Ето куда иде Православна
Црква. Спољашња пројава читавог тог подухвата су бесконачни „дијалози".
Православни представници воде дијалоге са римокатолицима и Англиканцима. Ови
пак, са своје стране, воде дијалоге један са другим, као и са лутеранима,
другим протестантима, па чак и са јеврејима, муслиманима и будистима.
Недавно је представник
Патријарха Атинагоре у Северној и Јужној Америци, Архиепископ Јаков, узео
учешћа у дијалогу са јеврејима. Он је и сам приметио да, колико му је познато,
ни у једном ранијем периоду историје није било „богословског дијалога са
јеврејима под званичним покровитељством Грчке Цркве". Осим питања
националног карактера, „група се такође сагласила да проучи литургију са грчким
православним научницима, како би преиспитали своје литургијске текстове са
тачке гледишта ублажавања помињања јевреја у негативном или непријатељском
контексту".
Као што видимо, Патријарх Атинагора
и његови истомишљеници се не ограничавају само на идеју о унији са
римокатолицима. Они иду и много даље.
Ми смо већ наводили речи
Патријарха Атинагоре, да Господ жели „да Црква буде видљиво једна за цео свет,
како би читав свет био обједињен у њој". У том духу пише и један грчки
богослов, професор Филипидис, бивши декан Атинског Богословског факултета.
Развијајући екуменистичко учење о Цркви, он долази до оваквих екстремних
закључака: каже да се противници екуменизма супротстављају вољи Божијој. Бог,
по његовим речима, „обухвата све људе наше планете као чланове Његове
Јединствене Цркве, јуче, данас и сутра као пуноћу те Цркве".
Иако би свакоме ко се и мало
разуме у догмате Православне Цркве требало да буде јасно колико је такво
схватање Цркве далеко од учења Светих Отаца које исповедамо у Символу Вере, ми
не можемо а да не констатујемо каква је противречност у питању.
Где је и када Господ обећао да
ће цео свет бити уједињен у Цркву? У питању је хилијастичко очекивање које нема
основа у Св. Јеванђељу. Сви су људи позвани на спасење, али далеко од тога да
се том позиву сви одазивају. О хришћанима је Спаситељ говорио као о онима који
су му дати од света (Јн. 17,6), и молио се не за цео свет, него за људе који су
му дати од света (Јн, 17,11). И свети Апостол Јован Цркву ставља насупрот свету
и хришћанима говори: Не љубите света ни
штоје у свету. Ако неко љуби свет, љубави очеве нема у њему (1. Јн. 2,15).
О чадима Цркве Спаситељ је
говорио да од света нису, као ни Ја што
нисам од света (Јн. 17,16). Цркву оличену у Апостолима Спаситељ је
упозоравао да ће у свету имати само жалост (Јн. 16,33), објашњавајући
ученицима: Кад бисте били од света, свет
би своје љубио, а како нисте од света, него вас Ја изабрах од света, зато вас
мрзи свет (Јн. 15,19).
Свето Писмо указује на још
већу разлику између чада Цркве и остатка човечанства. Апостол Петар, обраћајући
се вернима и разликујући их од неверних, каже: Ви сте род изабрани, царско свештенство, народ свети, народ задобијен (1.
Пет. 2,7-9). Реч Божија нам никако не наговештава победу правде на земљи пред
крај света. Она нам не говори о преображавању света у свеобједињујућу цркву,
како о томе маштају доследни екуменисти, него упозорава на понестајање вере у
последње дане, на велике патње и мржњу свих народа према хришћанима због имена
Спаситељевог (Мт. 24,9-12).
Ако је у првом Адаму сагрешило
целокупно човечанство, у Новом Адаму - Христу - сједињује се само онај његов
део који је рођен свише (Јн. 3,3,7).
Док у материјалном свету Бог Својим
сунцем обасјава и зле и добре; и даје дажд праведнима и неправеднима (Мт.
