Парохија св. Саве у Београду

Епископ Далматински Никодим Милаш

Инфамија

У римском праву врло важно значење имала је инфамија, ἀτιμία,[1] infamia, јер је посљедица била губитак грађанских права за дотично лице.[2] Још је веће значење добила ова казна у црквеном праву, обзиром на свештени карактер цркве, у којој сваки члан њезин мора бити слободан од свега, што може да смањи или уништи његов добар глас у друштву. Све прописе римскога права о инфамији црквено је право усвојило; а исте прописе сматрало је црквено право толико потпунима и подеснима за црквене прилике, да оно није налазило да му треба посебно још што одређивати о томе, него у својим законским одредбама црквени законодавци просто упућују надлежне црквене власти да у питању инфамије поступају κατὰ νόμους, сходно свјетовним законима.

Ако у сваком уређеном друштву сматра се за доброга члана друшта онај, који се влада по друштвеним законским прописима и чува углед самога друштва, оно мора тијем више да важи за цркву, као религијозно-етичко друштво, те се добрим чланом цркве сматра само онај, који се влада као што приличи хришћанину и који извршује све оно што црква прописује. Такав хришћанин има право у црквеном друштву на поштовање, ὑπόληψιν, existimationem, онако исто као што то заслужују добри грађани у свјетовном друштву.[3] И док је такво лице достојно тога поштовања и може да га у пуноћи ужива од свих осталих чланова цркве, достојан је он и да ужива сва права и све повластице, које црква признаје добрим својим члановима. Али то исто поштовање може дотични члан цркве да изгуби, чим се опази о њему, σπίλος τῆς ἀτιμίας, као што каже 129. канон картагенског сабора,[4] и постане, по ријечима Зонаре у коментару истога канона, ἄτιμος, infamis.[5] Може такво лице да или сасвијем изгуби то поштовање, ако се поступањем својим покаже недостојан да остане чланом цркве, или пак може му оно бити смањено, ако строго не извршује законе црквене и не влада се у свему, као што приличи хришћанину. Нестаје она capitis minutio (или demunutio) која по одредби римскога права, може бити maxima, media et minima,[6] и која саставља инфамију у свјетовном праву, или инфамију канонску у црквеном праву. Према томе, сходно дефиницији инфамије у римскоме праву, у црквеном праву инфамија састоји се у потпуном или дјелимичном лишењу црквених повластица и права, што црква као казну налаже на оне, који својим нехришћанским понашањем показују да нијесу достојни да уживају те повластице и права.

На лица која су подлегла инфамији обраћа особиту пажњу божанско право, које забрањује да се таквим лицима повјери икаква служба у цркви.[7] Канони осврћу се изручним напоменама да се строго пази на то, да нијесу инфамна она лица, која се приказују судовима ради каквих тужаба противу свештенства или ради свједочења.[8] А прописи грчко-римскога законодавства о инфамији примљени су у канонске зборнике православне цркве, и тијем добили су у првој редакцији Номоканона (VII вијека)[9] и до Властаревог зборника XIV вијека, исто као и у данашњој словенској Крмчији.[10] Многобројни су пак закони, који говоре о инфамији, као апсолутној сметњи за ступање у клир.[11]

Инфамија може наступити за дотично лице, сходно учењу о томе у римском праву, или непосредно, infamia iuris immediata, или посредно, infamia iuris mediata, према томе, да ли јој је то лице подлегло услијед судске пресуде.[12] Првој, непосредној инфамији, која наступа сама по себи за дотичнога кривца, подлежи: 1) ко је јавног порочног живота и другима је на саблазан; 2) ко јавно псује светињу; 3) ко небрежно долази и стоји у цркви, кад је богослужење; 4) ко се за дуго времена не исповиједа нити причешћује; 5) ко је јавни прељубочинац; 6) ко је јавни блудочинац; 7) ко је ступио у канонски забрењен брак; 8) ко је себе оскврнио каквим скаредним блудним чином на саблазан других; 9) ко се јавно бави неморалним занатом; 10) ко је јавни каматник; 11) ко употребљује мито у јавним службеним пословима; 12) ко се криво заклео; 13) ко се бави врачарством; 14) ко јавно друге оговара; 15) ко злоупотребљује заштитничку власт над удовицама и малољетнима, који су повјерени његовом старању и 16) ко је пресудом свјетовне власти лишен грађанских права. Ове ствари треба наравно да су јавне и свакоме познате, да би на њих могао дотични да подлегне канонској инфамији. При оваквим стварима црквена власт само константује свршено дјело, и дотичнога објављује инфамним са свима посљедицама канонске инфамије.  Посредна инфамија наступа за све оне пријеступе, што дотични учине и закоје бивају осуђени судом, било црквеним или свјетовним. И у овом случају инфамија нија самостална казна, него посљедица односне осуде. Значење је њено једнако, као при непосредној инфамији.

