Свети Григорије Богослов
О љубави према убогима[1]
О љубави према убогима[1]
Браћо и саучесници у немаштини (сви смо ми, наиме, убоги и имамо исту потребу у Божјој благодати, мада нам се чини, уколико људе меримо малим мерама, да су једни узвишенији од других)! Примите ову реч о љубави према ништима, убогима и сиротима, не са бедним, него са штедрим расположењем духа свога да бисте наследили богатство Царства небескога. Уједно се помолите за мене да бих и ја био у могућности да вам презентујем богату реч којом ћу напојити душе ваше, а гладнима разделити хлеб[2] духовни, или ћу наликовати древном Мојсеју и низвешћу, као кишу, храну са неба,[3] делећи анђеоски хлеб[4] или, пак, да малобројним хлебовима нахраним хиљаде у пустињи, као што је учинио Исус - истински хлеб наш[5] и узрочник истинског живота.
Уопште није лако издвојити водећу међу врлинама и овенчати је преимућством, баш као што је у миомирисној и расцветалој шуми тешко пронаћи и издвојити најпрекраснији и најмириснији цвет пошто те час овај, а час онај, привлачи својом лепотом и мирисом тј. мами да баш њега осмотриш. По моме схватању, различите врлине можемо управо тако поредити. Прекрасне су вера, нада и љубав, ове три.[6] Сведок вере је Авраам, који се оправдао вером; наде - Енос, који је пре свих људи зажелео да призове Господа;[7] и сви праведници који, одушевивши се надом, претрпеше невољу. Сведок љубави је божански Апостол који се осмелио да и себе самог прозове због спасења Израиља,[8] и сам Бог који се назива љубав.[9] - Прекрасно је странољубије. Сведок овога, међу праведницима, је Лот Содомљанин, који није био содомљанин по својој нарави;[10] а међу грешницима - Раава блудница, али не блудница расположењем срца свога, него због љубави према убогима се удостојила похвале и спасења.[11] - Прекрасно је братољубије; сведок - Исус, који се није постидео не само назвати се братом нашим,[12] него и пострадати за нас. - Прекрасно је и човекољубије; сведок - опет Он, Исус, који не само да је створио човека за добро[13] и сјединио са телом обличје своје, показујући нама најбољи пут и узводећи нас - туђине, у вишња станишта, него је и сам ради нас постао човек. - Прекрасна је и дуготрпљивост; сведок је опет Исус који не само да није хтео да призове легионе Анђела против својих мучитеља, него је још прекорео Петра када је потегао нож, а потом је исцелио уво рањеном.[14] Ово је касније посведочио и Стефан, ученик Христов, молећи се за оне који га засипају камењем. - Прекрасна је кротост; сведоци су: Мојсеј и Давид, најхваљенији у овим врлинама, али и Учитељ њихов који никада није противуречио, нити повисио глас у страдању, нити се опирао онима који су Га водили на страдање.[15] - Прекрасна је ревност; сведок - Финес, који је једним замахом копља пробуразио Мадианићанку са Израиљцем, да би синове Израиљеве избавио казне, и за своју ревност је заслужио славно име себи; а после њега сви они који су говорили: ревновах веома за Господа; ревнујем за вас Божјом ревношћу; ревност дома твога једе ме.[16] Не само да су ови говорили то, него су тако и осећали. - Прекрасна је уздржљивост; у то нас убеђује Давид који није престао да живи у строгости, истављајући људима за пример Израиљце који су се опустили и дали на вољу телу своме;[17] убедиће те и Исус који се подвргао кушању и, постећи, победио кушача.[18] - Прекрасне су молитве и бдења; у то ће нас убедити Бог који је ноћ пред страдање своје пробдео на молитви.[19] - Прекрасни су чистота и девственост; нека те у то увери Павле који је ово и заповедао и праведно вредновао брачни и безбрачни живот,[20] али и Исус који се родио од Дјеве да би тиме указао поштовање рађању, али да би испоштовао и девство. - Прекрасна је уздржљивост; нека те опет убеди Давид који се, освојивши бунаре витлејемске, уздржао од пијења воде, већ је само излио у част Господу, не желећи да угаси своју жеђ крвљу других.[21] - Прекрасна је пустиња и тиховање; ово ми сведоче Кармил и Илија, Јованова пустиња, гора Исусова на коју је Господ често одлазио да би у тиховању разговарао сам са собом.[22] - Прекрасна је умереност; овоме ме поучава Илија који се приљубио удовици, Јован који се облачио у одећу од камиље длаке и Петар, који се хранио воћем не већим од аса.[23] - Прекрасна је смерност; безбројни су примери овоме, а најбољи пример пружа нам Спаситељ и Владика свих, који не само да је смирио себе до изгледа слуге, не само да је подметнуо образ свој да гa руже и не само да се помешао са безаконицима и преступницима, него је Он, који цео свет чисти од греха, опрао ноге својим ученицима као да је слуга.[24] - Прекрасно је сиромаштво и презирање богатства, о чему нам сведочи Закхеј и - Христос; Закхеј - када је примио у свој дом Христа, принесавши на дар скоро цело своје имање; Христос - када је богатом младићу указао на ову врлину, као на границу савршенства.[25] Једном речју: прекрасно је сазерцање, прекрасна је делотворност; прва због тога што нас узноси изнад земаљског, што уходи у Светињу над светињама и узноси ум наш ка ономе што је са њим сродно; друга због тога што, примајући Христа и служећи му, делима потврђује и доказује своју љубав. Свака од врлина је особени пут до спасења и без сумње приводи нас једној, било којој, међу вечним и блаженим обитељима. Као што су различити и многи начини живота, тако су у Богу и многе обитељи, које се свакоме додељују према личном достојанству.[26] Због тога, нека неко испуни ову врлину, онај други - ону, неки - многе, а који може, нека испуни све; нека само сваки ходи без застоја, нека стално гледа напред и непоколебиво иде стопама доброг путеводитеља који правим путем, кроз уска врата[27] и кроз теснаце усмерава његову путању на пространство небеског блаженства.
Међутим, ако по речима Павловим и Господа Христа, као прву и најважнију заповест треба сматрати љубав, као окончање пророка и закона[28], онда ja сматрам да je најпревасходније љубав указивати сиротима, а жалост и саучешће своје унесрећенима, јер смо сви међусобно истог рода. Наиме, ни једно друго служење није толико угодно Богу као милосрђе (оно је најсродније Богу, а претходе му милост и истина, и њему треба приносити милост пре суда на дар),[29] а праведни Дародавац, ставивши милост на вагу,[30] ни за чега друго неће толико наградити својим човекољубијем као за испољено човекољубије. Дакле, сходно заповести која каже да се треба радовати са радоснима и плакати са уплаканима,[31] ми смо дужни да отворимо утробу свога милосрђа свима беднима и страдалнима који пате или страдају из било којег разлога; дужни смо, као људи, да чинимо добро свакоме, у било каквој невољи да се налази: да ли удовство, да ли сиротанство, да ли прогонство из отаџбине или жестокост властодржаца, наглост владалаца или безочност порезника, убојита рука разбојника или халапљивост крадљиваца, заплена имовине или бродоломство. Сви они једнако имају право на наше сажалење и милост нашу, те због тога и погледају у наше руке, као што и ми упиремо свој поглед у руке Божје када нешто молимо. Уосталом, много достојнији сажаљења и пажње јесу они који добро стоје па западну у невољу, него ли они који су се већ навикли на беду.
Нарочито је потребно пажњу и разумевање своје указивати зараженима губом који су били, по грозном опису у Светом писму, сасвим изједени овом болешћу по целом телу, по костима и мозгу,[32] тако да им је сасвим измењено многонапаћено и посрамљено тело. - Не могу да схватим како сам се ја сјединио са њим и како, будући сам обличје Божје, постадох заједничар са грозотом! То тело, кад му је добро, води ратове, а када војујеш против њега, пада у тугу. Ја га волим као саслужитеља, али се од њега и окрећем као од непријатеља. Бежим од њега као од окова, али га и поштујем као сунаследника. Хоћу ли се одважити да га изморим? Тада ће неко мене да искористи као сатрудника у добрим делима; а ја знам због чега сам приведен у постојање, знам да треба да усходим Богу посредством дела. Хоћу ли га штедети, као сатрудника? Тада нећу знати како да избегнем његову пометњу и искушења, и плашим се да не отпаднем од Бога, да не будем спутан оковима који ме вуку према земљи или ме задржавају на њој. Тело је ласкави непријатељ и варљиви пријатељ! Чудновато је то јединство и та раздвојеност! Чега се плашим тога се држим, и што љубим, тога се плашим. Не успем да закључим мир, а већ почиње нова борба и тек што сам ступио у бој, настаје примирје. - Каква ми се то велика мудрост открива и каква је то велика тајна? Не открива ли ми се то да нас је Бог увео у ову борбу и рат са телом да бисмо, будући смо частице Божанства[33] и пореклом озго, престали да се надимамо и гордимо својим достојанством тј. да не занемаримо Саздатеља нашег, него да се свагда окрећемо њему и упиремо свој поглед у њега, да би са нама сједињена и удружена слабост држала наше достојанство у одређеним границама? Да бисмо ми познали како смо у исто време и веома узвишени и веома ниски, земни и небески, времени и бесмртни, наследници светлости и наследници огња или таме, зависно на коју страну се приклонимо. - Тако је устројен наш састав и то је, колико ја видим, ради тога да би нас земни прах смиривао када се погордимо због лика Божјег у нама.
Нека о овоме мудро расуђује ко год жели. У другим околностима ни ја се нећу одрећи размишљања заједно са њим. Сада сам дужан да говорим о томе на чега ме побуђује сопствено тело и да резонујем о личној немоћи при разматрању страдања других; дужан сам да вам кажем, браћо, да смо дужни да се старамо за тело своје, за тог сродника и саслужитеља душе наше (мада сам га ја и оптуживао као непријатеља због свега онога што трпим од њега, ипак га љубим као друга свог, ради Онога који ме је сјединио са њим) и при том да се бринемо о телима наших ближњих, на исти начин као што бринемо о сопственом телу. Јер сви смо ми једно у Господу,[34] свеједно да ли је ко богат или убог, слуга или слободан, здрав или болестан телом; свима је једна глава - Христос, из кога је све,[35] пошто су удови један за другога, те је и сваки од нас један за другога и сви за све.[36] Стога није умесно занемаривати и остављати без старања те који подпадоше под заједничку нам слабост; напротив, дужни смо не само да се радујемо због здравља и доброг стања нашег тела, него још и више да плачемо због телесних страдања наше браће; човекољубије према њима треба да сматрамо као наш јединствени дуг и залог наше сигурности - телесне и духовне.
На њих треба гледати са овог становишта: неки од нас су жалосни само због личне оскудице и немаштине у коју су запали, а из које се избављамо током времена или личним трудом, или уз помоћ пријатеља и сродника, или променом стања, док ове несрећнике угњетава много опакија болест која их поступно лишава удова, а током времена све је мање наде да сами себи могу било како помоћи, пошто болест сваким даном бива све тежа те и они сами све више и више страхују, за разлику од лакших болесника који исчекују своје оздрављење. Губавце, наиме, и сама нада - најприродније лекарство унесрећених напушта и оставља беспомоћнима. Ове људе, осим оскудице и сиромаштва, прати још једно зло - болест, најтеже и најстрашније зло које најпре напада језик којим треба да моле ближње за помоћ. Ту је и трећа невоља: многи од здравих људи више не желе да са њима имају било какав контакт, не желе да их посећују, нити да их погледају; беже од њих, гнушају их се као нечег омраженог; ово последње зло њима најтеже пада, теже и од болести којом су обузети. Ја, пак, не могу да не заплачем кад видим њихова страдања, а већ при помисли на њих, дух ми се снажно узбуди. Гајите и ви сви у себи оваква осећања да бисте се сузама избавили од суза. Не сумњам да сви ви, овде присутни, већ гајите и поседујете оваква осећања и да, љубећи Христа, љубите истом силом и ниште, јер у вама букти, Богу својствено и од Бога даровано, милосрђе.
Сами сте сведоци њиховог страдања. Пред вашим очима се пружа поражавајућа слика и тужни призор у који мало ко може поверовати сем очевидца. Људи су живи мртваци пошто су им удови највећим делом скроз обамрли; то су људи које више ни по чему не можете распознати: ни ко су били, ни одакле су. Да бисмо их колико-толико препознали, они морају да нам нашироко причају о себи, да помињу своје сроднике или да нам пруже било какав препознатљив доказ о себи и о свом пореклу. Врло често нас подсећају на своје родитеље, на браћу или на место у коме су живели: "ја сам син тога и тога, а моја мајка је та и та, зовем се тако и тако, а ти си ми својевремено био друг и пријатељ". Они морају овако опширно да се представљају јер им је телесни изглед веома наружен и по њему ми их никако не бисмо могли препознати. То су људи јадници, без имања, без сродника и пријатеља, па чак ни тело њихово није какво је било раније; они у исто време и мрзе и сажаљевају сами себе - не знају да ли пре да плачу за деловима тела који су већ пропали услед болести, или да плачу за оним деловима тела које ће болест тек напасти и савладати; да плачу за удовима које је болест већ упропастила, или да оплакују делове тела којима тек предстоји страдање: први су неповратно већ изгубљени, а ови се полако суше од болести; први су иструлели још пре гроба, а ове што су још у животу можда ће неко ипак положити у гроб. Многи људи који су добри по природи својој, који имају меко срце, кад је у питању губа, постају неосетљиви, јер је нада губаваца непостојана! Но, треба да знамо истину по којој смо сви ми плот, обучени у пропадљиво тело;[37] мало је међу нама савесних који ће се позабавити оваквим нашим сродницима, јер се сви плашимо за своје здравље и за здравље тела нашег; због тога избегавамо губавце. Постоје људи који неустрашиво приступају болесном и, можда, већ усмрделом животињском телу, односећи га на сметлиште, а, можда, се већ и сами ваљају у сопственом смраду; од ових несрећника, међутим, хитро се удаљавамо и бежимо, па чак - о, коликог ли нечовештва - негодујемо што са њима заједно удишемо исти ваздух.
Ко је нежнији од оца? Ко има мекше срце од мајке? За ове прокажене, међутим, чак и родитељско срце остаје затворено! Сам отац, свог рођеног сина кога је на свет донео и васпитао, у коме је гледао смисао и будућност живота, за кога се тако често и помно молио Богу - тог свог сина не само да не оплакује, него још и тера од себе, одгони га због болести његове. А мајка, сећајући се порођајних мука, срцем које се цепа, пушта жалосне вапаје и на очиглед свих оплакује још живог сина свог као да је мртав, наричући снажно: "несрећно дете, жалостиве мајке, одузела ми те је болест; чедо моје, жаљења достојно; чедо моје мило, не могу ни да те препознам; чедо моје, зар сам те васпитавала за становника пећина, гора и пустиња? Са зверовима ћеш проводити живот свој, камена стена ће ти бити кров и само ће се најмилосрднији међу људима осврнути на тебе". Због чега мајка нариче као Јов, тугујући болећивим гласом: "Зашто си се уопште зачео у утроби? Боље би било да си одмах, по рођењу из утробе мајке, умро и да се смрт сјединила са тобом истога часа по рођењу! Што ниси ма и пре времена умро, док још ниси окусио зло живота? Зар си због тога пузао, зар сам те због тога дојила грудима својим, да би те овако горак живот снашао? Твој живот је страшнији и ужаснији од смрти"! Наричући овако мајка рони потоке суза и хтела би јадница, када би могла, у наручју своме да заштити своје детешце, али се и она сама ужасава његовог тела као љутог непријатеља!
