о. Григорије Науменко
Како се сећати Бога у доба
чулно-информацијске
преоптерећености?
Сви смо упознати са начинима на које савремени
човек покушава да испуни духовну празнину која господари у његовом срцу услед
његовог одступања од Бога.
Једни се окрећу алкохолу, други дрогама,
трећи телесним задовољствима и разврату,
док се четврти предају стицању материјалних добара. Вероватно сте чули да
просечни Американац а, вероватно, и
просечни Аустралијанац, „иде у шопинг“ да би се „орасположио“.
Многи, такође, покушавају да се изборе са
депресијом тако што се преоптерећују радом, постајући такозвани „радохоличари“.
Све ово људи чине да би умртвили у себи осећање празнине које их изнутра мори,
а то осећање, које они не могу ни да препознају, јесте уствари последица
неутољене чежње да буду са Богом Који их је створио, Који их воли, али о Коме
знају врло мало или нимало.
У последње две деценије појавила се нова „замена“,
нови метод за умртвљавање сопствених духовних способности. Ова појава је, вероватно,
најопаснија од свих, зато што, споља гледано, изгледа потпуно безазлено, па
чак, на први поглед, и здраво, а уз то је и општеприхваћена. Ова појава је
опсесивна обузетост стицањем знања и информација.
У сврху нашега излагања назваћемо је „информацијско-чулном
преоптерећеношћу“.
Информацијско-чулна преоптерећеност
Да бисмо описали шта је то што подразумевамо под
„информацијско-чулном преоптерећеношћу“ погледајмо како изгледа један,
хипотетички, типични дан просечнога Џоа Смита данашњице. Џо устаје ујутру,
пробуђен звуком свога радио-будилника који је подешен да у одређено време
укључи станицу која стално емитује најновије вести. И пре него што се сасвим
пробудио, он већ бива бомбардован информацијама, које су, углавном, некорисне.
Када устане из кревета и оде у кухињу да доручкује.
Његова пажња је разапета између читања јутарњих
новина и гледања програма на малом телевизору који стоји у углу кухиње. Његова
пажња се може наћи и у стању још веће „схизофрености“ уколико има даљинац
помоћу кога може да „сурфује“ по телевизијским програмима.
Наравно, Џо има кућни рачунар и модем, те ујутру
одмах проверава електронску пошту, тј. да ли му је, током ноћи, стигла нека
нова порука. Када заврши све јутарње припреме, он седа у кола, где заједно
са стартовањем кола, укључује и радио.
Он слуша „Јутарње вести“, ову или ону локалну или националну станицу која
емитује програме уживо или се опредељује за музику по свом избору...
Он има и мобилни телефон помоћу кога може да се
јави у радио-емисију и изнесе своје аргументе или ће, пак, преко њега, да
„укачи“ свој лап-топ рачунар и да „скине“ са Интернета податке о кретањима на
берзи, док вози 100 на сат аутопутем на
путу ка свом радном месту. Ни када стигне на посао, бујица информација које га засипају не
престаје.
Поред информација
које су потребне за свакодневни посао, у канцеларији се. у
позадини, стално чује фирмина интерна
радио-станица... На паузи за кафу, пада
прелиставање “The New York Times”-a или “U.S.A. Today”, уз кратак разговор са колегама са
посла.
Тoком паузе за
ручак, Џо иде у оближњи парк да џогира.
То чини носећи за појасом вокмен који је добио од жене на поклон за Божић. Он трчи и не чује цвркут
птица, јер слушалице које су му на ушима
блокирају сваки спољашњи звук.
Пошто одради и другу половину раднога времена, Џо,
на повратку кући, слуша “Поподневне
вести”. Када стигне кући, он у колима паркираним у гаражи одседи да би до краја
чуо најновије директно укључе-ње. Улазећи у кућу, он отвара поштанско сандуче,
вади овећу гомилицу писама, новина, брошура, каталога, магазина, флајера и
рекламних папирића, закључно са новим бројем локалног вечерњег листа.
