Трећа Посланица Туге (1975.)
Обраћање
Предстојатељима Светих Божијих Цркава,
Преосвећеним Православним Архијерејима,
поводом Тијатирског Исповедања
Преосвећеним Православним Архијерејима,
поводом Тијатирског Исповедања
Учећи нас да у свему тврдо чувамо
православну веру, св. Апостол Павле је писао Галатима: Ако вам и ми или Анђео с неба проповеда јеванђеље друкчије него што вам проповедасмо,
анатема да буде!
(Гал. 1,8). Ученика свог Тимотеја он је саветовао да остане у ономе чему га је
научио и што му је поверено, знајући ко га је научио (2. Тим. 3,14). Ово је
указање на то кога треба да следи сваки Архијереј Православне Цркве, на шта се
он обавезује и заклетвом коју даје приликом хиротоније. Апостол пише да је Архијереј
дужан да се чврсто држи истините речи
сагласне са учењем, да би био способан и поучавати у здравој науци и покарати
оне који се противе (Тит. 1,9).
У данашње време опште неодлучности,
пометености умова и развраћености, од нас се нарочито захтева да исповедамо
истинско учење Цркве, не обазирући се на то ко нас слуша и на неверје које нас
окружује. Ако ради приближавања заблудама овог века будемо прећуткивали истину
или ради угађања овом свету предавали лажно учење, онда бисмо онима који истину
траже заправо давали камење уместо хлеба. Што је на вишем месту онај који тако
поступа, то већу саблазан ствара, и тим теже могу да буду последице.
Управо из тог разлога у нама је велику
тугу изазвало читање тзв. „Тијатирског Исповедања“, које је недавно издато у
Европи са нарочитим благословом и одобрењем од стране Светог Синода и
Патријарха Константинопољске Цркве.
Ми знамо да се аутор те књиге,
Преосвећени Митрополит Тијатирски Атинагора, раније показао као заштитник
православне истине, и тим смо мање од њега могли да очекујемо исповедање које
тако далеко стоји од Православља. Да је у питању био само његов лични став, ми
о томе не бисмо писали. Подстакло нас је то што се на његовом делу налази печат
одобрења целе Константинопољске Цркве, у лицу Патријарха Димитрија и његовог
Синода. У посебној патријаршијској грамати на име Митрополита Атинагоре
назначено је да је његово дело размотрила нарочита Синодална комисија. После
одобрења те комисије, патријарх је, сагласно одлуци Синода, дао благослов за објављивање
тог, како пише, „значајног дела“. Дакле, одговорност за то дело преноси се са
Митрополита Атинагоре на целу константинопољску јерархију.
Наше раније „Посланице туге“ већ су
изразиле жалост која нас обузима када са престола светих Прокла, Јована
Златоустог, Тарасија, Фотија и многих других Светих Отаца чујемо учење које би
они несумњиво осудили и предали анатеми. Горак је осећај писати о томе. Како
бисмо само желели да са престола Константинопољске Цркве, која је родила нашу
Руску Цркву, чујемо реч црквене правде и исповедање истине у духу њених велики
светитеља! С каквом бисмо радошћу примили такве речи и предали их у наук нашој
благочестивој пастви! Напротив, осећамо велику жалост због тога што морамо да
је упозоравамо, јер из овог некад чистог извора православног исповедништва сада
излази гњила реч саблазни.
Ако се вратимо самом „Тијатирском
Исповедању“, тамо има толико много унутрашњих противречности и неправославних
мисли, да бисмо требали да напишемо целу књигу како бисмо их све побројали.
Мислимо да то није неопходно. Довољно је да укажемо на оно главно, на чему се
зидају и из чега произилазе све неправославне мисли у овом исповедању.
Митрополит Атинагора на једном месту
пише да православни верују да је њихова Црква - Једна, Света, Саборна и
Апостолска и да предаје пуноћу католичанске истине. Он такође признаје да друга
исповедања нису сачувала ову пуноћу. Но, даље он као да заборавља на то, да ако
одређено учење у нечему одступа од истине, онда је оно самим тим лажно. Људи
који припадају религиозној заједници која исповеда такво учење, самим тим су
одвојени од једне истините Цркве. Митрополит Атинагора је спреман да то
прихвати када је реч о древним јеретицима као што су аријанци, но када говори о
савременим, он неће да узме у обзир њихову јерес. У односу на њих он се не
позива на древно предање и каноне, него на „ново схватање које сада преовладава
међу хришћанима“ и које је „карактеристика нашег времена“.
Да ли је то сагласно са учењем Светих
Отаца? Подсетимо се да нам прво правило Седмог Васељенског Сабора даје сасвим
другачији орјентир у схватању црквеног живота: „Онима који су примили
свештеничко достојанство - каже се тамо – као сведочанство и руководство служе
постојећа правила и одлуке“... И даље: „Божанска правила са сладошћу примамо и
свецело и непоколебиво их се држимо, онако како су установљена од свехвалних
Апостола, светих трубљи Духа, и од шест светих Васељенских Сабора, и од оних
који су се помесно сабрали ради издавања таквих заповести, и од Светих Отаца.
Јер су сви они, будући од једног истог Духа просвећени, оно што је корисно
озаконили“.
Упркос овом принципу, у „Тијатирском
Исповедању“ се све време инсистира на „новом схватању“. „Хришћани - стоји тамо
- сада посећују цркве и моле се са хришћанима разних традиција, са којима им је
раније било забрањено да опште јер су називани јеретицима“.
Али ко је раније забрањивао такво
општење? Зар није Свето Писмо, зар нису Свети Оци и Васељенски сабори? И зар се
ту ради о онима који су само називани јеретицима, а да заправо то нису били?
Прво правило Св. Василија Великог даје јасно одређење назива јеретик: „Јеретицима
су (Св. Оци) називали оне који су се потпуно отргли и у самој вери отуђили“.
Зар се ово не односи на западна исповедања која су отпала од Православне Цркве?
Св. Апостол Павле нас учи: Човека јеретика по првом и другом саветовању
клони се (Тит. 3,10), а „Тијатирско Исповедање“ нас позива на религиозно
зближавање и молитвено општење са њима. Правило 45. Светих Апостола заповеда: „Епископ,
или презвитер, или ђакон који се са јеретиком буде и молио само, нека се одлучи“.
О томе говоре и 65. Апостолско и 33. правило Лаодикијског сабора. Правило 32.
овог последњег сабора забрањује узимање благослова од јеретика. „Тијатирско
Исповедање“ напротив, позива на заједничку молитву са њима, и иде тако далеко,
да чак допушта православнима да од њих узимају причешће, као и да им га дају.
