Епископ Далиматински Никодим Милаш
Власт учења
§ 131
Чување хришћанске науке
Јединство цркве, оснива се на јединству вјере. Ако
нема јединства вјере, ако се од свију и свакога не чува у потпуној
неповрјеђености откривена хришћанска наука, тада нема ни цркве. Орган, кроз
који се чува јединство цркве, јест епископат (§. 51). Овај исти
епископат, коме је Основатељ цркве предао своју науку, да је проповједа и с
којим је обећао да ће бити до свршетка вијекова, има прву задаћу, да чува
откривену науку, и да на непогрјешиви начин свједочи о истинитости њезиној.
Вршење ове задаће повјерено је свакоме епископу, јер ''сваки епископ и сви
скупа пуни дио имају''[1] „сви они имају једнаку власт и
достојанство“[2], и ''сви су они једнако нашљедници
апостола''[3], те према томе они и врше ту своју
задаћу, или сами, или кроз опуномоћенике своје, свештенике, сваки у повјереној
му цркви. Али бива прилика, кад се заједнички глас свију епископа мора чути, а
наиме тада, кад се истакну какви спорови о вјери, који захвате сву васељенску
цркву и који пријете чистоћи и неповрјеђености откривене истине. Овај
заједнички глас свега епископата искаже се тада, или на васељенском сабору, или
пак, ако је немогуће због прилика времена сазвати сабор, исказује се он у
догматичким посланицама, у којима је изложено истинито вјеровање цркве, на које
су кроз писмена договарања пристали чланови свега епископата.
Ријешавајући вјерска питања и опредељавајући, шта
се има вјеровати, црква у таквим случајевима не издаје нове догмате, него само
засвједочава откривену истину и непромјењиво предање главних помјесних цркава,
и изражава у опредељеном облику, према потребама времена, дотичну истину, у
погледу које се спор подигао био у цркви и коју су неки погријешно почели били
схваћати, те погријешно проповиједати. Нормом за цркву при таквом њеном
дјеловању служило је и служи св. писмо с једне стране, а с друге - да ли су у неку истину свугдје, свагда и
сви вјеровали[4]. Ово у погледу издавања догматичких
опредјељења, поводом спорова, који се истакну о каквој вјерској истини, која
није раскривена и објашњена била; а у погледу чувања оних истина, које су од
отаца цркве и на васељенским саборима опредјељене, нормом јој служи 7. канон III васељенског сабора, који предаје анатеми
свакога, који се усуди ма у чему повриједити установљене догмате[5].
Законитом влашћу установљена догматичка опредељења
безусловно су обвезана за све и свакога, који припада цркви. Ова обвезна снага
њихова извире из самога садржаја тих опредјељења, пошто она ништа новога у себи
немају, него само разјашњују предано вјеровање, и према томе, она и у никаквој
зависности не могу стајати од неких формалности, које као да би морале бити
очуване при проглашавању истих опредјељења[6].
§ 132
Ширење хришћанске науке.
Хришћанска је вјера намјењена свима људима свију
времена, те ради тога црква има да се стара, да се та вјера свугдје
распространи и да свак буде просвјећен хришћанском науком. Првим среством за
ово служи цркви проповијед. Пошто
проповијед саставља једну од најважнијих дужности црквене власти учења, то на
проповијед је, поред основних прописа о томе св. писма[7], црквено законодавство обраћало највећу
своју пажњу. Између најстаријих канона православне цркве ми читамо: „епископ,
или презвитер, који занемарује клир и народ, и не поучава их благочастију, нека
се одлучи; а ако устраје у немару и безбрижности, нека се свргне.[8]“ Исте каноне потврђује црква на својим
саборима, те налаже поглавицама цркава, „да сваки дан, а особито недјељом,
поучавају сав клир и народ ријечима благочастија, бирајући из св. писма мисли и
расуђивања о истини;“ а да им се не би покрала каква погријешка у
проповиједању, препоручује им, „да никако друкчије не тумаче св. писмо, него
како су га изложили у својим списима видјела цркве и учитељи, и са тим списима
нека се већма задовољавају, него ли састављањем својих бесједа, да се не би, по
случајној невјештини у томе, уклонили од праве науке[9]. Епископима самим припада у цркви пуна
власт проповиједања, те с тога канони забрањују постављати за епископе људе,
који нијесу добро испитани у вјери и о којима се нема потпуно освједочење, да
су у њој тврди и извјежбани[10]. Услијед овлашћења од стране епископа,
имају право и свештеници у цркви да проповиједају[11]; али ово право може епископ и да одузме
оним свештеницима, за које није сасвијем увјерен да имају нужну способност, или
сумња о чистоћи њиховога вјеровања[12]. Без овлашћења епископа нико не смије
проповиједати[13].
НАПОМЕНЕ:
[1] Cyprian, de unitate ecclesiae, n. 5. Текст види у 2. биљ. 51. §.
[2] Cyprian., ib. n. 4. Текст. У 6 биљ. 49. §.
[3] Hieron., ep. 146. Текст у 7
биљ. Истога §.
[4] Испореди што смо привели из Vicentii Lirinensis Commonitorium у 8 биљ. 21. §. У погледу раскрића и
објашњења догмата види истога Comonitor., а испореди о овоме и расправу А.
Каманскаго у „Христ. Чтен.“ 1871. I, 791 и сл.
[5] Види моје тумачење овога канона. Правила.
I, 298-300.
[6] Испореди Макария Догмат. Богословље.
§.
3.
§132. [7] Рим. 10, 14., Дјел. ап. 6, 4. 20, 20.
31., II Тим. 4, итд.
[8] Ап. кан. 58.
[9] Трул. Кан. 19. И моје тумачење. Правила
I, 490-492
[10] VII Вас. Кан. 2., и моје тумачење. Правила. I, 597-599.
[11] Ἐι δὲ (ὁ ἱερεὺς) καὶ δοκιμῆ καὶ ἀρετῆ διαφέροι, λαβὼν ἐξουσίαν παρὰ τοῦ ἐπικόπου διορθοῖ τοῦς πρὸς αὐτὸν ἐρχομένους εὐσεβεῖς, σαὶ εῖς τὴν πρὸς κτῆσιν τῆς οὐρανίνου βασιλείας ὁδόν ποδηγητεῖ, καὶ κήρυξ τοῦ ἱεροῦ προχειρίζεται εὐαγγελίου. Ὅρος ι΄ јерусалимскога сабора 1672 (Harduini. XI, 243). Испореди посланицу источних патријараха о
правосл. вјери. Чл. 10 (изд. 1848., л. 24).
[12] У александријској цркви услијед Аријеве
јереси забрањено је било свима свештеницима да проповиједају у црквама. Socrat. hist. eccl. V, 22. Cf. Sozomen. hist. eccl. VII, 19.
[13] Види моје тумачење 64. трул. канона.
Правила. I, 549-550.