5,45), дотле, с друге стране, неправедне Господ не прима у Своје Царство. Њима
су упућене страшне речи: Неће сваки који
ми говори: Господе, Господе, ући у Царство Небеско; но који твори вољу Оца
Мојега Који је на небесима (Мт. 7,21). Следеће речи Спаситељеве несумњиво
се већ односе на јеретике: Многи ће ми
рећи у онај дан: Господе, Господе, нисмо ли у име Твоје пророковали, и твојим
именом демоне изгонили, и Твојим именом чудеса многа творили? И тада ћу имјасно
казати: Никад вас нисам знао; идите од Мене ви који чините безакоње (Мт.
7,22-23).
Дакле, Господ јеретицима каже:
„Ја вас никада нисам знао", а Патријарх Атинагора се труди да нас убеди
како они „никада нису били одвојени од општења у тајни Бога и Човека Исуса и од
Његове Богочовечанске Цркве"...
Вера у обнављање целокупног
човечанства у новој свеобједињавајућој цркви, даје екуменизму и обележје
хилијастичке јереси. У екуменистичким настојањима око уједињења без разликовања
истине и заблуде, и у стремљењу ка стварању не само нове цркве, него и новог
света, све јасније и јасније се показује хилијазам. Проповедници ове јереси
неће да верују у то да ће земља и сва дела њена изгорети, да ће небеса са хуком
проћи и да ће се стихије у пламену распасти (2. Пет. 3,10-12).
Они заборављају да ће после
тога ново небо и нова земља, где ће
обитавати правда, настати речју Божијом, а не трудом људских организација.
Право славни хришћани не треба да се труде око њиховог стварања, већ треба да
побожно живе у јединој истинској Цркви, да би тако постали учесници у њима
после Страшног Суда Божијег. Међутим, покушаји стварања Царства Божијег на
земљи кроз лажно уједињење различитих исповедања и пренебрегавање истине која
се чува само у предању свете Православне Цркве, удаљава нас од Царства Божијег
у царство антихристово.
Ако се Спаситељ упитао хоће ли
наћи веру на земљи када дође (Лк. 18,18), такво се стање припрема не само
директним проповедањем безбожности, него и екуменизмом.
Историја Цркве нам говори да
се хришћанство ширило не путем компромиса и дијалога између хришћана и
неверника, него путем проповеди истине и одбацивања сваке лажи и заблуде.
Уопште, ни једна се религија никада није ширила преко оних који су сумњали у
њену потпуну истинитост. Нова свеобухватна „Црква" има обележја
Лаодикијске Цркве разобличене у Откривењу. Она није ни хладна ни врућа, и на њу
се односе речи упућене Анђелу Лаодикијске Цркве: Тако, пошто си млак, и ниси ни студен ни врућ, избљуваћу те из уста
Својих (Откр. 3,16). Зато се уместо препорода вере пошто није примила љубав
истине да би се спасла - на њу односи упозорење Апостола: И зато ће им Бог послати силу обмане, да верују лажи; да буду осуђени
сви који не вероваше истини, него заволеше неправду (2. Сол. 2,10,12).
Преосвећени чланови нашег
Сабора Епископа једногласно су прихватили да горе изложено служи као основа да се екуменизам прогласи за опасну јерес.
Одавно пратећи њен развитак, они су нам ставили у задатак да своје истраживање
поделимо са својом сабраћом, православним епископима целог света. Ми од њих
тражимо да се пре свега моле за то, да Господ сачува Свету Цркву од потреса
нове јереси, отварајући нам духовне очи разумевање истине пред лицем заблуде.
Нека нам Господ свима помогне да у потпуној чистоти и неповређености сачувамо
поверену нам истину, и да нашу паству васпитавамо у верности тој истини и у
побожности.
Њујорк, Недеља Православља, 1972. године
Извор: „Анђео филаделфијске цркве“,
Светогорска православна мисија у Србији – Световознесењски манастир Есфигмен,
стр. 86-107
