Прве реакције Папе Инокентија III на крсташко освајање Цариграда
Петру кардиналу титуле Св.
Маркелуса, легату Апостолске столице:
... И како ће, заиста, Грчка
црква бити враћена у стање црквеног јединства и оданости Апостолској столици
када је била изложена тако бројним страдањима и прогонима и када због тога
Латине искључиво види као заступнике пропасти и таме и тако да сада, са
разлогом, презире Латине више од паса? А што се тиче оних који би требало да
делају у корист Исуса Христа, а не у своју личну корист, и са чијих мачева
(које је требало да искористе против незнабожаца) сада капа крв хришћана, они
нису разликовали своје жртве ни према старосном добу ни према полу. Пред очима
људи су починили сваку врсту блуда. Починили су насиље и над госпама и над
девојкама, чак и над онима које су животе своје посветиле Богу. Незадовољени
обијањем царских ризница и пљачком имовине племства и нижих слојева грађанства,
посегли су, што је још озбиљније, и за црквеном имовином. Чак су чупали сребрну
оплату са олтара и комадали је како би је међу собом разделили. Обесчастили су
света места и собом однели крстове и мошти...
Папе Инокентија III
''Посланица 136'', Исто, стр.
147-148.
Опис пљачке и насиља након пада Цариграда
Одакле да почнем са причом о
неделима ових злих људи! Авај, иконе које треба богобојажљиво поштовати гажене
су под ногама! Авај, мошти светих мученика бацане су на нечиста места! Онда је
виђено оно од чега онај који слуша може само да задрхти, свето Тело и Крв
Христова просути су на тло. Грабили су богато украшене реликвије користећи њих
и сасуде као посуђе за јело и пиће и трпајући у недра драгоцене украсе са њих –
претходници антихриста, гласници његових злих дела које можемо очекивати. И
заиста, показало се да је исти сој који је једном опљачкао Христа и на коцку
разделио хаљине његове то опет учинио и пробио му ребра тако што је Његова
света Крв просута на тло.
Ни прича о скрнављењу Велике
Цркве (Свете Премудрости Божије) се не може саслушати без узбуђења јер је свети
олтар, начињен од свих врста племенитих материјала, којем се цео свет дивио,
раскидан у комаде и раздељен војницима као, уосталом, и сво остало богатство
овог сјајног здања.
Када је требало изнети
опљачкане свете сасуде и остале предмете непроцењиве вредности и непревазиђене
уметничке лепоте, као и сребро опточено златом скинуто са иконостаса, амвона и
врата, као и мноштво других драгоцених предмета, у храм и сам олтарски простор
уведене су мазге и коњи. Када су натоварене животиње посртале по углачаним
подним плочама тучене су и бодене па је свети под оскрнављен њиховом крвљу и
изметом.
Чак и више од тога, нека
блудница, њихов судеоник у кривици, свештеница фурија, слуга демона, извориште
враџбина и разних отрова, вређајући Христа, села је на патријарашки престо и
певала ласцивне песме често играјући. И нису ово била ни једина нити најгора
злодела, а сви се слажу да су чињена са једнаком страшћу. Да ли су ти који су
исказали тако велику лудост против Бога самог макар могли да поштеде часне
госпође и девојке или девственице Богу посвећене?...
Нико није прошао без свога
удела у страдању. У двориштима, по улицама, у храмовима могло се чути само
ридање, кукњава, стењање мушкараца и вриска жена због рањавања, силовања,
одвођења у ропство и насилног раздвајања оних који су били породично везани.
Припадници племства лутали су тамо амо, старци су плакали. Тако је било и на
улицама и на угловима и у храмовима и у јазбинама, јер ни једно место у граду
није остало а да у њега није проваљено. Свуда је завладало преобиље свих врста
злочина. О Боже, бесмртни, колико људског страдања, колико туге и жалости!...
...И онда су улице, тргове,
двоспратнице и троспратнице, света места, манастире, манастирске конаке, свете
цркве (чак и Божију Велику Цркву) и царску палату испунили непријатељи, битком разјарени
оклопници, копљаници, стрелци и коњаници који су бљували смрт, страшно се
хвалећи, као Кербер лајући, пљачкајући света места, под ногама газећи свете
утвари; узвикујући клетве и псовке бацали на све стране свете иконе Христа,
Његове Пресвете Матере и богоугодних светих мужева; отимали су децу од мајки и
мајке од деце, бесрамно се опходили према девицама по светим храмовима не
плашећи се ни гнева Божијег ни освете људске. Гурали су руке у женске груди и
расплитали женске косе у потрази за скривеним драгоценостима; чак су и
бескућнике и просјаке бацали на земљу. Посвуда се чуло нарицање, уздисање и
људски јад. Чињена су свака врста непријатности ако би се неке скривене
драгоцености пронашле па су, тако, ови злочинци чинили и противприродни блуд.
Клали су новорођенчад, убијали госпође, скидали одећу са старица и срамно их
злостављали; мучили су монахе ударајући их песницама, шутирајући их и бичујући
њихова часна тела. Смртна крв је проливена преко светих олтара и уместо Јагњета
Божијег које је жртвовано за спасење света многи су тамо доведени и заклани;
чак су и на надгробним плочама проливали крв невину. Такво је било поштовање
према светим стварима оних који су на својим раменима носили знак Крста
Господњег, тако су их њихови епископи учили да се понашају. Зашто их онда
таквим и називати? Епископи међу војницима или војници међу епископима?
Никита Хонијат, Исто, стр. 148-150.
Протојереј-ставрофор др
Радомир В. Поповић: Извори за црквену историју, Београд, 2006.
