<<< Претходна - 2. страна - Следећа >>>
Жалостан плод ове реформе било
је нарушавање јединства молитвеног живота православних хришћана у разним
деловима света. У време док једни славе Рождество Христово заједно са
јеретицима, други још посте. Такве поделе понекад настају у једној истој
Помесној Цркви. Понегде се чак допушта празновање Пасхе по западној пасхалији.
Тако се у име зближавања са онима који верују другачије, напушта принцип
прихваћен на Првом Васељенском Сабору, да се сви православни хришћани, по целом
свету истовремено, једним устима и једним срцем радују и славе Васкрсење
Христово.
Покушаји увођења реформи без
обзира на претходне општецрвене одлуке и обичаје - упркос 2-ом правилу Шестог
Васељенског Сабора - стварају само неред. О томе је лепо говорио блажене
успомене Патријарх Србски Гаврило (Дожић) на црквеном саветовању у Москви 1948.
године.
„Последњих година - рекао је
он - појављују се у Православној Цркви разна стремљења која изазивају оправдане
стрепње за чистоту њеног вероисповедања и за њено догматско и канонско
јединство.
Сазивање Свеправославног
Конгреса и Ватопедске Конференције од стране Васељенског Патријарха, са циљем
да се припреми свеправославна предсаборска комисија (просинод), нарушило је
једанство и сарадњу Православних Цркава. С једне стране одсуство Руске
Православне Цркве на овим скуповима, а са друге журба и једнострани поступци
неких Помесних Цркава и непромишљени иступи појединих њихових представника,
унели су у живот Источне Цркве хаос и аномалије.
Једнострано увођење новог
Григоријанског календара у неким Помесним Црквама и очување етарог календара у
другим, поколебали су јединство Цркве и унели тешке потресе у живот оних који
су тако лако прихватили нови календар".
Недавно је проф. Теодор, један
од представника Грчке Цркве на Конференцији у Шамбезију 1968. године, истакао
пренагљеност календарске реформе у Грчкој, указујући на то да Грчка све до
данас страда од поделе изазване том реформом.
Осетљивој савести многих чада
Цркве није промакло то да је календарском реформом већ положен темељ
преиспитивања целокупног устројства православног живота, који је освећен
многовековним предањем и утврђен одредбама Васељенских Сабора. Већ на
Константинопољском Конгресу покренуто је питање другобрачности свештенства и
других реформи. У то време Архиепископ Северне и Јужне Америке
(Константинопољске Патријаршије), Јаков, заложио се за увођење жењеног
епископата.
Снага Православља одувек је
била у чувању свих начела Црквеног Предања. Међутим, осим реформе календара, у
програм будућег Великог Сабора покушавају да укључе не старање за што боље
очување поменутих начела, него преиспитивање целокупног устројства живота
Цркве, почев од укидања постова, другобрачности свештенства и свега осталог,
изналазећи тако путеве за зближавање са начином живота јеретичких заједница.
На жалост, у последње време ми
видимо обележја таквог развоја екуменизма уз учешће православних, да је он
постао озбиљна претња, водећи ка потпуном уништењу Православне Цркве путем
њеног утапања у море јеретичких заједница.
Питање јединства сада се не
ставља у ону раван у коју су га стављали Свети Оци. За њих, када је реч о
јеретицима, радило се о присаједињењу које је било условљено прихватањем свих
православних догмата и повратком у наручје Православне Цркве. Екуменистичко виђење
подразумева да обе стране - и православни и неправославни - негде греше, али
могу да се сједине ничега се не одричући, при чему се ово односи не само на
римокатолике, него и на протестанте. Патријарх Константинопољски Атинагора
јасно је то изразио у својој поздравној речи кардиналу Вилебрандсу у
Константинопољу 30. новембра 1969. године.
Патријарх је кардиналу пожелео
да његова делатност „означи нову епоху прогреса, не само у ономе што се тиче
наших двеју Цркава, него и свих хришћана". Патријарх одређује нови приступ
проблему јединства тако, да „нико од нас не позива другог према себи, него, као
Петар и Андреј, заједнички се упутимо ка Исусу, једином и заједничком Господу,
Који нас сједињује у једно".
Недавна размена посланица
између Римског Папе Павла VI и Патријарха Атинагоре лродубљује и развија ово
неправославно схватање, што је нас дубоко узнемирило.
Ободрен разним изјавама
Предстојатеља Константинопољске Цркве, Папа му је 8. фебруара 1971. написао:
„Верне, који су се окупили у базилици Св. Петра у недељу јединства, ми
подсећамо, да између наше Цркве и уважених Православних Цркава већ постоји,
макар и несавршено, али готово пуно општење, које проистиче из нашег
заједничког учешћа у Тајни Христовој и Његовој Цркви".
У овим речима садржано је ново
за римокатолике, али за протестанте старо учење о томе да је подела које
постоје међу хришћанима на земљи у суштини привидна, и да она не допире до
неба. Оно што је Спаситељ рекао Својим ученицима о значају кажњавања оних који
су непослушни Цркви (Мт. 18,18), на тај се начин сматра неделотворним. Такво
учење представља новину не само за православне, него и за Рим. Енциклика „Mortalium
Animos", коју је 1928. године издао Папа Пије XI, била је сасвим другог
садржаја. Ипак, римокатолици су за нас „изван", и промене у њиховом
мишљењу нас се директно не тичу. Њихово приближавање протестантској
еклисиологији тиче нас се само утолико, уколико се оно одвија истовремено са
усвајањем таквих погледа и од стране оних, који настављају да себе називају
православним хришћанима. Екуменисти међу православнима и екуменисти међу
католицима и протестантима, постају истомишљеници у једнојистој јереси.
Патријарх Атинагора је 21.
марта 1971. у истом духу одговорио на Папину посланицу. Наводећи његове речи,
посебно ћемо истаћи најважније догматске изразе у њима.
Занемарујући догматску
сагласност, Папа позива Патријарха Атинагору „да учини све што је могуће како
би што пре дошао толико жељени дан, када ћемо у форми саслуживања моћи заједно
да се причестимо из једне чаше Спаситељеве", док му Патријарх Атинагора
одговара у истом смислу.