А људи негодују, ропћу и терају их од себе, мада не терају злочинце, него убоге и унесрећене. Неки људи живе у заједници са убицом, са прељубочинцем деле не само стан, него и трпезу; богохулника прихватају у друштво, са непријатељима кују савезе, а од оваквих несрећника који нас ничим нису озлоједили, одвраћамо лице своје као од најгорег преступника. Тако се пред болешћу благостање предаје пороку! Нечовештво често поштујемо и уважавамо као врлину, а саучествовање презиремо као нешто срамно. Бедне људе прогоне из градова, из кућа, са тргова, са пијаца и путева, уопште их не помињу, не примају на народна сабрања, на гозбе и - о, горке ли судбе - терају их и од воде! Њима су недоступни извори воде на којима се сви други напајају; тврдокорно сматрају да се и извор воде може заразити од њих. А што је још несхватљивије, те које смо као нечисте отерали од себе, њих који нам никакво зло не наносе, заустављамо опет и молимо да нам се обрате и замоле за помоћ: било у храни, било да моле за лекове или на било који други начин којим ће им се болесно стање олакшати. Због тога они скитају даноноћно, наги и унакажени, показујући своје болесне удове и гнојаво тело, препричавајући успут пређашњи живот свој и призивајући Саздатељево име; наслањају се један на другог и певуше жалостиве риме не би ли од нас измолили комад хлеба или остатак куване хране, или било какву одећу којом би прекрили своју наготу и превили гнојаве ране. У њиховим очима није човекољубив и милостив само онај ко им помогне, него и сваки други који их грубо не отера са свог прага. Многи од њих, савладавши стид, долазе на народне саборе и прославе; крајња нужда их нагони да се појављују на оваквим збориштима и свештеним саборима, које ми установисмо за исцелење душа, или због спомена на било какву тајну, или да бисмо прославили сведочанство истине како бисмо, поштујући њихове подвиге, научили себе подражавању њихове побожности. - А они, мада се стиде погледа других људи као да су нечастивци, и мада би радије хтели да се скривају по шумама и горама, у пећинама или помрчини ноћи, ипак долазе међу народ - жалосно бреме достојно суза наших - које је, можда, и послано међу нас са одређеним циљем да и нас подсете на телесну слабост и немоћ, не би ли смо се одвојили од свега видљивог што нас окружује и мами, као од нечег пролазног. Неки од њих долазе само да би чули глас људски; другима је довољно само да посматрају; неки опет да би од богаташа измамили најоскуднији дар којим ће олакшати живот свој, а сви, пак, заједно не би ли ублажили своју немоћ и голотињу, па ма и на кратко били задовољни.
Ко да не омекша када чује њихов вапај и јецање који се сливају у једну песму? Које уво може да се оглуши о ове вапаје? Које око може мирно да посматра овај призор? Гле, неки леже једни преко других - на жалост сједињени у једну заједницу у којој сваки на себи носи неку особену беду, а све беде овде се сливају у једну велику невољу пошто сваки својом невољом и страдањем усугубљује страдања других и сви су жалосни због своје беде, а још су жалостивији због међусобног састрадавања. Окружује их гомила радозналаца и сажаљивих, али само на кратко. А тамо негде другде неки се обавијају око ногу људи; страдају од сунца и зноја и врућице, а врло често их нагриза жестоки мраз, киша и олујине; њих би чак и ногама погазили само када не би сматрали за срамоту било какав додир са њима. На свештено појање које долази из храма, они одговарају стењањем и болним уздасима, а тајновита молитвословља постају одјек њиховог горког ридања. Због чега ја, уствари, описујем сва ова њихова стања пред вама који се данас сабрасте ради славља? Кад бих вам у детаље дочарао сву ову жалостиву слику, вероватно бих у вама побудио плач и ридање, а наше славље би се у том случају преобратило у тугованку. Са тих разлога ја све до сада и казивах о ономе у чега вас до сада нисам могао убедити, уствари, да понекад и жалост може бити узрок наше радости, а сета може бити кориснија од празновања; добронамерне и сврсисходне сузе могу бити спасоносније од злобног и рђавог подсмеха.
Такво је, ето, али још и страшније од представљеног, стање наше богомдане браће (можда ви и не желите да слушате о овоме) који су заједно са нама примила природу из исте смесе из које и ми бејасмо у почетку створени; повезани су и они, као и ми, жилама и костима и, као и сви, обучени су кожом и телом (како на једном месту каже божански Јов[38] посред страдања својих, подсмевајући се над видљивим делићем бића нашег), или још боље, ако треба поменути најважније - који су такође, као и ми, обдарени ликом Божјим и чувају га, можда, боље од нас иако су пропали телом; и они су обучени у једног Христа[39] по унутарњем човеку; једнако са нама примише на чување залог Духа;[40] заједно са нама учествују у истим законима, речима Божјим, заветима, сабрањима и саборима, тајнама, надањима; за њих је једнако умро Христос који узе на себе грехе овог света;[41] који су једнако наследници небеског живота, мада су много отуђени од овоземаљског; који заједно са Христом умиру и са њим заједно устају,[42] страдају са њим, да би се са њим и прославили.[43] А шта ми? Ми, који наследисмо ово велико и у свему ново име да се по Христу назовемо народом светим и царским, свештенством, људима усвојених Богом и одабранима,[44] ревнитељима добрих и спасоносних дела,[45] ученицима кротког и човекољубивог Христа који је узео наше слабости унизивши се до наше пролазности, нас ради осиромашилог[46], који је ушао у плот и земни храм и претрпео ради нас невољу и болести, да бисмо се ми обогатили наслеђем Божанства! Шта ћемо ми, кад имамо толико узвишени Образац милосрђа и страдања? Како да размишљамо о њима и шта да учинимо? Зар ћемо их презрети? Проћи ћемо мимо њих? Оставићемо их као мртваце, као гнусна страшила, као најзверскије животиње и змије? - Не, браћо! Не учи овоме нас, своје овце, добри Пастир[47] - Христос, који обраћа заблуделе, тражи изгубљене и снажи немоћне;[48] не заповеда нам то ни природа човекова која је у нас усадила закон састрадавања, а осећајем слабости који је заједнички свима нама поучава нас побожности и човекољубију. Уколико се они буду мучили под отвореним небом, хоћемо ли ми и даље наставити да живимо у велелепним кућама, украшеним разнобојним камењем и блештећим златом и сребром у којима мноштво мозаика и живописа плене поглед? И још: у једнима ћемо живети, а друге ћемо градити? И за кога? Можда не за наследнике наше, него за људе странце и туђе, а уз то можда још и за оне који су непријатељски и завишћу расположени према нама? Они ће дрхтати на хладноћи у старим и поцепаним одећама, а можда ни то неће имати, док ћемо се ми наслађивати, разнежавати и одевати меком и удобном одећом сашивеном од лана и свиле, а, уствари, оваквом одећом нећемо само украшавати себе, колико ћемо унакажавати (јер све што је сувишно и помодно ја сматрам за безобзирност) другу гардеробу - која нам лежи у ормарима! Они ће оскудевати, о, погубне ми раскоши! о, бедног ли њиховог стања! - оскудеваће и у најосновнијој храни; прегладнели око наших врата, а телом изнемогли просиће од нас милост; немају гласа да затраже и заридају; немају руке да их пруже према нама, нити ноге да Дођу до богаташа; немају ни даха да се напну и запевају жалопојке, лишени су и очију те не могу да виде своју невољу и ране. Такво је њихово стање. А ми, раскошно одевени, живећемо у спратним просторијама застртим скупим ћилимима којих се други не могу ни дотаћи, а ожалостићемо се ако само чујемо њихов вапај! Ми желимо неизмерно да се наслађујемо, да нам сто буде украшен најароматичнијим намирницама ради већег угођаја нашег благостања; очекујемо да нас млада послуга послужује, да стоји пред нама: једни у прелепом поретку са распуштеном, као код жена, косом, уредно подшишаном и уређеном да задовоље и најистанчаније укусе; други - са чашама у рукама које нам подносе гордо, али то веома вешто чине, тако да их једва дохватамо; неки опет над нашим главама држе огромне лепезе и својим спретним рукама праве благи поветарац који хлади наше загрејано тело. Осим побројаног, потребно је да и све стихије: ваздух и земља и вода, у изобиљу презентују своје плодове само нама, како би само наша трпеза свагда изобиловала разноврсном храном и другим домишљатим специјалитетима вештих кувара и пекара; желимо да они непрестано брину само о нама, како да нам угоде и задовоље нашу прождрљиву утробу која нас обремењује и постаје узрочник наших невоља; да задовоље ту никада незаситиву звер која ће ускоро бити укинута са свом храном коју користи.[49] За унесрећене много значи да бар мало утоле своју жеђ водом; а нама се у чашама пенуша вино које испијамо до пијанства, безосећајно и неумерено! И још: једно вино враћамо назад, тражећи другу сорту; друго вино ћемо похвалити због његовог укуса и боје; о трећем, пак, започињемо мудре разговоре и тешко нам пада ако поред домаћег вина у свом подруму немамо и неко инострано вино које нас плени као туђински завојевач. Ми, наиме, настојимо да водимо раскошни живот који премашује наше потребе или се трудимо да нас бар помињу по таквом начину живота, и као да се срамимо ако нас не сматрају порочним људима и робовима свога стомака или тога што је још рђавије од стомака!
Шта се то збива са нама, браћо и пријатељи? Зашто на себи носимо болести душе које су много опасније од телесних болести? Телесна болест, као што знамо, не долази нашом вољом, док душевна представља производ нашег хтења; телесна се окоичава овоземаљским животом, а душевна болест нас прати и у оном свету, у који се после смрти селимо; телесну болест треба жалити, а душевну треба омрзнути и избегавати. Зашто не похитамо, док још има времена, да помогнемо наше сроднике по телу? Због чега, будући смо и сами тело, не прикривамо телесне пожуде? Зашто се препуштамо изобиљу, а свакодневно гледамо невољу наше браће? Не дао ми Бог да живим богато кад они оскудевају, нити да уживам у здрављу тела, ако нисам спреман да олакшам њиховим ранама, нити да имам хране у изобиљу или удобне одеће, нити осигуран кров над главом, ако нисам спреман да делим хлеб са њима, ако их не снабдевам најосновнијом одећом и не примим под кров куће своје! Нама приличи да - или све оставимо ради Христа да бисмо, узевши крст, истински следовали за њим и поставши лагани, слободни и ничим везани за земљу, као на крилима, летели вишњем свету и узвисивши се смиреношћу, обогатили се убогошћу, и у замену за све задобили Христа;[50] или - поделити свеколико имање своје са Христом да би се и наше имање и владање имовином осветило кроз наше богоугодно владање њоме тј. да и немоћни буду саучесници наши у тој имовини. Ако ћу ја сејати само за себе једног, онда ћу се изразити речима Јововим: ето, ја ћу сејати, а други нека пожње; уместо пшенице нека израсте коприва, а уместо јечма трње[51]; нека олуЈни ветар почупа и убије, а вихор нека развеје усев мој, тако да сви моји напори остану бесплодни и залудни. Ако ја будем изграђивао житнице, градио ризнице и скровишта од мамона и за мамоне, нека ове ноћи узму душу моју[52] и нека се истреби, на злобан начин, стечено богатство.
Да ли је могуће, најзад, да смо толико безосећајни? Нећемо ли од себе одагнати тврдовратост срца свога или - о томе не бих ни хтео да говорим - приземни тврдичлук? Зар ни мало не размишљамо о људским судбама? Зар не бисмо желели да се покажемо као дародавци у несрећи ближњих наших? У делима људским ништа није стабилно; наша срећа окреће се налик точку, у различита времена, а врло често и током једног дана, а понекад и истог часа, подложна је различитим променама, тако да се више можемо ослонити на постојаност ветрова, који никада не престају да дувају, или на траг брода који плови по мору, или на обмањива ноћна сновиђења која дарују тренутну насладу, или на постојаност дечијих цртежа по песку, него ли на благостање људско. Дакле, трезвени су они који не верују овдашњим добрима, који сабирају и припремају себи ризницу у будућем тј. који су уверени у колебљивост и промењивост људских дела, који љубе благостање које се никада неће изменити или проћи.[53] Због тога, без сумње, они ће добити једну од три плате: или никада неће запасти у беду, јер Бог врло често и овоземаљским добрима награђује и теши побожне, призивајући их својом благошћу на састрадавање; или ће и у невољи имати смелости и оправдања да завапе Богу, пошто страдају због непорочног живота[54] тј. по устројству Промисла; или ће, најзад, од људи затражити и добити исту онакву сатрадалност у својој невољи, какву су и сами у своје време, док су благоденствовали, указивали беднима и потребитим невољницима.
Записано јe: нека се мудри не хвали мудрошћу својом, нити богаташ богатством својим, ни силни снагом својом[55], свеједно да ли је остварио тако висок степен мудрости, или богатства, или силе. А ја ћу, овим речима Писма, додати још и следеће, што је са Писмом врло сагласно: нека се ни славни не хвали својом славом, ни здрави својим здрављем, ни лепотан својом лепотом, ни младић младошћу својом, укратко: ничим оним што нас овде прославља не треба се хвалити. Нека се само једним хвали сваки који жели да се хвали: трезвеним тражењем Бога,[56] састрадавањем са страдалнима и припремањем себи било чега од онога што ће чинити добро у будућем веку. Овоземаљска блага брзо нестају, дају нам се на трен и слично каменчићима у игри скачу са једног места на друго, бивајући у власништву час оврга, час онога; ништа у овом свету не треба назвати својим, пошто ће све или време прекинути, или завист пренети у туђе руке. Међутим, душевна блага су веома постојана и стабилна, никада се неће од нас удаљити или нестати, нити ће обманути наду онога ко их је задобио. Чињеница да ни једно од овоземаљских добара није верно људима и није непролазно, мене уверава, као и све остало што је Уметник[57] - Реч и Премудрост - прекрасно устројио, да видљива добра наводе на разноразне грешке: час нас дижу увис, час бацају доле, круже око нас као вихор и пре него ли овладамо њима она беже и удаљавају се од нас, играјући се тако нама и обмањујући нас није ли све ово постављено овако да бисмо ми, видевши и схвативши њихову непостојаност и измењивост, себе усмерили према пристаништу будућег живота? Шта би са нама било да је овоземаљска срећа стабилна, када смо при свој њезиној нестабилности толико везани за њу? Кад нас њихова обмањива привлачност и прелест толико везују за себе и држе као робове своје тако да себи не можемо ништа друго да дочарамо као узвишеније и постојаније, без обзира што чујемо и верујемо да смо створени по обличју Бога који живи на небесима и нас привлачи себи?[58]
Ко је толико мудар да схвати oвo?[59] Ко је спреман да побегне од обмањивих ствари? Ко ће приступити вечно постојећем? Ко ће моћи да о садашњем размишља као о пролазном, а о оном што очекујемо, као о стално присутном и постојећем? Ко је спреман да одвоји стварно постојеће од варљивог и тобоже постојећег, тако да ће првоме хитати, а ово друго презирати? Ко жели да разликује рукопис од истине, удаљену колибу од узвишеног града,[60] конак од постојаног жилишта, таму од светлости, дубоко блато[61] од свете земље, тело од духа, Бога од кнеза овог света,самртну сен од живота вечног? Ко жели да садашњим купи будуће, трулежним богатством нетрулежно, видљивим невидљиво? Заиста је блажен сваки који ово може да разликује и раздвоји мачем речи, да одвоји боље од рђавога; такав, по речима божанског Давида,[62] ставља у срце своје узвишеност и бежећи, колико до њега стоји, из ове долине плача, узвишеније тражи[63] и распињући се свету са Христом, са Христом и васкрсава,[64] са Христом усходи у наслеђе живота који се не мења, који не вара, у коме нема змије на путу да уједа у пету и да јој се стаје на главу.[65] Исти тај Давид, као неки громогласни проповедник, све нас опомиње свенародном и узвишеном проповеди у којој нас назива тврдокорнима и жестоког срца, који љубимо лаж и лепимо се за видљиво - тај Давид нас позива да се не веселимо томе као они који су радосни кад им изобилно роди вино и пшеница, ти најпролазнији дарови.[66] И блажени Амос,[67] вероватно, исто ово има у мислима својим када каже против земних и умишљених добара следеће: приближите се горама вечним, устани и пођи јер немаш овде покоја.[68] Ове речи скоро да су истоветне са заповестима Господа и Спаситеља нашег. Којим заповестима? Устаните, хајдемо одавде,[69] казао је Он не само ондашњим ученицима својим, као што неко може помислити, позивајући их да пређу са једног на друго место, него све ученике своје, у свим временима, позива да пређу са земље на небо и од земаљских добара према небеским.