Ова количина “литературе” довољна му је за три пуна
дана читања, а исти или још дебљи
“контингент” истих га чека већ сутра.
Вечера се опет испред телевизора, али сада не у кухињи, као што је то било када је доручковао; он сада седи пред
гигантским ТВ-екраном у дневној соби.
ТВ-апарат је прикачен на његову нову мини-сателитску антену која обезбеђује савршени пријем
сигнала. Џо је заиста био на великој
муци да изабере између понуде два провајдера сателитског програма. На крају,
победу је “однела” компанија која је
понудила 157 ТВ-канала!
Уосталом, она друга компанија је нудила само 84
ТВ-канала. Сурфујући кроз безбројну понуду програма пред великим ТВ-екраном, Џо
на лап-топ рачунару довршава неки посао који је донео из канцеларије. Пре него
што буде отишао у кревет, Џо ће се неко време поиграти на свом рачунару,
учествујући у једној интерактивној он-лајн игрици на коју се, по сопственом
признању, „навукао“.
Ова игрица је данас веома популарна међу
компјутерским он-лајн корисницима и зове се „Х.У.К.У.В.К.“, што је скраћеница
од „Халуцинација у којој учествује више корисника“.
Својој супрузи, која се једном приликом пожалила
на ту његову навику, Џо је одговорио да је боље да буде „навучен“ на ту игрицу
него, на пример, на игрицу „Т.У.К.У.В.К“. тј. „Тамницу у којој учествује више
корисника“, која је много насилничкија верзија „Х.У.К.У.В.К.“-а, јер објекте
игрице треба убити или ћете бити убијени.
Џо коначно устаје од компјутера, јер су његове очи
преуморне од гледања у екран. Одлази да
се истушира и за време туширања у купатилу слуша водоотпорни радио који је
окачен у туш-кабини. Потом, одлази у спаваћу собу, леже у кревет где дрема пред
екранским треперењем (трећег) телевизора и заспива у друштву свог
радио-часовника, који ће га сутра ујутру
поново пробудити звуком јутарњих вести.
Ми заиста живимо у информацијском добу. Готово
свакога минута у току дана бомбардују нас информације. Да ли је то добро? Да ли
је то духовно здраво? Бог је нама људима даровао жеђ за истиком. Али, као што
је то случај са многим даровима Божијим, ми смо ову жеђ искварили и претворили
у страст.
Како би ми, Православни Хришћани, требало да се изборимо са овим свакодневнш сувишком
информација? Данас је и у образовном
естаблшшекту и у друштву у целини општеприхваћено да је стицање знања нешто што је емпиријски
добро: што више знања стиче, човек
постаје све бољи, све просветљенији. све целовитији. Да ли је ово баш увек тако?
Информација, знање, истина,
мудрост
Веома је важно да схватимо да постоји разлика
између информације, знања, истине и мудрости. Ми, такође, морамо да схватимо да
Хришћани ове појмове схватају другачије него што то чине нехришћани.
У „Речнику америчкога наслеђа“ информација је
дефинисана као скуп података. Телефонски именик је скуп информација. Ако треба
да из унутрашњости стигнемо на
мелбурнску аутобуску станицу и да тамо
ухватимо превоз до наше цркве, нема сумње да ће телефонски именик града
Мелбурна садржати за нас врло корисне информације. Али, свакако ћете се сложити
да би учење напамет телефонског именика града
Мелбурна препунило наш мозак мноштвом бескорисних информација.
Према томе, нису све информације ни нужне нити
корисне. Преобиље информација може
заиста да доведе до конфузије и да буде, чак, и веома штетно. С друге стране,
ми ћемо се, такође; сложити да телефонски
именик може садржати огроман број информација, али ми те информације
нећемо назвати ни знањем, а камоли мудрошћу.
Поменути речник дефинише знање као збир или распон свега онога што смо
опазили, открили или научили. Треба приметити да у овој секуларној дефиницији знања нема, чак, ни
наговештаја о разликовању између
здравога и штетнога знања.
