, и што на Истоку не знамо за одлуку која би то правило укинула да су они ипак остали чланови Тела Христовог и да нису били одвојени од Светих Тајни Цркве. Ту нема логике, ту постоји само одбацивање чињеничне историје Цркве. Ту се у пракси примењује протестантско учење о Цркви, према коме заблуда и одлучење од Цркве које је њоме изазвано не онемогућује припадност Цркви. Другачије речено, „општење у тајни Бога и Човека Исуса" није условљено постојаном припадношћу Православној Цркви.

У покушају да се нађе било какво оправдавање ове екуменистичке теорије, труде се да нас убеде како је у прошлости већ допуштана припадност Цркви без догматског слагања са њом. Патријарх Атинагора и званично саопштење Фанара које прати објављивање његових писама Римском Папи, труде се да, упркос чињеницама које смо навели, сугеришу како Источна Црква није прекидала општење са Римом кад се тамо већ појавило неслагање са њом. У историји се могу наћи појединачни факти општења у неким местима чак и после 1054. године. Може се приметити и то, да се ни пре ове године источни јерарси нису либили да као јерес окарактеришу разна лажна учења која су се појавила у крилу Римске Цркве.

Блог делује у саставу парохије св. Саве у Београду. У изради је званична страница Цркве ИПХ Србије. До њеног коначног постављања, блог ће вршити и функцију обавештавања свих верника Цркве ИПХ Србије. Након постављања званичне странице, блог ће наставити да делује само као средство информисања парохије у Београду.

Ово је тренутно једина страница Цркве ИПХ Србије, која делује са благословом управљајућег Архијереја. Црква се ограђује од свих страница и група на друштвеним мрежама које се користе Њеним именом или се на било који начин повезују са Њом.

Садржај текстова објављених на блогу представљају ставове самих аутора а не морају нужно представљати и званичан став саме Цркве ИПХ Србије, односно Синода ИПХ Грчке. Званичан став Синода садржан је само у званичним документима самога Синода Цркве ИПХ Грчке.