Поучени Речју, потражимо небески покој и одбацимо земаљско изобиље; употребимо од њега само оно што је у њему добро: искупимо душу своју милостињом[70] дајмо од свог имања беднима и заслужимо тиме небеско благо. Подари и души својој част, а не само телу; укажи част и Богу, а не само овом свету. Издвој нешто од утробе и посвети духу своме. Извади нешто из ватре и стави подаље од прождирућег пламена. Отргни понешто од жестоког мучитеља и повери Господу. Укажи част седмом тј. овом животу, и осмом тј. оном животу у који ћемо отићи одавде.[71] Дај ма и мало Ономе од кога ћеш примити несравњено много. Подај и све Ономе ко је теби даровао све. Ти никада нећеш моћи постати штедрији од Бога, па ма жртвовао све што имаш или са својим имањем поделиш и себе самог: јер све то што можеш дати Богу, примио си од Бога. Што му мање даш, више ћеш имати за уплату и ништа нећеш дати од себе, пошто је све од Бога. И као што не можемо престићи своју сенку која стално иде испред нас, докле год ми идемо напред, или, као што тело не може да нарасте више од главе која је увек изнад тела, тако и ми, својим даровима, не можемо премашити Бога. Ми ништа не можемо даровати, а да то није припадало њему или је одраз његове штедрости. Размисли само од куда теби живот, дисање и разум? Од куда ти тај најузвишенији дар да знаш Бога и да се надаш царству небеском, равноанђеоском достојанству, сазерцању славе - све је то сада у огледалу и нагађању, а онда ће постати савршено и чисто;[72] надаш се да постанеш син Божји, сунаследник Христов и, казаћу смело, чак сами бог?[73] Од куда теби све ово и од кога се надаш овоме? Или: да говоримо о мање битним стварима; од куда ти могућност да гледаш лепоту неба, ток сунца, круг месеца, мноштво звезди и у свему томе, као у звуку лире, да познаш савршену и уједначену хармонију и поредак; промену годишњих доба, измену времена, кружни ток година, сразмерност дана и ноћи, плодове земље, разливање ваздуха, ширину узбурканог, а потом, мирног мора, дубину реке, хирове ветра? Ко ти је даровао кишу, обраду земље, храну, радиност, станове, законе, грађански поредак, миран живот и родбинске везе? Од куда неке животиње служе за храну, а неке као помоћ? Ко те је поставио господарем и царем над свом творевином на земљи? Ко је, да не набрајам даље, све то даровао теби? Није ли ти то дао Онај који најпре, и пре свега, потражује и од тебе само очекује човекољубље? Зар се нећемо постидети кад смо толико добара примили од Бога и још толико очекујемо од њега, а не желимо да му принесемо и тај један дар - човекољубље? Он нас је издвојио од звери и само је нас овенчао даром разума, а ми ћемо сами себе претварати у звериње? Зар нас је раскош толико искварила и лишила ума или ... (ја већ не знам како да се изразим) ми поседујемо прекомерно парче и још много шта неважно, да на основу свега тога сматрамо себе узвишенијима и битнијима од других тј. да смо природом својом бољи од ових несрећника? Зар ћемо помислити да смо ми сувише високи у односу на њих, да смо својеврсни гиганти који су, по записима у баснама, представљали својеврсни нараштај различит од обичних смртника, или као Неврод и синови Енакови који су својевремено угњетавали Израиљ,[74] или као они исполини због чијих злодела је пуштен потоп ради очишћења земље? Ако се већ Бог и Владика свега не стиди да се назове оцем нашим, зар ћемо се ми одрећи сродства са сличнима нама?
Не, пријатељи и браћо! Не будимо неправедни распоредитељи оног што нам је поверено, да не бисмо чули тешке речи Петрове: "Посрамите се ви који код себе задржасте туђе; подражавајте равној за све благости Божјој и тада неће бити ни једног сиромаха".[75] Не мучимо се градњом ризница, док други пате сиромаштвом, да нас не би поразио, својим жестоким претњама и речима, божанствени Амос, који вапије: чујте сада ви, који питате: кад ће проћи младина и субота да отворимо ризнице;[76] укоравајући нас у потоњим речима гневом Божјим. Пазимо да нас и блажени Михеј не изобличи речима који, прекоревајући Јудејце што се разнежују и ваљају на постељама од слонове кости тј. што се мажу мирисавим уљима, гоје своје тело, хране се нежним месом телади и јаради, звуке музичких инструмената пропраћају ритмичким плескањем руку својих, да би након свега сами порицали и ниподаштавали све ово као пролазно и сувишно - осуђује раскош (пошто од ситости настаје свака беда), придодајући овим осудама још и нове, неумерне раскалашности, оптужујући сластољубце да, предајући се задовољствима, ни мало се не потресају болом Јосифовим.[77] - Не дао Бог да и нас задеси оваква осуда! Не опустимо се и не бавимо се само насладама које нас удаљавају од Божјег човекољубља; Богу је све ово мрско, мада не пушта гнев свој на грешнике одмах пошто учине злодело.
Следујмо за најузвишенијим и првим законом нашег Бога који кишу шаље и на праведнике и на грешнике, и заповеда сунцу да једнако греје све људе;[78] Он је свим житељима земље једнако ставио на службу и копно, и земљу, и изворишта, и реке, и шуме, пернатим створовима - ваздух, а житељима воде - воду; Он је свим људима даровао све што треба за живот, свеједно да ли су под влашћу или су слободни од закона тј. нису омеђени границама одређене државе, тако да нико од њих ниучему не оскудева. Тако штедро Бог милује све људе, свакако ради тога да би праведном деобом дарова својих показао и једнако достојанство наше природе и богатство благости своје. А људи закопавају у земљу злато, сребро, драго камење и остале драгоцености - узрочнике и сведоке међусобних сукоба и ратова - и после свега још гордо дижу обрве своје и отказују милост беднима не желећи ни мало да им помогну у њиховој беди. Каква глупост! Каква срамота! - Немам намеру да говорим још и о другом; у крајњој мери они тврде да су богатство и беда слободно стање, казано у обичном смислу речи, а да се робство и друга слична имена појавише у народу током времена и као некаква болест подигоше се заједно са неправдом која их је и пронашла. У почетку, како каже Писмо, није било тако.[79] Човеков Створитељ га је учинио слободним, ограничивши га само законом једне заповести; учинио га је и богатим посред сладости раја, а заједно са овим благоизволео је даровати ове вредности и свему роду људском у првом семену. Тада су се богатство и слобода састојали у очувању добијене заповести; а права беда и робство - у преступању исте заповести. Од времена како се појавише завист и раздор, како је почела лукава владавина змије, непрестано и неприметно нас наводећи на зло примамљивим задовољствима, хушкајући дрске људе против слабих, од тог времена, дакле, покидано је сродство међу људима, а њихова међусобна отуђеност се одразила у различитим звањима; љубомора је учинила да се, помоћу закона, потпуно заборави на благородство и срећу свих људи. Ти, стога, обрати пажњу на изначалну једнакост, а не на, током времена, настале поделе; обрати пажњу на закон Творца, а не на закон властодржца. Помози колико можеш, уважи првобитну слободу, ублажи несрећу нанесену твоме роду; покажи усрдност у болести, буди штедар према невољном. Јеси ли ти здрав и богат? Онда утеши болесног и бедног. Ниси окусио тежину пада? Онда охрабри палог и повређеног. Весео си? Онда орасположи и уцвељеног. Срећан си? Онда олакшај унесрећеног.
Заблагодари Богу што не припадаш броју људи којима треба помоћ, него си уврштен у оне који могу да помогну; буди благодаран што ниси принуђен да гледаш у туђе руке јесу ли пружене према теби, него што други погледају у твоје руке. Немој се богатити само имањем, него и побожношћу; не златом само, него и врлинама, или да кажемо, само њиме. Заслужи поштовање пре твога ближњега, јер си ти милосрднији од њега. Постани несрећнику као бог његов тако што ћеш опонашати Божје милосрђе. - Ништа толико не посличњава човека са Богом као милосрђе, мада је Бог неупоредиво милосрднији од нас; човек то чини у оквиру својих могућности. Бог је створио човека и опет га изнова подиже из трулежности; а ти, довољно је, да не презреш палог. Бог је указао човеку ванредно милосрђе када му је, између осталог, даровао закон, пророке, а још пре тога природни - неписани закон, који испитује наша дела; када је опомињао, кажњавао, руководио и, најзад, предао себе самог на жртву искупљења за живот света;[80] када нам je даровао апостоле, јеванђелисте, учитеље, пастире, исцељења, чудеса, враћања у живот, кидање смрти, знамења победе над победившим нас, завет сенке и завет истине, различите дарове Духа Светог и тајанство новог спасења. А ти, уколико имаш прилику да испољиш веће милосрђе на корист души својој (Бог ће те, наиме, и тим даром наградити, само ако то и сам пожелиш), не оклевај, него буди од користи ближњем који пати или, да се још боље изразимо, и пре него те просјак замоли за помоћ предухитри га својим даром, свакодневно поклањајући и дајући зајам[81] речју, не тражећи враћање дуга са каматом. Ако ниси у стању овако да послужиш ближњем, ти му укажи наклоност прикладну твојим силама. Помози му давањем хране или одеће; набави му лекове, превиј му ране, упознај и друге људе са његовом убогошћу, саветуј га у трпљењу; не плаши се, учини то и посети га. Тиме нећеш себе унизити: његова болест неће прећи на тебе, мада многи тако мисле по убеђењу, односно, такви желе да својом пасивношћу покажу или свој кукавичлук или да оправдају свој тврдичлук, јер се позивају на опрезност као, тобоже, нешто мудро и паметно. У ово те могу уверити трезвена размишљања, или лекари, или укућани који живе у заједници са болесником, или они који дворе болеснике, јер нико се од њих није разболео иако су свакодневно у додиру са болесником. Али ако те болесниково стање заиста плаши ти ипак, као богољубив и човекољубив слуга Христов, немој бити опхрван малодушношћу! Немој презирати свога брата, немој проћи мимо њега, не гнушај га се као нечистог, као заразног, одвратног и прокаженог. То је твој члан, мада унесрећен. Теби се предаје убоги[82] као Богу, иако ти обично надмено (можда ћу те овим речима и посрамити) пролазиш поред њега. Пружа ти се прилика да потврдиш своје човекољубије, мада те ђаво упорно одвраћа од твоје личне среће.
Сваком морепловцу свагда прети бродолом, нарочито ако је одважнији у отискивању на море. Сваком ко је обложен телом блиске су телесне беде и невоље, тим пре уколико иде дигнута чела, не обазирући се на болеснике пред њим. Док пловиш по пријатном ветру пружи руку ономе кога је задесио бродолом; док се сладиш здрављем и богатством, помози страдалнику. Не чекај да на личном примеру осетиш и искусиш како је нечовечност велико зло и колико велико благо представља отворено срце према сваком невољном. Немој да дочекаш да Бог подигне руку своју[83] на горде и немарне, кад су у питању болесници. Отрезни се туђим невољама. Унесрећеном пружи макар мало: твоја пажња неће бити малена ономе ко у свему оскудева, али ни Богу, уколико твоја милост одговара твојим моћима. Уместо великог дара принеси усрдност. Немаш баш ништа? Утеши сузом. Невољнику је велико лекарство када га искрено схватиш; несрећа се веома олакшава искреним саосећањем. Човече, не сматрај и не третирај човека горе од животиње за коју ти закон налаже да је извадиш из јаме ако у њу упадне, или да је вратиш њезином газди уколико залута.[84] Не скрива ли се у овој заповести други, тајанственији и дубљи смисао, као што се и у многим осталим заповестима закона крије извесна дубина и дводимензионалност - не приличи мени да улазим у то, колико Духу који све испитује и зна. Ја, међутим, колико схватам ово и колико је то у вези са мојом беседом, казаћу да овде закон има за циљ да нас од малобитних ствари узнесе и узведе до најсавршенијег и најбитнијег милосрђа. Уствари, ако смо ми дужни да будемо милостиви и према бесловесним животињама, колико треба да је велика наша љубав према онима који су истог рода и достојанства са нама? Овако нас саветује и разум, и закон, и најправеднији међу људима који сматрају да је боље помагати, него ли чекати помоћ, односно, да је милост много боља од користи.
Шта рећи за наше мудраце? Не мислим на пагане који себи измишљају богове - заштитнике страсти тј. који Кердоју[85] указују најузвишеније почасти и, што је још горе од овога, законом одобравају (као што је обичај код неких народа) приношење људи демонима на жртву, тако да нечовечност код њих улази у састав богопоштовања; оваквим жртвама не да се сами наслађују, него мисле да тиме удовољавају својим боговима: зли жреци и тајнослужитељи злих! - Међутим, ево шта је заиста достојно плача и сажаљења: и међу нашом сабраћом постоје људи којима је толико туђа саосећајност и помагање невољника, да се одважују чак и да их нападају и окривљују, измишљајући празне и ништавне досетке, као гласника са земље,[86] говоре у ветар, а не да их чује онај кога води трезвен смисао тј. онај ко је навикао на божанске истине. Усуђују се да овако расуђују: "Бог је њима послао несрећу, а нама је даровао срећу. И ко сам ја да нарушавам Божју одредбу и да себе представим милостивијим од Бога? Остави их, нека се муче, нека страдају! Богу је тако угодно". Они себе потврђују као богопоштоваоце само у оним случајевима где је њихов интерес: где да саберу свој новац и како да се одваже пред унесрећенима! Нису ни свесни да њихова срећа зависи од Бога који дарује све оно што човек поседује, као што се и види из њихових речи. Јер, ако сваки ко признаје Бога за дародавца свега почне да размишља на њихов начин, нека се упита чиме он влада? Сваки ко има било шта од Бога, схватиће да је његово имање сагласно вољи Божјој. Са друге стране, неизвесно је и то да на невољне беду страдања шаље сам Бог; наиме, телесна природа, која је свагда у неком течењу, врло често може да буде узрочник растројства. Ко може објаснити зашто неко страда због раскалашног живота, а други опет, због истог живота, узвишава се као неко ко је достојан хвале? А може бити и обрнуто - овај се узвишава управо због тога што је рђав; а овај други се подвргава казни због своје врлине; овај се узноси све више да би и његов пад био све дубљи и јачи тј. омогућава му се да унапред потврди сву своју порочност да би тиме и казна, која га очекује, била праведнија; онај, пак, мимо очекивања бива угњетен да би, прекаливши се као злато у пламену,[87] био чист и од најмањих примеса зла (нико, природно рођен, није потпуно чист од прљавштине, како читамо у Писму[88]) и постао још узвишенији и достајнственији, као што и ову тајну ја налазим записану у божанском Писму.[89] Преопширно би било побројавање свих речи Духа Светог који се односе на ово. Ко може избројати песак морски, капи кише и дубину бездана?[90] Такође: ко може у свему истражити дубину Божје премудрости којом је Он све створио и којом управља свим створеним, како зна и како хоће? Нама је довољно да се, по примеру Апостола, дивимо њој и да је сматрамо за недостижну и несагледиву.