Међутим, Црква је увек правила разлику ичмеђу знања доброг и знања злог.
Морамо се сетити да је наше садашње пало стање резултат прародитељског преступничког окушања од Дрвета познања добра и зла...
Одговарајући на питање - зашто је то дрво названо Дрветом познања добра и
зла, Св. Јован Златоусти каже: то дрво
није родило ни природу добра ни природу зла, већ је напросто разоткрило
настројење човеково. То дрво није било названо тако зато што је добро или зло
било повезано са суштином тог дрвета,
већ зато што је оно послужило да се разоткрије добро и зло у човеку. „И
које је уствари знање Адам стекао из окушања од овога дрвета?“, пита Св. Јован Златоусти,“Адам је схватио да
је послушност Богу - добро, а да је непослушност Богу - зло...“
Из овога видимо да није свако знање здраво и афирмативно. Напротив, постоје
многа знања која су штетна па чак и кобна.
Како, онда, да разликујемо корисно од штетног знања?
Свети Пророк Давид указује нам ка одговор у 118.
псалму, тој најдивотнијој умној молитви, где он вапије: „Доброти и васпитању и
знању научи ме, јер заповестима Твојим поверовах... Добар си, Господе, и у
доброти Твојој научи ме заповестима Твојим“ (Пс. 118, 66, 68). „Доброти и
васпитању и знању научи ме“.
Савремени горди хуманизам намеће нам да човек може
стећи истинско знање кроз напоре свога
разума или искуства. Црква, пак, покушавајући да смири наше горде душе, учи нас
супротноме. Цар Соломон у првој изреци својих Премудрости јасно тврди: „Страх
Господњи је почетак премудрости.“ Можемо ли заиста поверовати неком професору
који нас учи, наводно, правилном расуђивању ако он не само да се не боји
Господа, већ и не признаје да Бог постоји?
Св. Јован Лествичник у својој „Лествици“
расуђивање поставља на двадесет и шести од тридесет ступњева. Ми морамо много
тога проћи и стећи пре него што бисмо, уз помоћ Божију, могли и да се понадамо
да смо стекли макар трунке духовнога расуђивања. Зато морамо стално да будемо близу Цркве и њених добрих епископа и
свештеника, њених Отаца и Учитеља.
Зато морамо често да проучавамо Реч Божију да не
бисмо пали у заблуду, поводећи се за лажним знањем и бескорисним маштаријама огреховљенога ума човековог. Можемо ли, онда, и даље водити грешни живот,
живети у недоличним односима, онечишћавати очи нашега ума нечистим сликама,
прљати наша уста непристојним речима, помрачивати наш ум рђавим маштарењима, а
надати се да бисмо могли да разликујемо знање неопходно од знања безвредног и
безначајног?
На свакој недељној Литургији слушамо речи
Блаженства: „Блажени чисти срцем, јер ће Бога видети“. Постоји само један начин
за очишћење срца, а то су: Покајање, Света Тајна Исповести и Свето Причешће.
Смемо ли уопште живети у овом свету без честога прибегавања овим спасоносним
Светим Тајнама?
Онда постаје сасвим јасно да уколико желимо да
разликујемо корисно од штетног знања ми морамо да живимо животом духовне
борбе, то јест морамо да живимо у Цркви.
Ово захтева од нас пуно времена,
посвећености, унутарњег сабирања и одбацивања безвредних активности. Ово
захтева да се удаљимо од „информацијско-чулне преоптерећености“ коју нам намеће
информацијско доба. Неко би, а нарочито
студенти, могли да поставе следеће питање; да ли то онда значи да је целокупно
секуларно знање, у најбољем случају,
безвредно и бескорисно, а у најгорем - штетно и противно Божанскоме
знању?
Иван М. Андрејев, професор апологетике на нашој
Духовној Академији Свете Тројице, дао је
добар одговор на ово питање у свом
предавању о односу вере и науке: „Истинска вера и истинска наука,
омеђавајући области својих компетенција, никада не могу да буду у узајамној
противречности. Ако се таква противречност и јави то онда значи или да је вера
издала своја начела и постала лаж-вера или да је наука издала своја начела и
постала лаж-наука.
