Св. Григорије Палама
Беседа о вери, изговорена на Недељу
Православља, садржи и
излагање Православног Исповедања
1. "Верујемо у Бога" и
"верујемо Богу" не значи једно исто, јер "веровати Богу"
значи да Његова обећања која нам је дао сматрамо чврстим и истинитим, док
"веровати у Бога" подразумева да се о Њему мисли на православан
начин. Ми смо дужни да одржимо и једно и друго, да истинујемо (άληθεύειν) и у
једном и у другом и да то одржимо тако што ћемо (у Божија обећања нама) бити
уверени више него да смо видели сопственим очима. Треба да будемо верни Богу у
Којега верујемо а пошто смо верни, да тако будемо и оправдани, јер је речено: Верова
Авраам Богу и то му се урачуна у праведност (Рим. 4; 3). Како је Авраам
веровао када је био оправдан? Он је од Бога добио обећање да ће се у семену
Његовом, а то је био Исаак, благословити сва племена Израиљева. Затим је добио заповест
од Бога да принесе на жртву Исаака. Он је тада још био у детињем узрасту и био
је једини кроз којега је требало да буде испуњено обећање. Ништа не питајући,
отац је био спреман да сопственим рукама закоље дечака, иако је тада веровао да
кроз њега треба да се испуни обећање које је сматрао за чврсто и ненарушиво.
3. Видите ли шта је уследило за таквом
намером? Спремност да се Исаак преда на заклање представљала је не само снажно
сведочанство и доказ Авраамове вере, него и разлог због којег је од његовог
семена (тј. од потомства) требало да се роди Христос, кроз Којег су благословена
сва племена на земљи а обећање испуњено. На неки начин, Бог је постао дужник
ономе који је ради Њега предао свог јединородног и истинитог сина тако да и Он,
са Своје стране, ради обећања које му је дао предаје Свог Јединородног и
истинитог Сина. Слично је и када смо ми у питању: целомудреност, праведност,
смирење и трпљење оних који нам на било који начин причињавају зло, раздавање
свога имања, као и исцрпљивање тела у постовима и бдењима, једном речју
распињање себе са страстима и похотама у испуњавању заповести Божијих, не
представља само доказ да уистину верујемо обећањима Христовим, него, у неком
смислу, чини да Бог буде дужан да нам узврати вечним и непропадљивим животом,
наслађивањем, славом и Царством.
4. Због тога је и Он Сам, гледајући Своје
ученике, рекао: Блажени сиромашни духом, јер је њихово Царство Небеско.
Блажени који плачу. Блажени милостиви. Блажени гладни и жедни правде. Али тешко
вама боштима, тешко вама који се смејете сада, тешко вама који сте сити сада,
тешко вама када стану сви људи добро говорити о вама (Мт. 5; 3, Лк. 6;
24-26). Реци ми онда може ли се за онога, ко не обраћа пажњу на блаженства
Господња него на оно што Господ сажаљева, поверовати да верује у Бога? Показаћу
ти, каже, веру своју из дела својих. Ко је међу вама мудар нека покаже
од доброг понашања дела своја (Јак. 2; 18, 3; 13).
5. Нека то, да уистину верујемо Богу,
односно да смо познали истинитост и постојаност обећања или претњи које нам је
упутио, као и наше очекивање да се они брзо пројаве, покажу наша добра дела и
очување заповести Божијих. Како ћемо, међутим, међутим, доказати да у Бога
верујемо православно, тј. да добро, непогрешиво и побожно мислимо о Њему? Тако
што ће наше исповедање бити сагласно са нашим богоносним Оцима. Незаблудна вера
у Бога не узрокује само противљење телесним страстима и замкама лукавога, него
и противљење острашћеним људима, који нас прелешћују и наговарају на рђаве
насладе. Тако се православно веровање у једног истинитог Бога показује не само
кроз противљење незнању и наговорима противника, него и кроз противљење
безбожним људима, који нас вребају и заједно са собом повлаче у сопствену
пропаст. Када су у питању обе ове вере (тј. веровање Богу и веровање у Бога),
највећу помоћ пружају нам не само Бог и сила познања коју нам је дао, него и
добри ангели и благочестиви људи који живе сагласно са вољом Божијом.
7. Отац надвремени (безвремени),
беспочетни и вечни, једини узрок и корен Божанства Које се созерцава у Сину и
Духу Светоме, не само Творац, него једини Отац једног Сина и једини
Производитељ једнога Духа Светога, вечносуштни и свагдасуштни Отац,
свагдасуштни једини Отац и једини Производитељ Светога Духа, Којем је (Његов)
једини Син савечан, а када је реч о времену савремен, али није и беспочетан,
јер је Њему родитељ, корен, источник и почетак Отац, од Којег је Јединог пре
свих векова произашао, бесплотно, бестрасно и непроменљиво рођен али не и
раздвојен, Који је Бог од Бога, не другачији као Бог, него другачији као Син
Који је вечносуштни и свагдасуштни и увек у Богу несливено сушти, Логос живи,
Светлост истинита, уипостазирана Премудрост, узрок и почетак васцеле творевине
јер је све ово кроз Њега постало, Који је на свршетку векова, како су Пророци
предсказали, Сам Себе унизио, примивши ради нас обличје какво је нама
својствено. Благовољењем Оца и садејством Духа Светога био је зачет и родио се
од Приснодјеве као Онај који се заиста оваплотио и постао нам сличан у свему
осим греха, остајући и после оваплоћења у једној Ипостаси истинити Бог као што
је и био. Чинећи све божанско као Бог, а као Човек све људско, изложивши Се
непорочним људским страдањима, будући бестрасан (у смислу "неподложан
страдању", грч. απαθής) и бесмртан и остајући Бог, добровољно је
ради нас телесно претрпео страдања као човек и био распет, и умро, и био
погребен, и у трећи дан васкрсао, и Својом смрћу и васкрсењем поразио онога
који је био господар смрти. Након васкрсења јављао Се и вазнео на небеса и сео
са десне стране Оцу, учинивши нашу природу равноправном и сапрестолном, јер је
она потпуно јединствена са Божанством. Са том природом (тј. у људској природи
коју је Он примио оваплоћењем) ће поново доћи у слави да суди живима и мртвима
који ће поново бити призвани у живот силом Његовог Доласка, и даће сваком према
дели-ма његовим. Знајући да је оно што је узео од нас, тј. наша природа,
подложно чулном опажању и да је описиво, ми Њега изобража-вамо на иконама и
побожно се клањамо. На иконама такође изображавамо и побожно се клањамо и Оној
Која Га је у девствености родила, као и онима који су Му савршено угодили.
Символе Његових страдања а нарочито Крст, поштујемо и клањамо им се као
божанским знамењима победе над заједничким непријатељем. Свакодневно се
подсећајући на Њега ми,по Његовој заповести, свештенодејствујемо у божанским
тајинствима (тј. савршавамо божанску Евхаристију) и причешћујемо се. Према
Његовој заповести пре свега бивамо крштени и крштавамо, у име Оца и Сина и
Светога Духа, Које поштујемо и Којем се клањамо.