О, дубино богатства и премудрости и разума Божја! Неиспитиви су судови његови и неистраживи су путеви његови. Ко може схватити ум Господњи? Ко ће достићи крајњу премудрост његову, како каже Јов?[91] Ко је премудар да схвати oвo?[92] Ко ће извагати оно што премашује сваку меру и измерити расположивим мерама? Дакле, ко се сме на ово одважити? Боље би било - нико! Ја се не усуђујем да ни овоземаљска страдања подведем свагда под последицу порока, али ни спокојно стање под последицу врлине. Истина, и овде се већ прима плата, свакако, ради неких корисних циљева да би, са једне стране, беда злобних "људи зауставила порок, а са друге - срећа добрих олакшала пут врлини: ово не бива свагда и у пуној мери. Пуна плата припада искључиво будућем животу у коме ће једни примити награду због врлине, а други казну због порока. Устаће, каже се, ови у васкрсење живота, а ови у васкрсење суда.[93] А за овај живот други је закон, другачије понашање.
Уосталом, и у овом животу све нас упућује на будући. Све што нам се чини да је неравно, нема сумње, биће поравнато у Богу. Сходно овоме, у телу постоје увучени и истурени делови, велики и мали, а такође и на земљи видимо истурене и унижене пределе; међутим, све ово, у свом узајамном односу, пред нашим погледом образује прекрасну целину. Такође и код уметника уочавамо: најпре хаотичну и нејасну материју, потом она бива све уобличенија, да би на крају од ње настао одређени облик и производ; када погледамо у тако уобличену фигуру, морамо се дивити и признати уметникову умешност. Због тога не можемо Бога сматрати за невештог уметника, као што себе сматрамо; не можемо изналазити мане у управљању светом, због тога што ми не знамо начин управљања. Међутим, ми - уколико желимо да дочарамо себи стање нашег духа - мало се разликујемо од људи који страдају на буром захваћеном броду и вртећи се у круг, они мисле да и све друго кружи. Управо су овакви они о којима говоримо. Они не желе да Бог буде мудрији од њих, иако лупају своју главу о ма чему. Уместо да се сами потруде и установе разлог насталој ситуацији, или да се посаветују са људима који имају више искуства, или су мудрији и духовнији од њих (мудрост је такође један од дарова и нема свако разум[94]), или да чистим животом улове себи знање и затраже премудрост у истинској Премудрости, они, колико ли наивности, хватају оно што је близу руку, клевећу, као да се у свету све дешава хаотично и без узрока, само због тога што сами нису у стању да уоче узрок и на тај начин у свему незнању издају се за мудраце, односно, од прекомерне мудрости постају сами лишени мудрости и искуства. Због тога су неки увели срећу и случајност[95] намисао која заиста зависи од среће и слепог случаја. Други измислише неко слепо и неуклоњиво владање звезда[96] које, тобоже, својим положајем плету или, боље да кажемо, одређују судбу нашу; измислише неко сједињавање и раздвајање небеских тела и владавину над целим светом својим кретањем. Други, који нису били у стању да схвате Промисао, унесоше у овај бедни род људски своју машту, како је ко уобразио,[97] и све то разврсташе на различита мишљења и тумачења. Било је и таквих који су Промисао представљали веома бедно и одредивши јој управу само над оним што премашује наше силе, не усудише се да је низведу до нас, плашећи се да Доброчинитеља не покажу као сувише доброг када се испостави да је много оних који потребују његову доброту, односно, да не заморе Бога мноштвом његових доброчинстава. - Међутим, оставимо ове безумне створове, као што већ рекох, самима себи; још пре нас оштро их је изобличила Божја реч овим приговором: осујећено је њихово неразумно срце; говорећи да су мудри полудеше и изменише славу нетрулежног Бога,[98] изобличивши свакојаким баснама и измишљотинама свеобухватну Промисао. Ми, пак, као разумна бића и служитељи Речи, пазимо на разборитост и не измишљамо свакакве бајке, нити прихватамо људе који тако шта чине или мисле, ма колико да је примамљиво њихово казивање и ма колико примамљива била новост коју нам казују својим измишљотинама. Напротив, ми смо дужни да верујемо да је Бог Творац и Саздатељ свих бића: како би уопште могла да постоји васељена да је није неко осуштаствио и довео у складни поредак? Дужни смо да верујемо да Промисао све држи и све повезује у свету: за сва створења за која је неопходан Творац, неопходан је истовремено и Промислитељ; иначе би свет, ношен случајем, морао магновено да се распрши, распадне и врати у првобитни хаос и беспоредак због мноштва хаотичности у њему, као брод кога носи олујни ветар. Још смо дужни да верујемо да се наш Творац или Саздатељ (свеједно које име ћемо употребити за њега) особитим начином стара о нашој срећи, без обзира што се наш живот проводи у разноразним приликама и неприликама чији узрок нама остаје непознат, можда и због тога да ми не бисмо дошли у ситуацију да се, познавши тај узрок, прекомерно дивимо узвишеном Уму. Све што лако схватимо, врло лако и занемаримо, док све што је узвишеније од нас и несхватљивије, много више нас побуђује на дивљење; све што измиче нашој пажњи и жељи, самим тим побуђује у нама пламенију и силнију љубав.
Због тога не треба да прекомерно ценимо здравље, али ни болест да осуђујемо; не лепимо се за богатство које у трену нестаје и не трошимо на то суштину душе наше. Не ропћимо против беде као против нечега што заслужује презир, проклетство и мржњу. Боље да се научимо да презиремо злоупотребу здравља што, свакако, води у грех, и да са страхопоштовањем и побожношћу уважавамо подносиву и пролазну болест, поштујући све оне који су страдањем остварили победу: можемо ли унапред знати да се можда међу страдалницима не крије неки нови Јов, који је много достојнији части од било којег здравог човека, који је са себе састругао гној, који се даноноћно мучи под отвореним небом, који страда и од жене, и од пријатеља. Научимо се да одбацимо неправедно богатство ради којег се богаташ праведно мучио у пламену просећи ма и кап воде, само да би олакшао муку;[99] истовремено блажимо благодарну и трезвену беду помоћу које се Лазар спасао и био богато награђен покојем у наручју Авраамовом.
Човекољубивост и милосрђе према беднима треба да испољимо и због тога да бисмо тиме затворили уста свима који ружно мисле о болести тј. нећемо се дати у власт њиховом сујетном мудровању о којем мало пре говорисмо, нити ћемо жестину закона усмерити на нас саме. Најбоље је да поштујемо заповест и реч Бога. Која је то заповест? Погледајте како о њој постојано брину богонадахнути мужеви и колико је она блиска њиховом срцу. Они не испуњавају заповест тиме што ће два или три пута казати коју реч о беднима, а потом ће све заборавити; код њих не видимо да једни говоре о милосрђу, а други не, односно, једни о њему говоре више, а други мање. Не! Они сви заједно, и сваки понаособ, сматрају да је то највећа заповест или једна од највећих; ревносно нас побуђују да је вршимо: час саветом, час претњом, час приговором, а некада трезвеном хвалом; све ово чине да би непрестаним подсећањем на њу оснажили њезино дејство у срцима нашим. Пише: страдање ради ништих и уздисање ради убогих, сада ћу васкрснути, говори Господ.[100] Ко се неће бојати васкрслог Господа? На другом месту: васкрсни Господе, Боже мој, нека се узнесе рука твоја, не заборави убоге.[101] Отклонимо молитвом овакво подизање руке Божје и не пожелимо да је видимо наднесену над непокорнима, или, што је још горе, усмерену на тврдокорне. И још: не занемари вапаје убогих; неће потпуно заборављен бити ништи; његове очи мотре на ништег.[102] Овакво осматрање је много боље и узвишеније него ли примицање веђа. Веђе његове испитују синове људске, што је као неко другостепено и ниже гледање. Можда ће неко казати да се овде говори о ништима и убогима који неправедно страдају. Не спорим; али и то треба да те побуди на човекољубље. Ако се Господ толико много стара за бедне када их наружују, свакако да ће тебе још више наградити ако их помогнеш. Ако сваки који се руга убогом раздражује његовог Творца[103] онда сваки који брине о њему поштује Творца. Када чујеш речи: ништ и богат сретоше један другог: обојицу је створио Господ,[104] немој помислити као да је Господ једног створио богатим, а другог убогим, да би ти још више могао нападати убогог: није сасвим сигурно да је од Бога изашла оваква деоба. У овим речима Писма показује се само то да је и ништег и богатог једнако створио Бог, мада је неједнака њихова срећа. Нека те то побуди на братољубље и састрадавање, па ако се некада, гледајући своје богатство, погордиш, нека те помисао на заједничког Саздатеља смири и наведе на скромност. Шта још? Који милује ништег, позајмљује Богу.[105] Ко не жели да има оваквог дужника који ће свој дуг вратити на време, са каматом? И опет: милостињом и вером чисте се гpecu.[106] Дакле, очистимо се милосрђем, обришимо тим прекрасним убрусом душине нечистоте и прљавштине, и убелимо се: једни као вуна, други као снег,[107] по мери личне усрдности!
Казаћу нешто још поразније. Ако ти и немаш сломљене удове, ни ране, ни упале,[108] нити било какве душевне патње и блеска,[109] или видљивог знамења које може једино Христос да исцели: то не значи да не треба да поштујеш Онога који је ради нас претрпео ране и болести. Поштоваћеш га када потврдиш да си милостив и човекољубив према члану Христовом. Ако разбојник и мучитељ душа наших, било на путу твом из Јерусалима у Јерихон, било на другом неком месту, нападне на тебе неспремног за одбрану и ненаоружаног, и израњава те до те мере да кажеш: загнојише се и усмрдеше се ране моје због безумља мога;[110] ако се нађеш у таквој ситуацији да ти ни лечење не треба, нити знаш чиме ћеш се излечити, авај, то је заиста велика рана и крајње бедно стање. Али, док још ниси сасвим пао у очај, док још има наде да се излечиш, приљуби се Лекару, замоли Га, ранама лечи ране, привуци слично сличним, или, још боље речено, мањим средствима лечи велике болести. И Он ће казати души твојој: Ја сам твоје спасење; казаће: вера твоја спасе те; ето, здрав си;[111] и утешиће те сладошћу човекољубивих речи, само ако види да си ти ма и мало човекољубив према убогом.
Блажени су, каже Он, милостиви, јер ће помиловани бити; видиш да милостиња мећу блаженствима није на последњем месту. Такође: блажен је који је предусретљив према убогом и ништем; добар је муж који штедри и даје; цео дан милује и позајмљује праведник.[112] Ухватимо блаженство, заслужимо звање предусретљивих, постанимо добри; нека ноћ не прекине дела милости. Немој казати: иди и дођи сутра, па ћу ти дати.[113] Немој омогућити ни најминималнији размак измећу добре жеље и дела, јер човекољубије не трпи никакво одлагање. Подели гладном хлеб твој и бескућника уведи под кров твој.[114]
Све што чиниш, чини радосно. Пише: милуј са добрим расположењем;[115] на тај начин ће твоја спремност добити на вредности. Све што се ради против воље или услед нужде, не може бити пријатно, ни корисно; кад се чини добро, треба бити радостан, а не тужан. Ако одбациш од себе савез и бијење рукама тј. штедљивост, знатижељност и сумњичавост, и реч роптања: шта ће тада бити? Како је чудновато и велико давање! Каква је и колико велика награда! Твоја светлост ће рано засијати и исцељење твоје ће се брзо показати.[116] Ко себи неће пожелети светлост и исцељење?
Са истим страхопоштовањем и побожношћу мотрим ја и на ковчежић Христов[117] који нас подстиче на бригу о убогима; обазирем се и на сагласје Петра и Павла, јер они међу собом поделише проповед јеванђеља и једнаким силама стараху се за убоге; мотрим и на, младићу, указану границу и закон савршенства; имање твоје раздели убогима.[118] Не мислиш ли да човекољубије треба да постане дело твоје воље, а не неопходност; савет, а не закон? Ја и сам желим овако да размишљам; мене, међутим, плаши лева страна, и јарци, и прекор који ће они чути од Онога који их је поставио са леве стране. Они ће бити осуђени за грабљивост или богохулство, не за прељубе, или неке друге грехе забрањене законом, него зато што нису кроз лица унесрећених послужили Христу.
Дакле, ако сте ме ви, слуге и браћо и сунаследници Христови, коликотолико слушали, онда још увек има времена да посетимо Христа, да послужимо Христу, да нахранимо Христа, да оденемо Христа, да примимо Христа, да поштујемо Христа, не само трпезом као што неки чине; не мирисним уљима, као Марија; не само гробом, као Јосиф из Ариматеје; не погребном опремом, као Никодим који је показао велику љубав према Христу; не златом, ливаном и смирном, као мудраци са Истока; него, пошто Владика милости хоће, а не жртве,[119] и милост му је вреднија од јагањаца одређених за клање[120], онда Му и принесимо тражено милосрђе посредством унесрећених који пузе по земљи да би онда, када одемо одавде, они прихватили нас у вечне дворе[121] небеске, код Христа, Господа нашег, коме нека је слава у све векове. Амин.
НАПОМЕНЕ:
[1] Говорено у дому за старе који је саградио св. Василије Велики, у којем је у то време (373. г.) харала губа.
[2] Изл 58:7.
[3] Изл 16:4.
[4] Пс 79:25.
[5] Јн 6:32
[6] I Kop 13:13.
[7] Пост 4:26.
[8] Рм 9:4.
[9] I Јн 4:16.
[10] II Петр 2:8.
[11] Јевр 11:31.
[12] Јевр 2:11.
[13] Еф 2:10.
[14] Мт 26:52, 53; Лк 22:51.
[15] Број 12:3; II Цар 16:11, 12; Пс 132:1; Мт 12:19.
[16] III Цар 19:10; II Кор 11:2; Пс 69:10.
[17] I Kop 9:27, 10:58.
[18] Лк 4:2-13.
[19] Мт 26:39, 42, 44.
[20] I Kop 7:1-11; 25-40.
[21] 1 Дн 11:18-19.
[22] Мт 14:23; Лк 6:12, 9, 28, 22, 39.
[23] Ас - бакрена монета тежине 4 златника.
[24] Флб 2:7; Ис 50:6, 53:12.
[25] Мт 19:21.
[26] Јн 14:2.
[27] Мт 7:14.
[28] Мт 22:37-40; I Кор 13:13.
[29] Пс 89:15; Јак2:13.
[30] Пс 29:17.
[31] Рм 12:15.
[32] Јов 33:21.
[33] Овај израз не треба схватити у материјалном смислу; по Никитином тумачењу речи св. Григорија, овај израз означава дихање живота које је Бог удахнуо у лице првоствореног човека (Пост 2:7) и истовремено - лик Божји.
[34] Гал 3:28.
[35] Еф4:15, 16.
[36] I Kop 12:12-17.
[37] Флб З:21.
[38] Јов 33:6,10,11.
[39] Гал 3:27.