Вера и наука су, у самој својој суштини
нераздвојне... Што човек дубље и темељније проучава науке и сазнаје границе њихове компетенције,
то он више стиче философске и богословске културе. И што човек више продубљује
своју веру, то све више ишчезавају противречности између вере и знања,
Хришћанства и науке. Вера даје одговор на најузвишенија и најсложенија питања људскога духа, на која је наука
потпуно немоћна да одговори.
Што човек има дубљу веру то се у њему све више
разбуктава жеља за знањем, али наравно
не јаловим знањем, већ знањем истинитим, које се назива духовна (пре)мудрост“.
Св. Василије Велики, који је био веома учен човек,
философ и богослов, о односу вере и знања рекао је: „У науци вера претходи
знању, јер... све оно што је најосновније и што је почетно у научном знању
немогуће је доказати и прихвата се као основно начело чином вере“.
Велики Оци Цркве су веома поштовали истинско
научно и философско знање, као што су,
са своје стране, и истински велики научници прошлости дубоко поштовали и ценили
веру хришћанску, схватајући да је истинско знање неспојиво са гордошћу и да је
смирење нужни предуслов за познање Истине.
Јер Бог се противи гордима, а дарује смиренима
Своју благодат... Ово нас доводи до
следећег појма који морамо испитати у нашем
разматрању изазова информацијскога доба, а то је појам истине. Свака
разумна, нормална и критички мислећа личност, која се духовно развија, пре или
касније ће себи поставити читав низ питања у погледу Истине: шта је природа,
смисао и циљ живота, како за свакога човека лично тако и за васиону у целини?
Шта је то живот? Које је порекло свега што постоји?
Да ли постоји Бог, Творац свега или, пак, свет постоји без Творца? Ако Бог
постоји, да ли ми можемо да општимо са Њим? Да ли поред видљивог постоји и неки
други свет? Шта је то материја? Шта је то савест? Шта је то Дух? Шта је то
смрт? Да ли постоји душа и да ли је она бесмртна? Шта је добро, а шта зло?
Можемо ли познати апсолутну Истину? Како човек
треба да живи и чему треба да тежи? Ово
су питања која, у овом или оном облику, сваки нормалан и мислећи човек мора да
поставља себи. Јер ако нема апсолутне Истине, онда ни живот нема смисла нити
циља. Али, човеку је потребно време да
уобличи у себи ова питања. Она се не јављају сва одједном. За
њихово уобличење, размишљање о њима и давање
одговора на њих човеку је потребно време. Сваки човек мора да прође кроз овај
процес. У супротном он се неће развити као човек и биће и духовно и психолошки
заостао.
У доба хипер-информисаности, где смо од детињства
непрестано изложени информацијско-чулној преоптерећености са правом можемо
поставити следеће питање: да ли још има довољно времена, да ли је остало још довољно капацитета духовне пажње
да се сва ова суштинска питања уопште више јаве у срцу данашњег младога човека,
а камоли да буду решена?
Можда је управо ово допринело стварању друштва
„не-прилагођених“ личности и можда због тога двоје од пет Американаца пати од
неког менталног обољења... Ако је гордост узрок грехопада, онда је смирење први
корак ка спасењу. Морамо смирено
прихватити да је Апсолутна Истина за човека непојмива... и да она може бити сазната
искључиво кроз Божије откривење људима. Бог нам открива апсолутну Истину. Где се
може наћи ово откривење Божије?
Можемо га наћи у Светој Православној Цркви.
Схвативши ово, ми почињемо да увиђамо да нам информацијско доба заиста чини
доступним мноштво информација, али да су те информације пролазне и безвредне и
да нас, у најбољем случају, уопште не
приближавају поимању вечне Истине, а да нас, у најгорем случају,
удаљавају од вечне Истине. Једино кроз Христа и Његову Свету Цркву можемо да
приступимо знању које је од непролазнога значаја.