Посљедице инфамије, било непосредне или посредне, врло су тешке обзиром на права, коју су скопчана са чланством црквене заједнице, а која се при инфамији губе. Као што је било у римском праву да је инфамно лице губило honores и suffragium у свјетовном друштву,[13] тако је то исто у црквеном друштву за оне, који подлегну канонској инфамији. И на првом мјесту, такво лице не може бити примљено у клир. За оне који имају служити олтару свето Писмо наређује, да морају καὶ μαρτυρίαν καλὴν ἔχειν ἀπὸ τῶν ἔξωθεν,[14] имати добро свједочанство од оних који су на пољу, и према томе на добар глас у јавном друштву пазило се увијек и мора се пазити код кандидата за свештенство, и ако је неко подлегао инфамији, то је састављало једну од главних сметња за ступање у клир.[15] Осим овога, таква лица немају права на никакву часну службу, немају права да учествују у никаквим административним црквеним пословима, нити у управи добротворних завода, који су под надзором црквене власти, немају права подносити суду никакву тужбу криминалног карактера, особито противу свештених лица, не могу бити примљени да сјведоче пред судом, нити могу бити свједоци при вјенчању, нити кумови при крштењу. У пословима пак автономних црквених установа не могу таква лица имати ни активног ни пасивног гласа, немају дакле права да учествују у никаквим изборима за управу црквене имовине, ни за управу добротворних завода, који су под надзором цркве, а још мање могу да буду изабрана у какву од тих управа.

НАПОМЕНЕ:
[1] Ријеч ова означујe негацију појма, који даје ријеч τιμή, част, поштење; означује она дакле стање, које није часно. По појму те ријечи старих Атињана, значила је она неимање грађанских права, која су уживали беспорочни људи. Исто овако постала је и латинска ријеч infamia од негације појма, који даје ријач fama, част, добро име, те infamis означава човјека, који је без части, који је на злу гласу.
[2] Cf. Mommsen. S. 993. fg.
[3] "Existimatio est dignitatis illesae status, legibus ac moribus komprobatus". Dig. L. 13, 5. § 1.

[4] AC. III, 596

[5] AC. III, 597

[6] Dig. IV. %, 11. L. 13, 5. § 1

[7] 1. Тим. III, 2. 7. 10. Τит. 1,6. и сл.
[8] Ап. 74 кан. II вас. кан. 6. IV вас. кан. 21. карт. кан. 8. 19. 129. 131.
[9] Θ, I (AC VI, 305). Харменопулова Хегзабиблоса сав последњи (XV) титул VI књиге говори о онима, qui infamia notantur у 8 параграфа, и то: § 1. Qui appelans judici conviciatur, infamia notatur (ἀτιμοῦνται) § 2. Si quis a quo judicatus ac postea ab alio iudicari optans priori judici convicietur, et is infamis fit. Neque enim appellantibus licitum est judicibus convicari, a quibus antea judicati fuerunt. §. 3 Omnes qui quaestus gratia in certamen descendunt, infames (ἀτιμοι) sunt: quique propter praemium in scenam prodeunt, infames fiunt. Item lenones et calumniatores, et quae intra lugubre tempus nubit, quique eam sciens ducit, et quae alii desponsata alii nubit, et qui de stellionatu condemnatus est, et quae se pregnantem simulat, infamia notantur. §. 4 In actione injurarium (Basil. XXI. 3, 17) non modo condemnatus fit infamia, sed et qui transigit, notatur infamia, si pro nummis transigat: videtur enim ut sibi delicti conscibus nummos dare. §. 5 Qui imoudenter fenerantur (Basil. XXI. 3, 19) usurarumque exiguunt, infamens fiunt (ово исто каже и 20. С. VII титула III књиге Хегзабиблоса). S. 6 Qui annonae insidiantur, comëmptis mercibus ac reconditis, tempusque sterilitatis expectant si quidem mercatores sunt, a mercatura arcentur et relegantur: si viliores homines, in opus publicum condemnatur. S. 8. Qui noxium (τὸν βλαπτικόν) infamavit aut judicavit, non condemnaturr: expedit enim noxiorum delicata manifestari.

[10] Гл. XLIV, која садржи кимена из Номоканона

[11] МЦП. стр. 283-284. Hinschius I, 31 fg. IV, 816. V, 41.

[12] Virg. F. Mackelday, Lahrbuch des röm. Rechts (XIV Aufl. Wien, 1865). S. 154-155-

[13] Vrgl. G. PuchtaI, Institucion. Bd. II. S. 465. et pass.

[14] I Тим. III, 7.

[15] МЦП. стр. 283-284. У римокатоличком цркв. праву ово саставља такозвану irregularitas ex defectu pamae.  Hinschius. I, 31.

Извор: Еп. Никодим Милаш, Казнено црквено право, Мостар 1911, издање издавачке књижарнице Пахера и Кисића, стр. 185-189.