[40] Гал 3:22.
[41] Рм 14:15; Јн 1:29.
[42] Кол2:12;
[43] Рм 8:17.
[44] 1 Петр 2:9.
[45] Тит 2:14.
[46] II Кор 8:9.
[47] Јн 10:11.
[48] Језек 34:16.
[49] 1 Кор 6:13
[50] Mт 16:24; Флб 3:8.
[51] Јов 31:8, 40.
[52] Лк 12:18, 20.
[53] I Kop 13:8.
[54] 1 Јн 3:21.
[55] Јер 9:23.
[56] Јер 9:24.
[57] I Kop 1:24; Флб 4:7.
[58] Кол 1:15; Јн 3:13:12, 32.
[59] Ос 14:10.
[60] II Петр 1:13; Јевр 13:14.
[61] Пс 69:3.
[62] Пс 84:6.
[63] Кол 3:1.
[64] Гал 6:14; Кол З:1.
[65] Пост 49:17; 3:5.
[66] Пс 4:3, 8.
[67] У неким рукописима уместо имена Амос пише Михеј.
[68] Мих 2:10.
[69] Јн 4:31.
[70] Дан. 4:24
[71] Проп. 11:2
[72] I Kop 13:12.
[73] Мт 5:9; Рм 8:17; Јн 10:34-35.
[74] Број 13:34.
[75] Ове речи цитиране су из Апостолских установа.
[76] Амос 8:5.
[77] Амос 6:46.
[78] Мт 5:45.
[79] Мт. 19:8
[80] Мт 20:28; Јн 6:51.
[81] Пс 37:26.
[82] Пс 11:14.
[83] Пс 74:3.
[84] Изл 23:4, 5; Пон зак 22:4.
[85] Меркурију, заштитнику користољубља.
[86] Ис 29:4.
[87] Прем Сол 3:6.
[88] Јов 14:4.
[89] Прем Сол 3:5.
[90] Ис Сир 1:2-3.
[91] Рм 11:33; Ис 40:13; Јов 11:7
[92] Ос. 14:10
[93] Јн 5:29.
[94] I Кор 8:7.
[95] Емпедокле, Епикур.
[96] Халдејци.
[97] Митологије.
[98] Рм 1:21-23.
[99] Лк. 16:24
[100] Пс 11:6.
[101] Пс 9:33.
[102] Пс 9:13,19; 10:4.
[103] Приче 17:5.
[104] Приче 22:2.
[105] Приче 19:17.
[106] Приче 15:27.
[107] Ис 1:18.
[108] Ис 1:6.
[109] Лев 13:2.
[110] Пс 38:6.
[111] Пс 35:3; Лк 7:50; Јн 5:14.
[112] Пс 41:1; 112:5; 37:26.
[113] Приче 3:28.
[114] Ис 58:7.
[115] Рм 12:8.
[116] Ис 58:9, 8.
[117] Јн 12:6.
[118] Мт 19:21.
[119] Мт 9:13.
[120] Дан 3:40.
[121] Лк 16:9.
Међутим, ако по речима Павловим и Господа Христа, као прву и најважнију заповест треба сматрати љубав, као окончање пророка и закона[28], онда ja сматрам да je најпревасходније љубав указивати сиротима, а жалост и саучешће своје унесрећенима, јер смо сви међусобно истог рода. Наиме, ни једно друго служење није толико угодно Богу као милосрђе (оно је најсродније Богу, а претходе му милост и истина, и њему треба приносити милост пре суда на дар),[29] а праведни Дародавац, ставивши милост на вагу,[30] ни за чега друго неће толико наградити својим човекољубијем као за испољено човекољубије. Дакле, сходно заповести која каже да се треба радовати са радоснима и плакати са уплаканима,[31] ми смо дужни да отворимо утробу свога милосрђа свима беднима и страдалнима који пате или страдају из било којег разлога; дужни смо, као људи, да чинимо добро свакоме, у било каквој невољи да се налази: да ли удовство, да ли сиротанство, да ли прогонство из отаџбине или жестокост властодржаца, наглост владалаца или безочност порезника, убојита рука разбојника или халапљивост крадљиваца, заплена имовине или бродоломство. Сви они једнако имају право на наше сажалење и милост нашу, те због тога и погледају у наше руке, као што и ми упиремо свој поглед у руке Божје када нешто молимо. Уосталом, много достојнији сажаљења и пажње јесу они који добро стоје па западну у невољу, него ли они који су се већ навикли на беду.
Нарочито је потребно пажњу и разумевање своје указивати зараженима губом који су били, по грозном опису у Светом писму, сасвим изједени овом болешћу по целом телу, по костима и мозгу,[32] тако да им је сасвим измењено многонапаћено и посрамљено тело. - Не могу да схватим како сам се ја сјединио са њим и како, будући сам обличје Божје, постадох заједничар са грозотом! То тело, кад му је добро, води ратове, а када војујеш против њега, пада у тугу. Ја га волим као саслужитеља, али се од њега и окрећем као од непријатеља. Бежим од њега као од окова, али га и поштујем као сунаследника. Хоћу ли се одважити да га изморим? Тада ће неко мене да искористи као сатрудника у добрим делима; а ја знам због чега сам приведен у постојање, знам да треба да усходим Богу посредством дела. Хоћу ли га штедети, као сатрудника? Тада нећу знати како да избегнем његову пометњу и искушења, и плашим се да не отпаднем од Бога, да не будем спутан оковима који ме вуку према земљи или ме задржавају на њој. Тело је ласкави непријатељ и варљиви пријатељ! Чудновато је то јединство и та раздвојеност! Чега се плашим тога се држим, и што љубим, тога се плашим. Не успем да закључим мир, а већ почиње нова борба и тек што сам ступио у бој, настаје примирје. - Каква ми се то велика мудрост открива и каква је то велика тајна? Не открива ли ми се то да нас је Бог увео у ову борбу и рат са телом да бисмо, будући смо частице Божанства[33] и пореклом озго, престали да се надимамо и гордимо својим достојанством тј. да не занемаримо Саздатеља нашег, него да се свагда окрећемо њему и упиремо свој поглед у њега, да би са нама сједињена и удружена слабост држала наше достојанство у одређеним границама? Да бисмо ми познали како смо у исто време и веома узвишени и веома ниски, земни и небески, времени и бесмртни, наследници светлости и наследници огња или таме, зависно на коју страну се приклонимо. - Тако је устројен наш састав и то је, колико ја видим, ради тога да би нас земни прах смиривао када се погордимо због лика Божјег у нама.
Нека о овоме мудро расуђује ко год жели. У другим околностима ни ја се нећу одрећи размишљања заједно са њим. Сада сам дужан да говорим о томе на чега ме побуђује сопствено тело и да резонујем о личној немоћи при разматрању страдања других; дужан сам да вам кажем, браћо, да смо дужни да се старамо за тело своје, за тог сродника и саслужитеља душе наше (мада сам га ја и оптуживао као непријатеља због свега онога што трпим од њега, ипак га љубим као друга свог, ради Онога који ме је сјединио са њим) и при том да се бринемо о телима наших ближњих, на исти начин као што бринемо о сопственом телу. Јер сви смо ми једно у Господу,[34] свеједно да ли је ко богат или убог, слуга или слободан, здрав или болестан телом; свима је једна глава - Христос, из кога је све,[35] пошто су удови један за другога, те је и сваки од нас један за другога и сви за све.[36] Стога није умесно занемаривати и остављати без старања те који подпадоше под заједничку нам слабост; напротив, дужни смо не само да се радујемо због здравља и доброг стања нашег тела, него још и више да плачемо због телесних страдања наше браће; човекољубије према њима треба да сматрамо као наш јединствени дуг и залог наше сигурности - телесне и духовне.
На њих треба гледати са овог становишта: неки од нас су жалосни само због личне оскудице и немаштине у коју су запали, а из које се избављамо током времена или личним трудом, или уз помоћ пријатеља и сродника, или променом стања, док ове несрећнике угњетава много опакија болест која их поступно лишава удова, а током времена све је мање наде да сами себи могу било како помоћи, пошто болест сваким даном бива све тежа те и они сами све више и више страхују, за разлику од лакших болесника који исчекују своје оздрављење. Губавце, наиме, и сама нада - најприродније лекарство унесрећених напушта и оставља беспомоћнима. Ове људе, осим оскудице и сиромаштва, прати још једно зло - болест, најтеже и најстрашније зло које најпре напада језик којим треба да моле ближње за помоћ. Ту је и трећа невоља: многи од здравих људи више не желе да са њима имају било какав контакт, не желе да их посећују, нити да их погледају; беже од њих, гнушају их се као нечег омраженог; ово последње зло њима најтеже пада, теже и од болести којом су обузети. Ја, пак, не могу да не заплачем кад видим њихова страдања, а већ при помисли на њих, дух ми се снажно узбуди. Гајите и ви сви у себи оваква осећања да бисте се сузама избавили од суза. Не сумњам да сви ви, овде присутни, већ гајите и поседујете оваква осећања и да, љубећи Христа, љубите истом силом и ниште, јер у вама букти, Богу својствено и од Бога даровано, милосрђе.
Сами сте сведоци њиховог страдања. Пред вашим очима се пружа поражавајућа слика и тужни призор у који мало ко може поверовати сем очевидца. Људи су живи мртваци пошто су им удови највећим делом скроз обамрли; то су људи које више ни по чему не можете распознати: ни ко су били, ни одакле су. Да бисмо их колико-толико препознали, они морају да нам нашироко причају о себи, да помињу своје сроднике или да нам пруже било какав препознатљив доказ о себи и о свом пореклу. Врло често нас подсећају на своје родитеље, на браћу или на место у коме су живели: "ја сам син тога и тога, а моја мајка је та и та, зовем се тако и тако, а ти си ми својевремено био друг и пријатељ". Они морају овако опширно да се представљају јер им је телесни изглед веома наружен и по њему ми их никако не бисмо могли препознати. То су људи јадници, без имања, без сродника и пријатеља, па чак ни тело њихово није какво је било раније; они у исто време и мрзе и сажаљевају сами себе - не знају да ли пре да плачу за деловима тела који су већ пропали услед болести, или да плачу за оним деловима тела које ће болест тек напасти и савладати; да плачу за удовима које је болест већ упропастила, или да оплакују делове тела којима тек предстоји страдање: први су неповратно већ изгубљени, а ови се полако суше од болести; први су иструлели још пре гроба, а ове што су још у животу можда ће неко ипак положити у гроб. Многи људи који су добри по природи својој, који имају меко срце, кад је у питању губа, постају неосетљиви, јер је нада губаваца непостојана! Но, треба да знамо истину по којој смо сви ми плот, обучени у пропадљиво тело;[37] мало је међу нама савесних који ће се позабавити оваквим нашим сродницима, јер се сви плашимо за своје здравље и за здравље тела нашег; због тога избегавамо губавце. Постоје људи који неустрашиво приступају болесном и, можда, већ усмрделом животињском телу, односећи га на сметлиште, а, можда, се већ и сами ваљају у сопственом смраду; од ових несрећника, међутим, хитро се удаљавамо и бежимо, па чак - о, коликог ли нечовештва - негодујемо што са њима заједно удишемо исти ваздух.
Ко је нежнији од оца? Ко има мекше срце од мајке? За ове прокажене, међутим, чак и родитељско срце остаје затворено! Сам отац, свог рођеног сина кога је на свет донео и васпитао, у коме је гледао смисао и будућност живота, за кога се тако често и помно молио Богу - тог свог сина не само да не оплакује, него још и тера од себе, одгони га због болести његове. А мајка, сећајући се порођајних мука, срцем које се цепа, пушта жалосне вапаје и на очиглед свих оплакује још живог сина свог као да је мртав, наричући снажно: "несрећно дете, жалостиве мајке, одузела ми те је болест; чедо моје, жаљења достојно; чедо моје мило, не могу ни да те препознам; чедо моје, зар сам те васпитавала за становника пећина, гора и пустиња? Са зверовима ћеш проводити живот свој, камена стена ће ти бити кров и само ће се најмилосрднији међу људима осврнути на тебе". Због чега мајка нариче као Јов, тугујући болећивим гласом: "Зашто си се уопште зачео у утроби? Боље би било да си одмах, по рођењу из утробе мајке, умро и да се смрт сјединила са тобом истога часа по рођењу! Што ниси ма и пре времена умро, док још ниси окусио зло живота? Зар си због тога пузао, зар сам те због тога дојила грудима својим, да би те овако горак живот снашао? Твој живот је страшнији и ужаснији од смрти"! Наричући овако мајка рони потоке суза и хтела би јадница, када би могла, у наручју своме да заштити своје детешце, али се и она сама ужасава његовог тела као љутог непријатеља!
А људи негодују, ропћу и терају их од себе, мада не терају злочинце, него убоге и унесрећене. Неки људи живе у заједници са убицом, са прељубочинцем деле не само стан, него и трпезу; богохулника прихватају у друштво, са непријатељима кују савезе, а од оваквих несрећника који нас ничим нису озлоједили, одвраћамо лице своје као од најгорег преступника. Тако се пред болешћу благостање предаје пороку! Нечовештво често поштујемо и уважавамо као врлину, а саучествовање презиремо као нешто срамно. Бедне људе прогоне из градова, из кућа, са тргова, са пијаца и путева, уопште их не помињу, не примају на народна сабрања, на гозбе и - о, горке ли судбе - терају их и од воде! Њима су недоступни извори воде на којима се сви други напајају; тврдокорно сматрају да се и извор воде може заразити од њих. А што је још несхватљивије, те које смо као нечисте отерали од себе, њих који нам никакво зло не наносе, заустављамо опет и молимо да нам се обрате и замоле за помоћ: било у храни, било да моле за лекове или на било који други начин којим ће им се болесно стање олакшати. Због тога они скитају даноноћно, наги и унакажени, показујући своје болесне удове и гнојаво тело, препричавајући успут пређашњи живот свој и призивајући Саздатељево име; наслањају се један на другог и певуше жалостиве риме не би ли од нас измолили комад хлеба или остатак куване хране, или било какву одећу којом би прекрили своју наготу и превили гнојаве ране. У њиховим очима није човекољубив и милостив само онај ко им помогне, него и сваки други који их грубо не отера са свог прага. Многи од њих, савладавши стид, долазе на народне саборе и прославе; крајња нужда их нагони да се појављују на оваквим збориштима и свештеним саборима, које ми установисмо за исцелење душа, или због спомена на било какву тајну, или да бисмо прославили сведочанство истине како бисмо, поштујући њихове подвиге, научили себе подражавању њихове побожности. - А они, мада се стиде погледа других људи као да су нечастивци, и мада би радије хтели да се скривају по шумама и горама, у пећинама или помрчини ноћи, ипак долазе међу народ - жалосно бреме достојно суза наших - које је, можда, и послано међу нас са одређеним циљем да и нас подсете на телесну слабост и немоћ, не би ли смо се одвојили од свега видљивог што нас окружује и мами, као од нечег пролазног. Неки од њих долазе само да би чули глас људски; другима је довољно само да посматрају; неки опет да би од богаташа измамили најоскуднији дар којим ће олакшати живот свој, а сви, пак, заједно не би ли ублажили своју немоћ и голотињу, па ма и на кратко били задовољни.
