Епископ Далматински Никодим
Милаш: Власт
учења
<<< Претходна страна – 2. страна – Следећа страна >>>
Другим среством да се утврди и распространи чиста
хришћанска наука служи катихисирање. У
прва времена цркве поучавање у основама вјере претходило је крштењу, и то је
поучавање трајало доста дуго, док дотични својим познањима хришћанских истина
не би потпуно засвједочили, да су достојни да постану чланови цркве[1]. Кад се послије почело крштавати дјецу,
тада је ово катихисирање црква повјеравала најприје кумовима и родитељима
дјеце, а затијем је и сама то радила кроз оне, који су пастирску службу вршили
у дотичним мјестима. Ово катихисирање врши се данас или тијем, што свештеници у
својим парохијама прикупљају у одређена времена дјецу, те их поучавају у
основама вјере[2], или пак тијем, што исти свештеници у
мјесним почетним школама обучавају дјецу закону божијем[3], или најпослије тијем, што надлежна власт
црквена, а посебно дотични епископ поставља нарочите свештенике да врше у
односним школама службу катихета[4].
За ширење хришћанске науке у строгоме смислу црква
се служи мисионарством, наиме тиме,
што шаље своје проповиједнике међу народе, који нијесу још просвјећени
хришћанством, да их обрате у хришћанство. Мисионарство је божанске установе, и
црква, служећи се њим, врши један од прописа божанскога права[5]. Према важности мисионарске службе,
црквено је законодавство, обраћало свагда, као што обраћа и данас највећу пажњу
на ту службу, како би она одговорила својој светој задаћи и уједно плодотворном
била. Осуђујући најодлучније свако прозелитство међу народима, који у Христа
вјерују, православна црква не допушта пренаглена и неразмишљена обраћања, не
трпи насилно обраћање, настоји да отклони од мисионарскога рада све, што би
могло имати изглед ма какве било времените и земаљске користи и побуђује
мисионаре да дјелују на ум и срце људи, који се имају просвјетлити јеванђељем.
Према овоме, у правилима, која црквена власт прописује мисионарима, захтјева
се: 1) јасно и тачно излагање истина хришћанске вјере, ради чега главним
средством има служити оснивање школа међу иновјерцима, 2) дјеловање на срце
њихово благим убјеђењима и љубављу, па и снисхођењем к вјерским и моралним недостатцима
иновјераца, и најпослије 3) учвршћивање свезе обраћених са црквом, не другим
каквим везама, него чисто вјерским и моралним, наиме, оснивањем међу њима
цркава, уређењем мјеснога свештенства, духовним упливом на савјест и обичаје
њихове, а особито угледним примјером живота оних пастира, који бивају
постављени да их руководе. Ово су опћа правила, која прописује црква при
обраћању у хришћанство дотичних народа, који не вјерују још у Христа, и по овим
правилима издана су затијем црквеном влашћу посебна правила за поступање
мисионара у своме раду[6]. Мисионари
су у потпуној зависности од свог епархијског епископа, и њему су дужни у прописана
времена подносити подробне извјештаје о својој дјелатности[7].
§ 133
Чување вјерних од лажних учења
Да би се сачувало чистим и неповрјеђеним откривено
учење и да би вјерни сачували се од заразе сваким лажним учењем, црква се
старала од самога почетка свога постојања да састави символе, или кратке обрасце истините вјере ради опће употребе међу
вјернима, и те си символе они морали читати при сваком свом богослужбеном
састанку. Неколико је таквиx
символа дошло до нас из старијега доба цркве, [8] а познатији су: символ никео-цариградски,
затијем символ Григорија неокесаријског и символ, који је познат под именом
Атанасија великог.[9] Символ никео-цариградски био је утврђен
на свима васељенским саборима, који су држани били почињући од V вијека; а трећим васељенским сабором
забрањено је на свагда увађати какав нови символ, умјесто тога символа, или што
додавати или одузимати од истога.[10]
У свези са овим символом, кад се какво ново учење
истакне, а да би вјерни сачували се од заразе тим новим учењем, црква издаје
подробнија изложења вјере с обзиром
на та нова учења, и као руководство за своје синове. Између оваквих изложења
вјере, која су безусловно обвезна са све чланове православне цркве, главна су
два: Ὀρθόδοξος ὁμολογία πίστεως τῆς καθολοκῆς καὶ ἀποστολικῆς ἐκκλησίας ἀνατολικῆς ἐκκλησίας, изложена на јерусалимском сабору 1692.
године, и позната под именом "посланице патријараха православне-католичанске
цркве о православној вјери."[11] Овамо се односи и "пространи
хришћански катихизис православне католичанске источне цркве", а тако исто
и сви катихизиси, које издаје црквена власт, ради обучавања младежи у школама.[12]
Главни чувар истинитог православног учења у цркви
јест епископ. Да би црква добила јамчевину, да ће епископ бити поуздани чувар тога учења и да не ће
допустити, да се који вјерни зарази новим каквим учењем, она тражи од њега
прије хиротоније, да свечано пред црквом исповједи своје вјеровање и да се
закуне, да ће га свето чувати и да ће свима силама настојати, да га чувају и
они, који су повјерени његовоме старању. Ово је позната епископска заклетва.[13] У име епископа врше ову исту дужност и
свештеници у повјереним им окрузима, те да би црква добила увјерење, да ће ту
дужност они потпуно вршити, она захтијева и од њих сличну заклетву, који морају
да положе прије рукоположења.[14]
НАПОМЕНЕ:
[1] Подробности о овоме у чланку “Katechetischer Unterricht” у Kraus, Real-Encyklopădie. II, 138-147.
[2] В. стр. 445. ове књиге.
[3] В. биљ. 17. §. 125.
[4] В. биљ. 9. §. 108.
[5] Мат. 28, 18. 19., Марк. 16, 15., Дјел.
ап. 1, 8., I Кор. 15, 25.,
Јевр. 13, 8.
[6] Види „Инстрикцiᴙ миссiонерамъ“ у Барсова, стр. 223 и сл.
[7] Тачка 1 исте инструкције.
[8] Новија збирка ових символа у Hahn, Bibliothek der Symbole und Glaubensregeln der alten Kirche. 1877.
[9] Символ Григорија неокесар. напечатан је
обично у слов. пријаводу при руским издањима "Правосл. исповиједања"
(на прим. кијевско издање 1823., стр. 368 и сл.); а онај Атанасија вел. у
словенск. издањима псалтира.
[10] Види 7. канон III вас. сабора и моје тумачење истог каонона.
Правила. I, 298-300
[11] В. биљ. 9. и 10. §. 21., а испореди E. I. Kimmel, Monumenta fidei eclesiae
orientalis. 2 vol. Jenae, 1850
[12] В. биљ. 17. §. 108.
[13] Види §. 105. а испореди биљ. 14 § 69.
[14] Види биљ. 11 § 69
<<< Претходна страна – 2. страна – Следећа страна >>>
