Друга Посланица Туге (1972)
Смиреног Филарета,
Митрополита Руске Заграничне Цркве
Најсветијим и Најблаженијим Поглаварима
Православних Цркава,
Преосвећеним Митрополитима,
Архиепископима и Епископима.
Сваком епископу поверен је
народ Господњи у његовој епархији и он ће за њих дати одговор Богу (Ап. 39). По
34-ом Апостолском правилу „епископ чини само оно што се тиче његове епархије и
места која јој припадају".
Ипак, догађа се да неке појаве
по своме значају могу да утичу не само на чада једне епархије, већ и на многе
Помесне Цркве истовремено. Такве појаве васељенског карактера не могу више бити
ствар која се не тиче сваког православног епископа, као прејемника Светих
Апостола који је постављен да штити своју паству од различитих саблазни.
Нарочито се то односи на наше доба, када се помоћу технике различите вести и
идеје тако брзо шире.
Наша паства, која припада
слободном делу Руске Цркве, расејана је по целом свету. Зато се речено на њу
односи и више него на било кога другог.
Услед тога и наши епископи на
својим Саборима не могу ограничавати свој суд уским границама пастирских и
административних проблема који се појављују у њиховим епархијама, него су
принуђени да обрате пажњу и на питања од општег значаја за сав православни
свет, јер несрећа за једну Цркву треба да буде несрећа и за другу, и да од ње
захтева живо учешће (Фил. 4,14-15; Јевр. 10,33). Ако је свети Апостол Павле
патио са онима који пате и пламтео са онима који.су били саблажњени, можемо ли
ми, архијереји Божији, да остајемо равнодушни према расту заблуде која прети
спасењу душа многе наше браће у Христу?
Покретани таквим осећањем, ми
смо се већ једном обраћали Посланицом Туге свим епископима свете Православне
Цркве. Било нам је драго када смо сазнали да је у складу са нашим обраћањем
неколико архијереја Грчке Цркве недавно упутило свом Синоду представку о томе
како је неопходно да се о екуменизму суди као о јереси и да се размотри питање
припадности Светском Савету Цркава. Радујемо се тако здравој реакцији на ширење
тзв. екуменизма, јер она нам улива наду да ће Црква бити заштићена од новог
потреса који јој прети.
Од времена када је написана
наша прва Посланица Туге, прошле су две године. Иако су се у Грчкој сада
појавиле нове изјаве о неправославности екуменизма, ипак ни једна Православна Црква
још није објавила да иступа из Светског Савета Цркава.
У нашој првој Посланици Туге
(1969.) ми смо јасно представили у којој је мери органска припадност
Православних Светском Савету Цркава, основаном на чисто протестантским
начелима, противна елементарним начелима православне еклисиологије. Сада, по
овлашћењу нашег Сабора, желели бисмо да продубимо наше претходно упозорење и да
покажемо тај бездан јереси против самог појма Цркве, у који се увлаче сви
учесници екуменистичког покрета.
Његов садржај врло јасно је
одредио католички теолог Ив М. Ж. Конгар.
Он пише да је то „покрет, који
подстиче хришћанске цркве да желе обнову изгубљеног јединства, и зато да добро
упознају себе и схвате једна другу". Даље он каже да овај покрет
„представља целину осећања, идеја, послова и институција, скупштина или
конференција, церемонија, манифестација и издања, који су усмерене ка томе да
припреме успостављање новог јединства, не само појединих хришћана, него и
фатички постојећих посебних цркава. Заправо, реч „екуменизам" - наставља
он - која је протестантског порекла, сада одређује конкретну реалност: укупност
свега набројаног на основу прихватања једног броја веома одређених убеђења. Ово
није жеља или покушај сједињења оних који су сматрани подељенима у једну цркву,
која се сматра за једину истиниту. Екуменизам почиње тамо где се прихвати да у
свом данашњем облику ни једно хришћанско исповедање не поседује пуноћу
хришћанства; ако је неко од њих и истинско, оно ипак као исповедање не поседује
пуноћу истине, него ван њега поетоје и друге хришћанске вредности, не само код
хришћана који су од њега одвојени вероисповедањем, него и у другим црквама и
другим исповедањима као таквим".
Оваква дефиниција
екуменистичког покрета, дата од стране римокатоличког теолога пре тридесетчетири
године, остаје тачна и данас, с том разликом што се током ових година покрет
још више развио, откривајући нове и још опасније перспективе.
На жалост, последње време
изобилује чињеницама које сведоче о томе да су неки представници Православних
Цркава у своме дијалогу са онима који верују другачије, усвојили чисто
протестантску еклисиологију, за којом следи и протестантски приступ питањима
црквеног живота, који је свој израз добио у данас тако распрострањеном
модернизму.
Модернизам, то је уређивање
црквеног живота на принципима савремености и угађања људским слабостима. У
Русији он се појавио почетком двадесетих година нашег века, у тзв. обновљенском
покрету, или „Живој цркви". На Оснивачкој скупштини „Живе цркве", 29.
маја 1922. године, њени циљеви били су одређени као „преиспитивање и измена
свих области црквеног живота, онако како то тражи савременост". Ово је био
покушај реформације прилагођене условима комунистичког уређења. Модернизам
ставља угађање људским слабостима изнад моралних, па чак и догматских захтева
Цркве. Колико се свет удаљава од Христових начела, толико и модернизам све више
и више снижава ниво религиозног живота. Ми видимо како у западним исповедањима
ово доводи до укидања постова, до крајњег скраћивања и упрошћавања богослужења
и, на крају, до потпуног духовног оиустошења, које је понекад повезано са
попустљивошћу према противприродним пороцима, не искључујући чак ни грехе за
које св. Апостол Павле вернима саветује да их чак и не помињу.
Управо модернизам лежао је у
основи одлука несрећног Свеправославног Конгреса у Константинопољу из 1923.
године, на који су очигледно утицај извршила настојања обновљенаца у Русији.
После ове Конференције, низ
Цркава, иако није у потпуности пошао путем реформи које су тамо предлагане,
ипак је прихватио западни календар, а понегде чак и западну пасхалију.
Ово је био први корак
Православне Цркве на путу модернизма: изменити поредак црквеног живота у име
зближавања са поретком живота јеретичких заједница. У питању је било нарушавање
принципа установљених црквеним канонима, који су, напротив, усмерени ка
одвајању верних од оних који мисле другачије него православна Црква, а не ка
зближавању са њиховим молитвеним животом (Ти. 3,10; Апост. 10,46,65; Лаод.
32,33,37 и др.).