Ко да не омекша када чује њихов вапај и јецање који се сливају у једну песму? Које уво може да се оглуши о ове вапаје? Које око може мирно да посматра овај призор? Гле, неки леже једни преко других - на жалост сједињени у једну заједницу у којој сваки на себи носи неку особену беду, а све беде овде се сливају у једну велику невољу пошто сваки својом невољом и страдањем усугубљује страдања других и сви су жалосни због своје беде, а још су жалостивији због међусобног састрадавања. Окружује их гомила радозналаца и сажаљивих, али само на кратко. А тамо негде другде неки се обавијају око ногу људи; страдају од сунца и зноја и врућице, а врло често их нагриза жестоки мраз, киша и олујине; њих би чак и ногама погазили само када не би сматрали за срамоту било какав додир са њима. На свештено појање које долази из храма, они одговарају стењањем и болним уздасима, а тајновита молитвословља постају одјек њиховог горког ридања. Због чега ја, уствари, описујем сва ова њихова стања пред вама који се данас сабрасте ради славља? Кад бих вам у детаље дочарао сву ову жалостиву слику, вероватно бих у вама побудио плач и ридање, а наше славље би се у том случају преобратило у тугованку. Са тих разлога ја све до сада и казивах о ономе у чега вас до сада нисам могао убедити, уствари, да понекад и жалост може бити узрок наше радости, а сета може бити кориснија од празновања; добронамерне и сврсисходне сузе могу бити спасоносније од злобног и рђавог подсмеха.
Такво је, ето, али још и страшније од представљеног, стање наше богомдане браће (можда ви и не желите да слушате о овоме) који су заједно са нама примила природу из исте смесе из које и ми бејасмо у почетку створени; повезани су и они, као и ми, жилама и костима и, као и сви, обучени су кожом и телом (како на једном месту каже божански Јов[38] посред страдања својих, подсмевајући се над видљивим делићем бића нашег), или још боље, ако треба поменути најважније - који су такође, као и ми, обдарени ликом Божјим и чувају га, можда, боље од нас иако су пропали телом; и они су обучени у једног Христа[39] по унутарњем човеку; једнако са нама примише на чување залог Духа;[40] заједно са нама учествују у истим законима, речима Божјим, заветима, сабрањима и саборима, тајнама, надањима; за њих је једнако умро Христос који узе на себе грехе овог света;[41] који су једнако наследници небеског живота, мада су много отуђени од овоземаљског; који заједно са Христом умиру и са њим заједно устају,[42] страдају са њим, да би се са њим и прославили.[43] А шта ми? Ми, који наследисмо ово велико и у свему ново име да се по Христу назовемо народом светим и царским, свештенством, људима усвојених Богом и одабранима,[44] ревнитељима добрих и спасоносних дела,[45] ученицима кротког и човекољубивог Христа који је узео наше слабости унизивши се до наше пролазности, нас ради осиромашилог[46], који је ушао у плот и земни храм и претрпео ради нас невољу и болести, да бисмо се ми обогатили наслеђем Божанства! Шта ћемо ми, кад имамо толико узвишени Образац милосрђа и страдања? Како да размишљамо о њима и шта да учинимо? Зар ћемо их презрети? Проћи ћемо мимо њих? Оставићемо их као мртваце, као гнусна страшила, као најзверскије животиње и змије? - Не, браћо! Не учи овоме нас, своје овце, добри Пастир[47] - Христос, који обраћа заблуделе, тражи изгубљене и снажи немоћне;[48] не заповеда нам то ни природа човекова која је у нас усадила закон састрадавања, а осећајем слабости који је заједнички свима нама поучава нас побожности и човекољубију. Уколико се они буду мучили под отвореним небом, хоћемо ли ми и даље наставити да живимо у велелепним кућама, украшеним разнобојним камењем и блештећим златом и сребром у којима мноштво мозаика и живописа плене поглед? И још: у једнима ћемо живети, а друге ћемо градити? И за кога? Можда не за наследнике наше, него за људе странце и туђе, а уз то можда још и за оне који су непријатељски и завишћу расположени према нама? Они ће дрхтати на хладноћи у старим и поцепаним одећама, а можда ни то неће имати, док ћемо се ми наслађивати, разнежавати и одевати меком и удобном одећом сашивеном од лана и свиле, а, уствари, оваквом одећом нећемо само украшавати себе, колико ћемо унакажавати (јер све што је сувишно и помодно ја сматрам за безобзирност) другу гардеробу - која нам лежи у ормарима! Они ће оскудевати, о, погубне ми раскоши! о, бедног ли њиховог стања! - оскудеваће и у најосновнијој храни; прегладнели око наших врата, а телом изнемогли просиће од нас милост; немају гласа да затраже и заридају; немају руке да их пруже према нама, нити ноге да Дођу до богаташа; немају ни даха да се напну и запевају жалопојке, лишени су и очију те не могу да виде своју невољу и ране. Такво је њихово стање. А ми, раскошно одевени, живећемо у спратним просторијама застртим скупим ћилимима којих се други не могу ни дотаћи, а ожалостићемо се ако само чујемо њихов вапај! Ми желимо неизмерно да се наслађујемо, да нам сто буде украшен најароматичнијим намирницама ради већег угођаја нашег благостања; очекујемо да нас млада послуга послужује, да стоји пред нама: једни у прелепом поретку са распуштеном, као код жена, косом, уредно подшишаном и уређеном да задовоље и најистанчаније укусе; други - са чашама у рукама које нам подносе гордо, али то веома вешто чине, тако да их једва дохватамо; неки опет над нашим главама држе огромне лепезе и својим спретним рукама праве благи поветарац који хлади наше загрејано тело. Осим побројаног, потребно је да и све стихије: ваздух и земља и вода, у изобиљу презентују своје плодове само нама, како би само наша трпеза свагда изобиловала разноврсном храном и другим домишљатим специјалитетима вештих кувара и пекара; желимо да они непрестано брину само о нама, како да нам угоде и задовоље нашу прождрљиву утробу која нас обремењује и постаје узрочник наших невоља; да задовоље ту никада незаситиву звер која ће ускоро бити укинута са свом храном коју користи.[49] За унесрећене много значи да бар мало утоле своју жеђ водом; а нама се у чашама пенуша вино које испијамо до пијанства, безосећајно и неумерено! И још: једно вино враћамо назад, тражећи другу сорту; друго вино ћемо похвалити због његовог укуса и боје; о трећем, пак, започињемо мудре разговоре и тешко нам пада ако поред домаћег вина у свом подруму немамо и неко инострано вино које нас плени као туђински завојевач. Ми, наиме, настојимо да водимо раскошни живот који премашује наше потребе или се трудимо да нас бар помињу по таквом начину живота, и као да се срамимо ако нас не сматрају порочним људима и робовима свога стомака или тога што је још рђавије од стомака!
Шта се то збива са нама, браћо и пријатељи? Зашто на себи носимо болести душе које су много опасније од телесних болести? Телесна болест, као што знамо, не долази нашом вољом, док душевна представља производ нашег хтења; телесна се окоичава овоземаљским животом, а душевна болест нас прати и у оном свету, у који се после смрти селимо; телесну болест треба жалити, а душевну треба омрзнути и избегавати. Зашто не похитамо, док још има времена, да помогнемо наше сроднике по телу? Због чега, будући смо и сами тело, не прикривамо телесне пожуде? Зашто се препуштамо изобиљу, а свакодневно гледамо невољу наше браће? Не дао ми Бог да живим богато кад они оскудевају, нити да уживам у здрављу тела, ако нисам спреман да олакшам њиховим ранама, нити да имам хране у изобиљу или удобне одеће, нити осигуран кров над главом, ако нисам спреман да делим хлеб са њима, ако их не снабдевам најосновнијом одећом и не примим под кров куће своје! Нама приличи да - или све оставимо ради Христа да бисмо, узевши крст, истински следовали за њим и поставши лагани, слободни и ничим везани за земљу, као на крилима, летели вишњем свету и узвисивши се смиреношћу, обогатили се убогошћу, и у замену за све задобили Христа;[50] или - поделити свеколико имање своје са Христом да би се и наше имање и владање имовином осветило кроз наше богоугодно владање њоме тј. да и немоћни буду саучесници наши у тој имовини. Ако ћу ја сејати само за себе једног, онда ћу се изразити речима Јововим: ето, ја ћу сејати, а други нека пожње; уместо пшенице нека израсте коприва, а уместо јечма трње[51]; нека олуЈни ветар почупа и убије, а вихор нека развеје усев мој, тако да сви моји напори остану бесплодни и залудни. Ако ја будем изграђивао житнице, градио ризнице и скровишта од мамона и за мамоне, нека ове ноћи узму душу моју[52] и нека се истреби, на злобан начин, стечено богатство.
Да ли је могуће, најзад, да смо толико безосећајни? Нећемо ли од себе одагнати тврдовратост срца свога или - о томе не бих ни хтео да говорим - приземни тврдичлук? Зар ни мало не размишљамо о људским судбама? Зар не бисмо желели да се покажемо као дародавци у несрећи ближњих наших? У делима људским ништа није стабилно; наша срећа окреће се налик точку, у различита времена, а врло често и током једног дана, а понекад и истог часа, подложна је различитим променама, тако да се више можемо ослонити на постојаност ветрова, који никада не престају да дувају, или на траг брода који плови по мору, или на обмањива ноћна сновиђења која дарују тренутну насладу, или на постојаност дечијих цртежа по песку, него ли на благостање људско. Дакле, трезвени су они који не верују овдашњим добрима, који сабирају и припремају себи ризницу у будућем тј. који су уверени у колебљивост и промењивост људских дела, који љубе благостање које се никада неће изменити или проћи.[53] Због тога, без сумње, они ће добити једну од три плате: или никада неће запасти у беду, јер Бог врло често и овоземаљским добрима награђује и теши побожне, призивајући их својом благошћу на састрадавање; или ће и у невољи имати смелости и оправдања да завапе Богу, пошто страдају због непорочног живота[54] тј. по устројству Промисла; или ће, најзад, од људи затражити и добити исту онакву сатрадалност у својој невољи, какву су и сами у своје време, док су благоденствовали, указивали беднима и потребитим невољницима.
Записано јe: нека се мудри не хвали мудрошћу својом, нити богаташ богатством својим, ни силни снагом својом[55], свеједно да ли је остварио тако висок степен мудрости, или богатства, или силе. А ја ћу, овим речима Писма, додати још и следеће, што је са Писмом врло сагласно: нека се ни славни не хвали својом славом, ни здрави својим здрављем, ни лепотан својом лепотом, ни младић младошћу својом, укратко: ничим оним што нас овде прославља не треба се хвалити. Нека се само једним хвали сваки који жели да се хвали: трезвеним тражењем Бога,[56] састрадавањем са страдалнима и припремањем себи било чега од онога што ће чинити добро у будућем веку. Овоземаљска блага брзо нестају, дају нам се на трен и слично каменчићима у игри скачу са једног места на друго, бивајући у власништву час оврга, час онога; ништа у овом свету не треба назвати својим, пошто ће све или време прекинути, или завист пренети у туђе руке. Међутим, душевна блага су веома постојана и стабилна, никада се неће од нас удаљити или нестати, нити ће обманути наду онога ко их је задобио. Чињеница да ни једно од овоземаљских добара није верно људима и није непролазно, мене уверава, као и све остало што је Уметник[57] - Реч и Премудрост - прекрасно устројио, да видљива добра наводе на разноразне грешке: час нас дижу увис, час бацају доле, круже око нас као вихор и пре него ли овладамо њима она беже и удаљавају се од нас, играјући се тако нама и обмањујући нас није ли све ово постављено овако да бисмо ми, видевши и схвативши њихову непостојаност и измењивост, себе усмерили према пристаништу будућег живота? Шта би са нама било да је овоземаљска срећа стабилна, када смо при свој њезиној нестабилности толико везани за њу? Кад нас њихова обмањива привлачност и прелест толико везују за себе и држе као робове своје тако да себи не можемо ништа друго да дочарамо као узвишеније и постојаније, без обзира што чујемо и верујемо да смо створени по обличју Бога који живи на небесима и нас привлачи себи?[58]
Ко је толико мудар да схвати oвo?[59] Ко је спреман да побегне од обмањивих ствари? Ко ће приступити вечно постојећем? Ко ће моћи да о садашњем размишља као о пролазном, а о оном што очекујемо, као о стално присутном и постојећем? Ко је спреман да одвоји стварно постојеће од варљивог и тобоже постојећег, тако да ће првоме хитати, а ово друго презирати? Ко жели да разликује рукопис од истине, удаљену колибу од узвишеног града,[60] конак од постојаног жилишта, таму од светлости, дубоко блато[61] од свете земље, тело од духа, Бога од кнеза овог света,самртну сен од живота вечног? Ко жели да садашњим купи будуће, трулежним богатством нетрулежно, видљивим невидљиво? Заиста је блажен сваки који ово може да разликује и раздвоји мачем речи, да одвоји боље од рђавога; такав, по речима божанског Давида,[62] ставља у срце своје узвишеност и бежећи, колико до њега стоји, из ове долине плача, узвишеније тражи[63] и распињући се свету са Христом, са Христом и васкрсава,[64] са Христом усходи у наслеђе живота који се не мења, који не вара, у коме нема змије на путу да уједа у пету и да јој се стаје на главу.[65] Исти тај Давид, као неки громогласни проповедник, све нас опомиње свенародном и узвишеном проповеди у којој нас назива тврдокорнима и жестоког срца, који љубимо лаж и лепимо се за видљиво - тај Давид нас позива да се не веселимо томе као они који су радосни кад им изобилно роди вино и пшеница, ти најпролазнији дарови.[66] И блажени Амос,[67] вероватно, исто ово има у мислима својим када каже против земних и умишљених добара следеће: приближите се горама вечним, устани и пођи јер немаш овде покоја.[68] Ове речи скоро да су истоветне са заповестима Господа и Спаситеља нашег. Којим заповестима? Устаните, хајдемо одавде,[69] казао је Он не само ондашњим ученицима својим, као што неко може помислити, позивајући их да пређу са једног на друго место, него све ученике своје, у свим временима, позива да пређу са земље на небо и од земаљских добара према небеским.
Поучени Речју, потражимо небески покој и одбацимо земаљско изобиље; употребимо од њега само оно што је у њему добро: искупимо душу своју милостињом[70] дајмо од свог имања беднима и заслужимо тиме небеско благо. Подари и души својој част, а не само телу; укажи част и Богу, а не само овом свету. Издвој нешто од утробе и посвети духу своме. Извади нешто из ватре и стави подаље од прождирућег пламена. Отргни понешто од жестоког мучитеља и повери Господу. Укажи част седмом тј. овом животу, и осмом тј. оном животу у који ћемо отићи одавде.[71] Дај ма и мало Ономе од кога ћеш примити несравњено много. Подај и све Ономе ко је теби даровао све. Ти никада нећеш моћи постати штедрији од Бога, па ма жртвовао све што имаш или са својим имањем поделиш и себе самог: јер све то што можеш дати Богу, примио си од Бога. Што му мање даш, више ћеш имати за уплату и ништа нећеш дати од себе, пошто је све од Бога. И као што не можемо престићи своју сенку која стално иде испред нас, докле год ми идемо напред, или, као што тело не може да нарасте више од главе која је увек изнад тела, тако и ми, својим даровима, не можемо премашити Бога. Ми ништа не можемо даровати, а да то није припадало њему или је одраз његове штедрости. Размисли само од куда теби живот, дисање и разум? Од куда ти тај најузвишенији дар да знаш Бога и да се надаш царству небеском, равноанђеоском достојанству, сазерцању славе - све је то сада у огледалу и нагађању, а онда ће постати савршено и чисто;[72] надаш се да постанеш син Божји, сунаследник Христов и, казаћу смело, чак сами бог?[73] Од куда теби све ово и од кога се надаш овоме? Или: да говоримо о мање битним стварима; од куда ти могућност да гледаш лепоту неба, ток сунца, круг месеца, мноштво звезди и у свему томе, као у звуку лире, да познаш савршену и уједначену хармонију и поредак; промену годишњих доба, измену времена, кружни ток година, сразмерност дана и ноћи, плодове земље, разливање ваздуха, ширину узбурканог, а потом, мирног мора, дубину реке, хирове ветра? Ко ти је даровао кишу, обраду земље, храну, радиност, станове, законе, грађански поредак, миран живот и родбинске везе? Од куда неке животиње служе за храну, а неке као помоћ? Ко те је поставио господарем и царем над свом творевином на земљи? Ко је, да не набрајам даље, све то даровао теби? Није ли ти то дао Онај који најпре, и пре свега, потражује и од тебе само очекује човекољубље? Зар се нећемо постидети кад смо толико добара примили од Бога и још толико очекујемо од њега, а не желимо да му принесемо и тај један дар - човекољубље? Он нас је издвојио од звери и само је нас овенчао даром разума, а ми ћемо сами себе претварати у звериње? Зар нас је раскош толико искварила и лишила ума или ... (ја већ не знам како да се изразим) ми поседујемо прекомерно парче и још много шта неважно, да на основу свега тога сматрамо себе узвишенијима и битнијима од других тј. да смо природом својом бољи од ових несрећника? Зар ћемо помислити да смо ми сувише високи у односу на њих, да смо својеврсни гиганти који су, по записима у баснама, представљали својеврсни нараштај различит од обичних смртника, или као Неврод и синови Енакови који су својевремено угњетавали Израиљ,[74] или као они исполини због чијих злодела је пуштен потоп ради очишћења земље? Ако се већ Бог и Владика свега не стиди да се назове оцем нашим, зар ћемо се ми одрећи сродства са сличнима нама?
