Митрополит Атинагора сам наводи
сведочанства о томе, да међу Англиканцима већи део епископа и верних не
признаје ни благодатност јерархије, ни светост Васељенских Сабора, ни
пресуштаствљење дарова на Литургији, ни друге Свете Тајне, ни поштовање светих
моштију. Аутор „Исповедања“ и сам указује на она места англиканског исповедања
где је то изражено. И опет, пренебрегавајући све то, он допушта причешћивање
православних код англиканаца и католика, и сматра да они могу да се причешћују
у Православној Цркви.
На чему се заснива таква пракса? На
учењу Светих Отаца? На канонима? Не. Као основ за то, указује се само на
чињеницу да је таквог безакоња већ било на делу, и да постоји „пријатељство“
англиканаца према православнима.
Који год положај да заузима онај ко дозвољава
такав акт забрањен канонима, и какво год било то пријатељство - то не може да
буде основ за праксу коју канони осуђују. Како ће Небеском Судији да одговоре
они јерарси, који својим духовним чадима саветују да уместо истинског причешћа
примају оно, што често и сами они који га дају не сматрају за Тело и Крв
Христову?
Такво безакоње проистиче из потпуно
јеретичког, протестантског или, да се изразимо савременим језиком,
екуменистичког учења „Тијатирског Исповедања“ о Светој Цркви. Оно не види у њој
никакве границе. „Дух Свети - читамо тамо - делује како унутар Цркве, тако и
ван ње. Зато су њене међе увек широке и нигде нема граница. У Цркви постоје
врата, али зидова нема“. Но, ако Дух Божији ипак делује како унутар Цркве, тако
и изван ње, зашто би онда Спаситељ морао да долази на земљу да би је основао?
Брига о чувању и исповедању истине коју
нам је предао Господ наш Исус Христос, Свети Апостоли и Свети Оци, уз овакву
концепцију постаје излишна. Иако „Исповедање“ говори како Православна Црква „оправдано
сматра себе у данашње време и у историји, за једину Цркву коју је Христос, Син
Божији, основао на земљи“, оно ипак не види неопходност да се неповређено чува
њена вера, допуштајући тако саживот истине и заблуде.
Упркос речима Апостола, да ју је Христос
ставио пред себе као славну Цркву, која
нема мрље ни боре, или шта томе слично (Еф. 5,27), „Тијатирско Исповедање“
Цркву представља као да су у њој помешане истина и оно што се у самом том
исповедању сматра за одступање од истине - заправо јерес, иако се овај израз ту
не употребљава. Оповргавање таквог учења јасно је изражено у познатој Посланици
Источних Патријараха о Православној Вери: „Несумњиво исповедамо као тврду
истину да Католичанска Црква не може погрешити, или пасти у заблуду, или изрећи
лаж уместо истине; јер Дух Свети који свагда делује кроз Оце и Учитеље Цркве
који верно служе, чува је од сваке заблуде“ (чл. 12).
Подчињавајући се новом догмату угађања
савремености, аутор „Тијатирског Исповедања“ очигледно заборавља поуку
Спаситеља о томе, да ако брат твој ни
Цркву не послуша, нека ти буде као
незнабожац и цариник (Мт. 18,17), и исту такву поуку Апостола: Човека јеретика по првом и другом саветовању
клони се (Тит. 3,10).
Дакле, са дубоком тугом морамо да кажемо
да се у тзв. „Тијатирском Исповедању“ из Константинопоља разлегао не глас
православне истине, него глас екуменистичке заблуде која се све више шири.
Питамо се шта сада следи од стране оних
које је Дух Свети поставио за епископе да напасају Цркву Гопода коју стече
крвљу Својом (дап. 20,28)? Хоће ли ово званично објављивање лажног учења у име
целе Константинопољске Патријаршије остати без протеста од стране Архијереја
Божијих? Хоће ли се и даље, по речима св. Григорија Богослова, ћутањем издавати
истина?
Будући да смо млађи међу предстојатељима
Цркава, хтели смо да чујемо глас старијих пре него што сами иступимо. Али до
сада се тај глас није чуо. Ако они још нису упознати са садржајем „Тијатирског
Исповедања“, молимо их да га пажљиво прочитају и не оставе без осуде.
Страшно би било кад би се на нас
односиле речи Господње упућене Анђелу Лаодикијске Цркве: Знам дела твоја, да ниси ни студен ни врућ. О, да си студен или врућ!
Тако, пошто си млак, и ниси ни студен ни врућ, избљуваћу те из уста Својих (Откр.
3,15-16).
Ми сада упозоравамо нашу паству и
обраћамо се нашој сабраћи, њиховој вери у Цркву, њиховој свести о нашој општој
одговорности за паству пред Небеским Пастиреначалником. Ми их молимо да не
занемарују наша обавештења, како јавно искривљавање православног учења не би
остало без обличења и осуде. Оно се сада шири и то нас је подстакло да своју
забринутост саопштимо целој Цркви. Хтели бисмо да се надамо да ће наш вапај
бити услишен.
1975.
година
Предстојатељ
Архијерејског Синода
Руске
Православне Цркве - Заграничне,
Митрополит
Филарет
Извор: Анђео филаделфијске цркве,
Светогорска православна мисија у Србији – Световознесењски манастир Есфигмен,
стр. 107-114.