Христос је о овоме говорио јавно, отворено и
недвосмислено: „Ја сам Пут, Истина и
Живот“... И ми можемо да верујемо овим речима или можемо да им не верујемо и да
их игноришемо. Ако изаберемо да им не верујемо, онда то значи да смо изабрали
да „верујемо у ништа“.
Ми, као и сви људи, имамо слободну вољу и од те
слободне воље зависи у шта ћемо веровати! Али, слобода је увек повезана са
одговорношћу. Свето Писмо нам јасно говори о томе... Крајње је важно да
схватимо да јасно и несумњиво, нема ничега изван нас што може да нас сгтречи да
верујемо у Бога, у Христа и Божија откривења дата нам кроз Његову Свету Цркву!
Јер за онога који узраста у вери у Бога, у Христа,
у Божанска откривења нема ни противречности нити препрека у процесу саздавања
свеукупнога виђења света, напротив, управо тек са таквом вером познање
апсолутне Истине постаје могуће. Једно је важно поновити: површно знање удаљава
човека од Бога, док га дубинско знање приближава Богу. Овде морамо да укажемо и
на разлику између пуке истине (као
тачности) и (пре)мудрости. Нешто може бити истинито, на пример: „Данас напољу не пада снег“, али ово нужно не
мора бити мудрост. Вечна, дубинска, свепрожимајућа и непролазна Истина Божија
јесте (Пре)Мудрост. Вечна Истина се роду људскоме открива пре свега кроз Логоса
Христа, другу Личност Светс Тројице, Сина Божијега и нашега Спаситеља. Управо
због тога и један од Његових атрибута јесте име - Божанска Премудрост.
Наш Господ и Спаситељ Исус Христос је заиста Пут,
Истина и Живот, као и Божанска Премудрост. Он нам дарује Премудрост кроз Своју
Свету Цркву: кроз Свете Тајне, Свето Писмо, дела Светих Отаца, богослужења и
наше учествовање у животу Цркве.
Како да се сећамо Бога у доба
информацијско-чулне преоптерећености?
Какву нам врсту знања даје савремено информацијско
доба? Да ли се то доба на било који начин приближава Премудрости Божијој?
Или нам оно, пре, намеће својеврсну
„противпремудрост“? Из онога што смо рекли јасно је да нам информацијско доба
обезбеђује мноштво информација. Међутим, сви ти мега-бајтови информација дају
врло мало знања, а још мање (пре)мудрости. Преобиље информација, заправо,
представља препреку истинскоме знању.
У најбољем случају, кумулативни учинак свих тих
информација које примамо јесте једно веома површно знање. А какав потенцијал
има површно знање? Оно има потенцијал да нас удаљи од Бога. Чак и секуларни социолози долазе до сличнога
закључка. У својој књизи „Будућност неће
бити рачунарска“ Стивен Талбот каже: „Није нека новост говорити о расејавању
личности које намеће савремена култура“.
Дневне новине бомбардују наш летимичан поглед
колажом најдисонантнијих слика и прича које се могу замислити, које се налазе
на пар сантиметара простора једне од других и од којих свака одузима тек пар
тренутака нашега времена. Прича о ужасима неког рата у Африци се преплиће са причом о одушевљеном
добитнику главне награде на лотоу, која уступа место тексту о расправи у
градској скупштини, после чега следи извештај о америчким (телесним) навикама.
Временска прогноза, стрип, спорт, прикази књига -
ето како улазимо у дан који је пред нама. Наша пажња се не ангажује да на
дубински начин размишља о проблемима о којима чита, већ се, готово неприметно,
расејава“. На сличан начин, звук телевизије је постао нешто што је свуда присутно,
баш као и вртоглаво смењивање слика у филмовима и музичким спотовима.