Не, пријатељи и браћо! Не будимо неправедни распоредитељи оног што нам је поверено, да не бисмо чули тешке речи Петрове: "Посрамите се ви који код себе задржасте туђе; подражавајте равној за све благости Божјој и тада неће бити ни једног сиромаха".[75] Не мучимо се градњом ризница, док други пате сиромаштвом, да нас не би поразио, својим жестоким претњама и речима, божанствени Амос, који вапије: чујте сада ви, који питате: кад ће проћи младина и субота да отворимо ризнице;[76] укоравајући нас у потоњим речима гневом Божјим. Пазимо да нас и блажени Михеј не изобличи речима који, прекоревајући Јудејце што се разнежују и ваљају на постељама од слонове кости тј. што се мажу мирисавим уљима, гоје своје тело, хране се нежним месом телади и јаради, звуке музичких инструмената пропраћају ритмичким плескањем руку својих, да би након свега сами порицали и ниподаштавали све ово као пролазно и сувишно - осуђује раскош (пошто од ситости настаје свака беда), придодајући овим осудама још и нове, неумерне раскалашности, оптужујући сластољубце да, предајући се задовољствима, ни мало се не потресају болом Јосифовим.[77] - Не дао Бог да и нас задеси оваква осуда! Не опустимо се и не бавимо се само насладама које нас удаљавају од Божјег човекољубља; Богу је све ово мрско, мада не пушта гнев свој на грешнике одмах пошто учине злодело.
Следујмо за најузвишенијим и првим законом нашег Бога који кишу шаље и на праведнике и на грешнике, и заповеда сунцу да једнако греје све људе;[78] Он је свим житељима земље једнако ставио на службу и копно, и земљу, и изворишта, и реке, и шуме, пернатим створовима - ваздух, а житељима воде - воду; Он је свим људима даровао све што треба за живот, свеједно да ли су под влашћу или су слободни од закона тј. нису омеђени границама одређене државе, тако да нико од њих ниучему не оскудева. Тако штедро Бог милује све људе, свакако ради тога да би праведном деобом дарова својих показао и једнако достојанство наше природе и богатство благости своје. А људи закопавају у земљу злато, сребро, драго камење и остале драгоцености - узрочнике и сведоке међусобних сукоба и ратова - и после свега још гордо дижу обрве своје и отказују милост беднима не желећи ни мало да им помогну у њиховој беди. Каква глупост! Каква срамота! - Немам намеру да говорим још и о другом; у крајњој мери они тврде да су богатство и беда слободно стање, казано у обичном смислу речи, а да се робство и друга слична имена појавише у народу током времена и као некаква болест подигоше се заједно са неправдом која их је и пронашла. У почетку, како каже Писмо, није било тако.[79] Човеков Створитељ га је учинио слободним, ограничивши га само законом једне заповести; учинио га је и богатим посред сладости раја, а заједно са овим благоизволео је даровати ове вредности и свему роду људском у првом семену. Тада су се богатство и слобода састојали у очувању добијене заповести; а права беда и робство - у преступању исте заповести. Од времена како се појавише завист и раздор, како је почела лукава владавина змије, непрестано и неприметно нас наводећи на зло примамљивим задовољствима, хушкајући дрске људе против слабих, од тог времена, дакле, покидано је сродство међу људима, а њихова међусобна отуђеност се одразила у различитим звањима; љубомора је учинила да се, помоћу закона, потпуно заборави на благородство и срећу свих људи. Ти, стога, обрати пажњу на изначалну једнакост, а не на, током времена, настале поделе; обрати пажњу на закон Творца, а не на закон властодржца. Помози колико можеш, уважи првобитну слободу, ублажи несрећу нанесену твоме роду; покажи усрдност у болести, буди штедар према невољном. Јеси ли ти здрав и богат? Онда утеши болесног и бедног. Ниси окусио тежину пада? Онда охрабри палог и повређеног. Весео си? Онда орасположи и уцвељеног. Срећан си? Онда олакшај унесрећеног.
Заблагодари Богу што не припадаш броју људи којима треба помоћ, него си уврштен у оне који могу да помогну; буди благодаран што ниси принуђен да гледаш у туђе руке јесу ли пружене према теби, него што други погледају у твоје руке. Немој се богатити само имањем, него и побожношћу; не златом само, него и врлинама, или да кажемо, само њиме. Заслужи поштовање пре твога ближњега, јер си ти милосрднији од њега. Постани несрећнику као бог његов тако што ћеш опонашати Божје милосрђе. - Ништа толико не посличњава човека са Богом као милосрђе, мада је Бог неупоредиво милосрднији од нас; човек то чини у оквиру својих могућности. Бог је створио човека и опет га изнова подиже из трулежности; а ти, довољно је, да не презреш палог. Бог је указао човеку ванредно милосрђе када му је, између осталог, даровао закон, пророке, а још пре тога природни - неписани закон, који испитује наша дела; када је опомињао, кажњавао, руководио и, најзад, предао себе самог на жртву искупљења за живот света;[80] када нам je даровао апостоле, јеванђелисте, учитеље, пастире, исцељења, чудеса, враћања у живот, кидање смрти, знамења победе над победившим нас, завет сенке и завет истине, различите дарове Духа Светог и тајанство новог спасења. А ти, уколико имаш прилику да испољиш веће милосрђе на корист души својој (Бог ће те, наиме, и тим даром наградити, само ако то и сам пожелиш), не оклевај, него буди од користи ближњем који пати или, да се још боље изразимо, и пре него те просјак замоли за помоћ предухитри га својим даром, свакодневно поклањајући и дајући зајам[81] речју, не тражећи враћање дуга са каматом. Ако ниси у стању овако да послужиш ближњем, ти му укажи наклоност прикладну твојим силама. Помози му давањем хране или одеће; набави му лекове, превиј му ране, упознај и друге људе са његовом убогошћу, саветуј га у трпљењу; не плаши се, учини то и посети га. Тиме нећеш себе унизити: његова болест неће прећи на тебе, мада многи тако мисле по убеђењу, односно, такви желе да својом пасивношћу покажу или свој кукавичлук или да оправдају свој тврдичлук, јер се позивају на опрезност као, тобоже, нешто мудро и паметно. У ово те могу уверити трезвена размишљања, или лекари, или укућани који живе у заједници са болесником, или они који дворе болеснике, јер нико се од њих није разболео иако су свакодневно у додиру са болесником. Али ако те болесниково стање заиста плаши ти ипак, као богољубив и човекољубив слуга Христов, немој бити опхрван малодушношћу! Немој презирати свога брата, немој проћи мимо њега, не гнушај га се као нечистог, као заразног, одвратног и прокаженог. То је твој члан, мада унесрећен. Теби се предаје убоги[82] као Богу, иако ти обично надмено (можда ћу те овим речима и посрамити) пролазиш поред њега. Пружа ти се прилика да потврдиш своје човекољубије, мада те ђаво упорно одвраћа од твоје личне среће.
Сваком морепловцу свагда прети бродолом, нарочито ако је одважнији у отискивању на море. Сваком ко је обложен телом блиске су телесне беде и невоље, тим пре уколико иде дигнута чела, не обазирући се на болеснике пред њим. Док пловиш по пријатном ветру пружи руку ономе кога је задесио бродолом; док се сладиш здрављем и богатством, помози страдалнику. Не чекај да на личном примеру осетиш и искусиш како је нечовечност велико зло и колико велико благо представља отворено срце према сваком невољном. Немој да дочекаш да Бог подигне руку своју[83] на горде и немарне, кад су у питању болесници. Отрезни се туђим невољама. Унесрећеном пружи макар мало: твоја пажња неће бити малена ономе ко у свему оскудева, али ни Богу, уколико твоја милост одговара твојим моћима. Уместо великог дара принеси усрдност. Немаш баш ништа? Утеши сузом. Невољнику је велико лекарство када га искрено схватиш; несрећа се веома олакшава искреним саосећањем. Човече, не сматрај и не третирај човека горе од животиње за коју ти закон налаже да је извадиш из јаме ако у њу упадне, или да је вратиш њезином газди уколико залута.[84] Не скрива ли се у овој заповести други, тајанственији и дубљи смисао, као што се и у многим осталим заповестима закона крије извесна дубина и дводимензионалност - не приличи мени да улазим у то, колико Духу који све испитује и зна. Ја, међутим, колико схватам ово и колико је то у вези са мојом беседом, казаћу да овде закон има за циљ да нас од малобитних ствари узнесе и узведе до најсавршенијег и најбитнијег милосрђа. Уствари, ако смо ми дужни да будемо милостиви и према бесловесним животињама, колико треба да је велика наша љубав према онима који су истог рода и достојанства са нама? Овако нас саветује и разум, и закон, и најправеднији међу људима који сматрају да је боље помагати, него ли чекати помоћ, односно, да је милост много боља од користи.
Шта рећи за наше мудраце? Не мислим на пагане који себи измишљају богове - заштитнике страсти тј. који Кердоју[85] указују најузвишеније почасти и, што је још горе од овога, законом одобравају (као што је обичај код неких народа) приношење људи демонима на жртву, тако да нечовечност код њих улази у састав богопоштовања; оваквим жртвама не да се сами наслађују, него мисле да тиме удовољавају својим боговима: зли жреци и тајнослужитељи злих! - Међутим, ево шта је заиста достојно плача и сажаљења: и међу нашом сабраћом постоје људи којима је толико туђа саосећајност и помагање невољника, да се одважују чак и да их нападају и окривљују, измишљајући празне и ништавне досетке, као гласника са земље,[86] говоре у ветар, а не да их чује онај кога води трезвен смисао тј. онај ко је навикао на божанске истине. Усуђују се да овако расуђују: "Бог је њима послао несрећу, а нама је даровао срећу. И ко сам ја да нарушавам Божју одредбу и да себе представим милостивијим од Бога? Остави их, нека се муче, нека страдају! Богу је тако угодно". Они себе потврђују као богопоштоваоце само у оним случајевима где је њихов интерес: где да саберу свој новац и како да се одваже пред унесрећенима! Нису ни свесни да њихова срећа зависи од Бога који дарује све оно што човек поседује, као што се и види из њихових речи. Јер, ако сваки ко признаје Бога за дародавца свега почне да размишља на њихов начин, нека се упита чиме он влада? Сваки ко има било шта од Бога, схватиће да је његово имање сагласно вољи Божјој. Са друге стране, неизвесно је и то да на невољне беду страдања шаље сам Бог; наиме, телесна природа, која је свагда у неком течењу, врло често може да буде узрочник растројства. Ко може објаснити зашто неко страда због раскалашног живота, а други опет, због истог живота, узвишава се као неко ко је достојан хвале? А може бити и обрнуто - овај се узвишава управо због тога што је рђав; а овај други се подвргава казни због своје врлине; овај се узноси све више да би и његов пад био све дубљи и јачи тј. омогућава му се да унапред потврди сву своју порочност да би тиме и казна, која га очекује, била праведнија; онај, пак, мимо очекивања бива угњетен да би, прекаливши се као злато у пламену,[87] био чист и од најмањих примеса зла (нико, природно рођен, није потпуно чист од прљавштине, како читамо у Писму[88]) и постао још узвишенији и достајнственији, као што и ову тајну ја налазим записану у божанском Писму.[89] Преопширно би било побројавање свих речи Духа Светог који се односе на ово. Ко може избројати песак морски, капи кише и дубину бездана?[90] Такође: ко може у свему истражити дубину Божје премудрости којом је Он све створио и којом управља свим створеним, како зна и како хоће? Нама је довољно да се, по примеру Апостола, дивимо њој и да је сматрамо за недостижну и несагледиву.
О, дубино богатства и премудрости и разума Божја! Неиспитиви су судови његови и неистраживи су путеви његови. Ко може схватити ум Господњи? Ко ће достићи крајњу премудрост његову, како каже Јов?[91] Ко је премудар да схвати oвo?[92] Ко ће извагати оно што премашује сваку меру и измерити расположивим мерама? Дакле, ко се сме на ово одважити? Боље би било - нико! Ја се не усуђујем да ни овоземаљска страдања подведем свагда под последицу порока, али ни спокојно стање под последицу врлине. Истина, и овде се већ прима плата, свакако, ради неких корисних циљева да би, са једне стране, беда злобних "људи зауставила порок, а са друге - срећа добрих олакшала пут врлини: ово не бива свагда и у пуној мери. Пуна плата припада искључиво будућем животу у коме ће једни примити награду због врлине, а други казну због порока. Устаће, каже се, ови у васкрсење живота, а ови у васкрсење суда.[93] А за овај живот други је закон, другачије понашање.
