Отац јеромонах Паладије из Вдубитског скита
О.
јеромонах Паладије је у прошлости био послушник познатог јеросхимонаха Јоне
Кијевског, Вдубитског скита Кијево-Печерске Лавре. Од о. Јоне примио је и
постриг у монаштво са именом Паладије.
О.
Паладије је причао о томе како је совјетска власт доводила свештенство у
потчињеност митрополиту Сергију. То је било 1927/28. године у Кијеву.
"Скупили
су нас око двеста свештенослужитеља на трећем спрату једне зграде у Кијеву,
очигледно заузете од стране ГПУ. Објавили су нам да смо сви дужни да се
потпишемо под "декларацијом" митрополита Сергија (Страгородског),
коме је совјетска власт поверила управу над Православном Црквом у СССР. То је
био тзв. потпис "лојалности". Ко потпише захтевану обавезу, њега ће
примити у клир "архијереј", и даће му назначење на место
служења. А ко то одбије, совјетска власт ће сматрати такво одбијање као
непосредни чин јавне контрареволуције. И са таквима, као са "непријатељима
народа", ми пак умемо сурово да се расправимо...
У
наставку су почели да нас позивају по списку... А поставили су нас тако да смо добро могли да
видимо и сто код ког су позивали појединачно, и прозор
поред стола, и то што се дешавало испод прозора, у унутрашњем дворишту те
зграде.
Али
чим су почели да нас позивају, нико се није поколебао и нико није дао свој
потпис. Један за другим су прилазили столу и одговарали одбијањем. И оног који
је одбијао одмах су бацали кроз прозор доле на бетонску плочу. Неки од тих храбрих
мученика у Христу су приликом пада са трећег спрата остајали
одмах
на месту мртви и нису се померали. Другима би приликом ударања о бетон испадале
очи, али су се још померали... Тако је било бачено седамнаест
свештенослужитеља. Редослед се већ приближавао мени - био сам четврти након тих 17.
"Био
сам у толикој радости, да не могу да вам опишем", говорио је о. Паладије. "Ватрено
сам благодарио Господу: "Слава Теби, Господе, што ме удостојаваш да примим
мученичку кончину!" Али, авај, у том тренутку је ушао један „чекиста“
(припадник комунистичке тајне полиције, прим. прев.) и издао наређење да се они
који одбијају да потпишу осуде на заточење... Очигледно, схватили су да том
врстом казне не могу да поколебају, нити да заплаше, било кога од исповедника
вере Христове. И након седамнаест бачених кроз прозор, престали су да бацају
доле оне који су одбијали потчињење митрополиту Сергију и почели су да осуђују
на затварање у логорима на пет до десет година. Ја сам добио осам година заточења
у логору... Након истека тог времена добио сам још три године прогонства у
Киргизији..."
Али
о. Паладије није дочекао своје ослобођење из прогонства. Месец дана пред крај овог
рока ухапсили су га у стану у Киргизији, где је био провео три године.
Опрашатајући се са домаћинима, клекнуо је на колена и ватрено се помолио, а
затим, у присуству „чекиста“, рекао верујућима:
"Нека
вас благослови Господ и нека вас сачува непоколебљивим у Православниој Вери. Нека
вас спаси Господ због велике милости коју сте показали према мени. Господ нека
вас награди. А ја ћу се молити за вас и са своје стране вам обећавам, ако будем
жив, да ћу вам се јавити... А ако не будем писао, онда знајте да ме
нема више међу живима... Спаси Господе, и сачувај! Клањам вам се до земље са
љубављу у Христу!
То
се догодило фебруара 1928. године. Одвезли су га и нестао је без трага.
Очигледно су га стрељали.
Светих
седамнаест мученика, који сте заједно пострадали и свештеномучениче оче
Паладије, молите Бога за нас!