Магазини и билборди, бука аутоматских говорница и
бескрајни километри рекламних паноа... све се то надмеће за сублиминални
тренутак пажње (духовно) одсутнога субјекта (тј. нас), тако да нам у ствари
стално неко други намеће своје намере. Све је срачунато на то да нас спречи да
останемо чврсто у себи, да бирамо сопствени пут у погледу онога што хоћемо да
држимо у својој свести. Гутајући беспомоћно све и ништа, ми више немамо избора
него се препуштамо и укључујемо у бујицу, допуштајући да нас она носи где хоће.
Суштинска ствар у овоме јесте да све оно што
примимо у себе а да га претходно
потттуно „не сваримо“ и све оно што упијемо у стању које није пуна свесност
због тога нимало не губи на својој моћи да на нас и дејствује. Оно једноставно
дејствује на нас ван маргина наше свести. Ништа од тога (што смо несвесно
примили) не бива заборављено, ништа не бива избрисано. Ово важи како за сцене
из филмова, тако и за комадиће звука и секвенце ТВ-реклама.
Оставити себе, услед духовне непажње, отвореним за
тај хаотични свет тиме што површно грабимо
„једну ствар за друтом“, јесте у ствари пристати на једно насумично
понашање које више не стоји под контролом нашег свесног избора, већ под
контролом тог хаотичног света.
Том расејавајућем (мисленом) „инпуту“ (улазу)
одговара и расејавајући „аутпут“ (излаз). Кола, телефон, компјутер, факс,
телевизија, видео-рекордер само поспешују расејавање човекове личности тако што
нам обезбеђују „слободу“" деловања, која нас (будући да је лажна)
поробљава.
Постало нам је тако лако да се премештамо са места
на место, било путем (ТВ или компјутерског) екрана, телефона или аутомобила...
а сва та брзина непрестаних „вожњи“ представља заправо само замену за напоран
труд на одржавању унутарње пажње у пуној садашњости. Јер смо стално подстицани
да гледамо час овамо час онамо, где год
то зажелимо, а да притом о томе не стигнемо ништа ни да промислимо, те уствари
више ни у једном тренутку нисмо потпуно ни овде ни тамо, нити игде.
Међутим, неко може рећи: „Али, оче Григорије, ја
имам једно време за молитву, друго време за размишљање, као и различита времена
за своје друге потребе као што су читање новине, рад на компјутеру, гледање
телевизије и томе слично, а ви хоћете да све то буде једно јединствено време!“.
Али, можемо ли ми да на тај начин и у таквој мери уситнимо наш духовни живот
(који је један)?
Можемо ли изговорити наше јутарње молитве и онда
заборавити на Бога, на духовни живот, и потпуно се трансформисати у сасвим секуларна бића, попут
неког др Џекила и мистер Хајда, да бисмо се поново духовно „активирали“ тек
увече, када дође време за вечерње
молитве? Или, обрнуто, можемо ли спречити да наш расејани ум, који је
свакодневно изложен притиску информацијско-чулне преоптерећености, настави да
покушава да у свему томе разабере неки смисао, управо у време док безуспепшо
покушавамо да се усредсредимо на вечерње молитве?
Сигуран сам да ће сви свештеници потврдити да је
оно што људи најчешће исповедају управо њихова потпуна неспособност да се
усредсреде када су на молитви. То, наравно, није нимало изненађујуће: када
после читавог дана стрке и збрке, увече станемо испред икона, то ће нам,
највероватније, бити управо први пут да смо, од јутра, престали негде да
јурцамо. Ми смо се тек тада телесно зауставили на тренутак, али мислима ми и
даље јуримо.
Било би, дакле, много боље када бисмо слушали оно
на шта нас позива Св. ап. Павле: „Молите се непрестано“ (1. Сол. 5.17). Ово
значи да би после наших јутарњих молитава требало да наставимо да читавога дана будемо свесни да смо стално у присуству
Господњем.
Добар начин за практично делање овога јесте мољење
Исусовом молитвом у свакоме могућем тренутку у току дана када су наше усне или
наш ум слободни: „Господе, Исусе Христе, Сине Божији, помилуј ме грешнога“ или,
како то саветује Св. Теофан Затворник, да једноставно у уму непрестано будемо
свесни Бога, да се сећамо да је Бог свагда присутан са нама.