Уосталом, и у овом животу све нас упућује на будући. Све што нам се чини да је неравно, нема сумње, биће поравнато у Богу. Сходно овоме, у телу постоје увучени и истурени делови, велики и мали, а такође и на земљи видимо истурене и унижене пределе; међутим, све ово, у свом узајамном односу, пред нашим погледом образује прекрасну целину. Такође и код уметника уочавамо: најпре хаотичну и нејасну материју, потом она бива све уобличенија, да би на крају од ње настао одређени облик и производ; када погледамо у тако уобличену фигуру, морамо се дивити и признати уметникову умешност. Због тога не можемо Бога сматрати за невештог уметника, као што себе сматрамо; не можемо изналазити мане у управљању светом, због тога што ми не знамо начин управљања. Међутим, ми - уколико желимо да дочарамо себи стање нашег духа - мало се разликујемо од људи који страдају на буром захваћеном броду и вртећи се у круг, они мисле да и све друго кружи. Управо су овакви они о којима говоримо. Они не желе да Бог буде мудрији од њих, иако лупају своју главу о ма чему. Уместо да се сами потруде и установе разлог насталој ситуацији, или да се посаветују са људима који имају више искуства, или су мудрији и духовнији од њих (мудрост је такође један од дарова и нема свако разум[94]), или да чистим животом улове себи знање и затраже премудрост у истинској Премудрости, они, колико ли наивности, хватају оно што је близу руку, клевећу, као да се у свету све дешава хаотично и без узрока, само због тога што сами нису у стању да уоче узрок и на тај начин у свему незнању издају се за мудраце, односно, од прекомерне мудрости постају сами лишени мудрости и искуства. Због тога су неки увели срећу и случајност[95] намисао која заиста зависи од среће и слепог случаја. Други измислише неко слепо и неуклоњиво владање звезда[96] које, тобоже, својим положајем плету или, боље да кажемо, одређују судбу нашу; измислише неко сједињавање и раздвајање небеских тела и владавину над целим светом својим кретањем. Други, који нису били у стању да схвате Промисао, унесоше у овај бедни род људски своју машту, како је ко уобразио,[97] и све то разврсташе на различита мишљења и тумачења. Било је и таквих који су Промисао представљали веома бедно и одредивши јој управу само над оним што премашује наше силе, не усудише се да је низведу до нас, плашећи се да Доброчинитеља не покажу као сувише доброг када се испостави да је много оних који потребују његову доброту, односно, да не заморе Бога мноштвом његових доброчинстава. - Међутим, оставимо ове безумне створове, као што већ рекох, самима себи; још пре нас оштро их је изобличила Божја реч овим приговором: осујећено је њихово неразумно срце; говорећи да су мудри полудеше и изменише славу нетрулежног Бога,[98] изобличивши свакојаким баснама и измишљотинама свеобухватну Промисао. Ми, пак, као разумна бића и служитељи Речи, пазимо на разборитост и не измишљамо свакакве бајке, нити прихватамо људе који тако шта чине или мисле, ма колико да је примамљиво њихово казивање и ма колико примамљива била новост коју нам казују својим измишљотинама. Напротив, ми смо дужни да верујемо да је Бог Творац и Саздатељ свих бића: како би уопште могла да постоји васељена да је није неко осуштаствио и довео у складни поредак? Дужни смо да верујемо да Промисао све држи и све повезује у свету: за сва створења за која је неопходан Творац, неопходан је истовремено и Промислитељ; иначе би свет, ношен случајем, морао магновено да се распрши, распадне и врати у првобитни хаос и беспоредак због мноштва хаотичности у њему, као брод кога носи олујни ветар. Још смо дужни да верујемо да се наш Творац или Саздатељ (свеједно које име ћемо употребити за њега) особитим начином стара о нашој срећи, без обзира што се наш живот проводи у разноразним приликама и неприликама чији узрок нама остаје непознат, можда и због тога да ми не бисмо дошли у ситуацију да се, познавши тај узрок, прекомерно дивимо узвишеном Уму. Све што лако схватимо, врло лако и занемаримо, док све што је узвишеније од нас и несхватљивије, много више нас побуђује на дивљење; све што измиче нашој пажњи и жељи, самим тим побуђује у нама пламенију и силнију љубав.
Због тога не треба да прекомерно ценимо здравље, али ни болест да осуђујемо; не лепимо се за богатство које у трену нестаје и не трошимо на то суштину душе наше. Не ропћимо против беде као против нечега што заслужује презир, проклетство и мржњу. Боље да се научимо да презиремо злоупотребу здравља што, свакако, води у грех, и да са страхопоштовањем и побожношћу уважавамо подносиву и пролазну болест, поштујући све оне који су страдањем остварили победу: можемо ли унапред знати да се можда међу страдалницима не крије неки нови Јов, који је много достојнији части од било којег здравог човека, који је са себе састругао гној, који се даноноћно мучи под отвореним небом, који страда и од жене, и од пријатеља. Научимо се да одбацимо неправедно богатство ради којег се богаташ праведно мучио у пламену просећи ма и кап воде, само да би олакшао муку;[99] истовремено блажимо благодарну и трезвену беду помоћу које се Лазар спасао и био богато награђен покојем у наручју Авраамовом.
Човекољубивост и милосрђе према беднима треба да испољимо и због тога да бисмо тиме затворили уста свима који ружно мисле о болести тј. нећемо се дати у власт њиховом сујетном мудровању о којем мало пре говорисмо, нити ћемо жестину закона усмерити на нас саме. Најбоље је да поштујемо заповест и реч Бога. Која је то заповест? Погледајте како о њој постојано брину богонадахнути мужеви и колико је она блиска њиховом срцу. Они не испуњавају заповест тиме што ће два или три пута казати коју реч о беднима, а потом ће све заборавити; код њих не видимо да једни говоре о милосрђу, а други не, односно, једни о њему говоре више, а други мање. Не! Они сви заједно, и сваки понаособ, сматрају да је то највећа заповест или једна од највећих; ревносно нас побуђују да је вршимо: час саветом, час претњом, час приговором, а некада трезвеном хвалом; све ово чине да би непрестаним подсећањем на њу оснажили њезино дејство у срцима нашим. Пише: страдање ради ништих и уздисање ради убогих, сада ћу васкрснути, говори Господ.[100] Ко се неће бојати васкрслог Господа? На другом месту: васкрсни Господе, Боже мој, нека се узнесе рука твоја, не заборави убоге.[101] Отклонимо молитвом овакво подизање руке Божје и не пожелимо да је видимо наднесену над непокорнима, или, што је још горе, усмерену на тврдокорне. И још: не занемари вапаје убогих; неће потпуно заборављен бити ништи; његове очи мотре на ништег.[102] Овакво осматрање је много боље и узвишеније него ли примицање веђа. Веђе његове испитују синове људске, што је као неко другостепено и ниже гледање. Можда ће неко казати да се овде говори о ништима и убогима који неправедно страдају. Не спорим; али и то треба да те побуди на човекољубље. Ако се Господ толико много стара за бедне када их наружују, свакако да ће тебе још више наградити ако их помогнеш. Ако сваки који се руга убогом раздражује његовог Творца[103] онда сваки који брине о њему поштује Творца. Када чујеш речи: ништ и богат сретоше један другог: обојицу је створио Господ,[104] немој помислити као да је Господ једног створио богатим, а другог убогим, да би ти још више могао нападати убогог: није сасвим сигурно да је од Бога изашла оваква деоба. У овим речима Писма показује се само то да је и ништег и богатог једнако створио Бог, мада је неједнака њихова срећа. Нека те то побуди на братољубље и састрадавање, па ако се некада, гледајући своје богатство, погордиш, нека те помисао на заједничког Саздатеља смири и наведе на скромност. Шта још? Који милује ништег, позајмљује Богу.[105] Ко не жели да има оваквог дужника који ће свој дуг вратити на време, са каматом? И опет: милостињом и вером чисте се гpecu.[106] Дакле, очистимо се милосрђем, обришимо тим прекрасним убрусом душине нечистоте и прљавштине, и убелимо се: једни као вуна, други као снег,[107] по мери личне усрдности!
Казаћу нешто још поразније. Ако ти и немаш сломљене удове, ни ране, ни упале,[108] нити било какве душевне патње и блеска,[109] или видљивог знамења које може једино Христос да исцели: то не значи да не треба да поштујеш Онога који је ради нас претрпео ране и болести. Поштоваћеш га када потврдиш да си милостив и човекољубив према члану Христовом. Ако разбојник и мучитељ душа наших, било на путу твом из Јерусалима у Јерихон, било на другом неком месту, нападне на тебе неспремног за одбрану и ненаоружаног, и израњава те до те мере да кажеш: загнојише се и усмрдеше се ране моје због безумља мога;[110] ако се нађеш у таквој ситуацији да ти ни лечење не треба, нити знаш чиме ћеш се излечити, авај, то је заиста велика рана и крајње бедно стање. Али, док још ниси сасвим пао у очај, док још има наде да се излечиш, приљуби се Лекару, замоли Га, ранама лечи ране, привуци слично сличним, или, још боље речено, мањим средствима лечи велике болести. И Он ће казати души твојој: Ја сам твоје спасење; казаће: вера твоја спасе те; ето, здрав си;[111] и утешиће те сладошћу човекољубивих речи, само ако види да си ти ма и мало човекољубив према убогом.
Блажени су, каже Он, милостиви, јер ће помиловани бити; видиш да милостиња мећу блаженствима није на последњем месту. Такође: блажен је који је предусретљив према убогом и ништем; добар је муж који штедри и даје; цео дан милује и позајмљује праведник.[112] Ухватимо блаженство, заслужимо звање предусретљивих, постанимо добри; нека ноћ не прекине дела милости. Немој казати: иди и дођи сутра, па ћу ти дати.[113] Немој омогућити ни најминималнији размак измећу добре жеље и дела, јер човекољубије не трпи никакво одлагање. Подели гладном хлеб твој и бескућника уведи под кров твој.[114]
Све што чиниш, чини радосно. Пише: милуј са добрим расположењем;[115] на тај начин ће твоја спремност добити на вредности. Све што се ради против воље или услед нужде, не може бити пријатно, ни корисно; кад се чини добро, треба бити радостан, а не тужан. Ако одбациш од себе савез и бијење рукама тј. штедљивост, знатижељност и сумњичавост, и реч роптања: шта ће тада бити? Како је чудновато и велико давање! Каква је и колико велика награда! Твоја светлост ће рано засијати и исцељење твоје ће се брзо показати.[116] Ко себи неће пожелети светлост и исцељење?
Са истим страхопоштовањем и побожношћу мотрим ја и на ковчежић Христов[117] који нас подстиче на бригу о убогима; обазирем се и на сагласје Петра и Павла, јер они међу собом поделише проповед јеванђеља и једнаким силама стараху се за убоге; мотрим и на, младићу, указану границу и закон савршенства; имање твоје раздели убогима.[118] Не мислиш ли да човекољубије треба да постане дело твоје воље, а не неопходност; савет, а не закон? Ја и сам желим овако да размишљам; мене, међутим, плаши лева страна, и јарци, и прекор који ће они чути од Онога који их је поставио са леве стране. Они ће бити осуђени за грабљивост или богохулство, не за прељубе, или неке друге грехе забрањене законом, него зато што нису кроз лица унесрећених послужили Христу.
Дакле, ако сте ме ви, слуге и браћо и сунаследници Христови, коликотолико слушали, онда још увек има времена да посетимо Христа, да послужимо Христу, да нахранимо Христа, да оденемо Христа, да примимо Христа, да поштујемо Христа, не само трпезом као што неки чине; не мирисним уљима, као Марија; не само гробом, као Јосиф из Ариматеје; не погребном опремом, као Никодим који је показао велику љубав према Христу; не златом, ливаном и смирном, као мудраци са Истока; него, пошто Владика милости хоће, а не жртве,[119] и милост му је вреднија од јагањаца одређених за клање[120], онда Му и принесимо тражено милосрђе посредством унесрећених који пузе по земљи да би онда, када одемо одавде, они прихватили нас у вечне дворе[121] небеске, код Христа, Господа нашег, коме нека је слава у све векове. Амин.
НАПОМЕНЕ:
[1] Говорено у дому за старе који је саградио св. Василије Велики, у којем је у то време (373. г.) харала губа.
[2] Изл 58:7.
[3] Изл 16:4.
[4] Пс 79:25.
[5] Јн 6:32
[6] I Kop 13:13.
[7] Пост 4:26.
[8] Рм 9:4.
[9] I Јн 4:16.
[10] II Петр 2:8.
[11] Јевр 11:31.
[12] Јевр 2:11.
[13] Еф 2:10.
[14] Мт 26:52, 53; Лк 22:51.
[15] Број 12:3; II Цар 16:11, 12; Пс 132:1; Мт 12:19.
[16] III Цар 19:10; II Кор 11:2; Пс 69:10.
[17] I Kop 9:27, 10:58.
[18] Лк 4:2-13.
[19] Мт 26:39, 42, 44.
[20] I Kop 7:1-11; 25-40.
[21] 1 Дн 11:18-19.
[22] Мт 14:23; Лк 6:12, 9, 28, 22, 39.
[23] Ас - бакрена монета тежине 4 златника.
[24] Флб 2:7; Ис 50:6, 53:12.
[25] Мт 19:21.
[26] Јн 14:2.
[27] Мт 7:14.
[28] Мт 22:37-40; I Кор 13:13.
[29] Пс 89:15; Јак2:13.
[30] Пс 29:17.
[31] Рм 12:15.
[32] Јов 33:21.
[33] Овај израз не треба схватити у материјалном смислу; по Никитином тумачењу речи св. Григорија, овај израз означава дихање живота које је Бог удахнуо у лице првоствореног човека (Пост 2:7) и истовремено - лик Божји.
[34] Гал 3:28.
[35] Еф4:15, 16.
[36] I Kop 12:12-17.
[37] Флб З:21.
[38] Јов 33:6,10,11.
[39] Гал 3:27.
[40] Гал 3:22.
[41] Рм 14:15; Јн 1:29.
[42] Кол2:12;
[43] Рм 8:17.
[44] 1 Петр 2:9.
[45] Тит 2:14.
[46] II Кор 8:9.
[47] Јн 10:11.
[48] Језек 34:16.
[49] 1 Кор 6:13
[50] Mт 16:24; Флб 3:8.
[51] Јов 31:8, 40.
[52] Лк 12:18, 20.
[53] I Kop 13:8.
[54] 1 Јн 3:21.
[55] Јер 9:23.
[56] Јер 9:24.
[57] I Kop 1:24; Флб 4:7.
[58] Кол 1:15; Јн 3:13:12, 32.
[59] Ос 14:10.
[60] II Петр 1:13; Јевр 13:14.
[61] Пс 69:3.
[62] Пс 84:6.
[63] Кол 3:1.
[64] Гал 6:14; Кол З:1.
[65] Пост 49:17; 3:5.
[66] Пс 4:3, 8.
[67] У неким рукописима уместо имена Амос пише Михеј.
[68] Мих 2:10.
[69] Јн 4:31.
[70] Дан. 4:24
[71] Проп. 11:2
[72] I Kop 13:12.
[73] Мт 5:9; Рм 8:17; Јн 10:34-35.
[74] Број 13:34.
[75] Ове речи цитиране су из Апостолских установа.
[76] Амос 8:5.
[77] Амос 6:46.
[78] Мт 5:45.
[79] Мт. 19:8
[80] Мт 20:28; Јн 6:51.
[81] Пс 37:26.
[82] Пс 11:14.
[83] Пс 74:3.
[84] Изл 23:4, 5; Пон зак 22:4.
[85] Меркурију, заштитнику користољубља.
[86] Ис 29:4.
[87] Прем Сол 3:6.
[88] Јов 14:4.
[89] Прем Сол 3:5.
[90] Ис Сир 1:2-3.
[91] Рм 11:33; Ис 40:13; Јов 11:7
[92] Ос. 14:10
[93] Јн 5:29.
[94] I Кор 8:7.
[95] Емпедокле, Епикур.
[96] Халдејци.
[97] Митологије.
[98] Рм 1:21-23.
[99] Лк. 16:24
[100] Пс 11:6.
[101] Пс 9:33.
[102] Пс 9:13,19; 10:4.
[103] Приче 17:5.
[104] Приче 22:2.
[105] Приче 19:17.
[106] Приче 15:27.
[107] Ис 1:18.
[108] Ис 1:6.
[109] Лев 13:2.
[110] Пс 38:6.
[111] Пс 35:3; Лк 7:50; Јн 5:14.
[112] Пс 41:1; 112:5; 37:26.
[113] Приче 3:28.
[114] Ис 58:7.
[115] Рм 12:8.
[116] Ис 58:9, 8.
[117] Јн 12:6.
[118] Мт 19:21.
[119] Мт 9:13.
[120] Дан 3:40.
[121] Лк 16:9.
Интернет: www.svetosavlje.org