Чак и онда кад је наш разум заузет свакодневним
задацима ако смо умом непрестано свесни
да се налазимо у Божијем присуству, биће нам много лакше да стичемо врлински
живот, много теже да грешимо, а кад дан буде на измаку и ми се нађемо пред
нашим иконама код куће, нећемо се осећати тако туђим нити тако удаљеним од
Бога. Јер смо, заправо читав дан већ разговарали са Њим...
У духовној борби никада не одустајте! Сви ми, и
млади и стари, и мушкарци и жене, и свештеници и верници, и монаси носимо на
себи ране од хаотичнога света који нас окружује. Сви смо ми у мањој или већој
мери потчињени информацијско-чулној преоптерећености. И наш живот духовни због
тога много страда. Шта онда да чинимо?
Обраћајмо се зато непрестано за савет Светим
Оцима... Много је тога речено, али како да све то стварно применимо у нашем
свакодневном животу? Имам практични предлог, предлажем неку врсту експеримента.
То није ништа радикално, ништа ново. То је само оно што Црква већ две хиљаде
година саветује својим члановима да чине у време постова. Ја сам само то
организовао у једну могућу листу духовних делања током Божићног поста који је
пред нама.
1. Уздржавајте се од мрсне хране (мрсни и млечни
производи, јаја).
2. Уздржавајте се, макар средом и петком, рибе и
рибљих производа.
3. Избегавајте журке (укључујући и секуларну Нову
годину), ноћне проводе, кафиће и концерте.
4. Последњих дана поста уздржавајте се од гледања
телевизије, слушања радија, играња видео и компјутерских игрица. Компјутером се
користите само уколико је то део вашега посла, ваших студија или ако је то
неопходно за вашу личну преписку.
5. Учествујте последњих дана поста у свим
богослужењима у којима можете у вашој парохијској цркви. Долазите у цркву пре
почетка богослужења и учествујте у њима до самога краја.
6. Са благословом вашег духовника (а то је обично
ваш парохијски свештеник) припремајте се
на правилан начин за приступање Светој Тајни Причешћа на Светим Литургијама до
Божића.
7. Свакога дан устајте довољно рано да можете да
са пажњом прочитате ваше јутарње молитве. Током дана у свакој погодној прилици
молите се наглас или у себи Исусовом молитвом: „Господе, Исусе Христе, помилуј
ме!“. Помолите се пре и после сваког оброка. Потрудите се да вечерње молитве
прочитате на време, да вас не стигне умор од кога не можете ни да размишљате.
8. Потрудите се да свакога дана нађете времена да
прочитате макар једну главу из Јеванђеља и једну главу из Посланица
Апостолских, као и понешто из дела Светих Отаца (за почетак, из дневника „Мој
живот у Христу“ Св. Јована Кронштатског).
9. Трудите се да се са већом љубављу односите
према својим ближњима, понашајући се према њима пажљиво, како бисте желели да
се други понашају према вама. Ако било ко згреши према вама, будите брзи да му
опростите и да то потпуно и заувек заборавите.
10. Ако је могуће, потрудите се више у милостињи
према онима којима је то потребно, дајући не само од сувишка, већ и од онога
што је вама самима неопходно.
Првих неколико дана ће бити најтежи. Пожелећете да
одустанете. Али немојте одустати.
Тражите од Бога помоћ и Он ће вам помоћи. Ако истрајете, Бог ће вас обасјати
светлошћу познања и ви ћете схватити колико је природно и лако веровати у Њега,
Сунце Правде и познати Га, Светлост са висина.
О, Господе, верујемо, помози неверју нашем!
Молитвама Пресвете Богородице и Свагдадјеве Марије помози нам да останемо
непоколебиви у временима искушења и да Ти се још више приближимо!
Јер Теби припада свака част и слава, сада и увек и
у векове векова. Амин.
Превод са енглеског: Матеј Арсенијевић
Преузето са: www.pravoslavni-odgovor.com