Под духовном јурисдикцијом Свештеног Синода
ЦРКВЕ ИСТИНСКИ ПРАВОСЛАВНИХ ХРИШЋАНА ГРЧКЕ (Цркве ИПХ Грчке)
под Његовим Блаженством Архиепископом Атинским и све Грчке г. г.
Калиником

03.03.2013.

Архиепископ Астрахански и Стравропољски
Никифор Теотокис
(Крф 1731. - Москва 1800.)


НЕДЕЉА О БЛУДНОМ СИНУ

ОМИЛИЈА О ПРАВИЛУ ПОКАЈАЊА И ИСПОВЕСТИ

Прича о блудном сину. Троје што се кроз њу показује: прво, стање грешника; друго правило покајања и исповести и треће, величина милосрђа Божијег. Почетак истинског покајања и виђења (сазнања) својих грехова. Намера, бежање и потпуно уздржавање од греха и повратак Богу. Ко се истински каје постаје син Божији и наследник вечнога Царства.

Када су књижевници и фарисеји видели да Христос прима царинике и грешнике и да се с њима дружи и једе заједно, гунђали су на Њега говорећи: „Овај прима грјешнике и једе с њима“ (Лк. 15, 2), тада је Богочовек Исус, отворивши блáго речи ове приче, одговорио на ово неправедно гунђање и запечатио у потпуности њихова уста. Прво им је рекао о радости пастира због проналаска своје изгубљене овце, и о жениној радости када је нашла своју изгубљену драхму, потврђујући да се небо и анђели радују због покајања грешника. Затим је произнео и ову чудесну причу данас прочитаног Јеванђеља. Њоме нам је Човекољубиви Исус представио три ствари: стање грешника, покајање и правило исповести и величину Његовог милосрђа. То нам постаје разумљиво, ако усресредимо свој ум на тумачење речи данас прочитане приче.

ЈЕВАНЂЕЉЕ

Рече Господ причу ову: Човјек неки имађаше два сина, и рече млађи од њих оцу: Оче, дај ми дио имања што припада мени. И он им подјели имање. И послије неколико дана покупи млађи син све своје, и отиде у земљу далеку, и онамо просу имање своје живећи развратно. А кад потроши све, настаде велика глад у земљи оној, и он поче оскудијевати. И отишавши приби се код једнога житеља оне земље, и он га посла у поље своје да чува свиње. И жељаше да напуни трбух свој рошчићима које свиње јеђаху, и нико му не даваше. А кад дође себи, рече: Колико најамника у оца мога имају хљеба исувише, а ја умирем од глади! Уставши отићићу оцу својему, па ћу му рећи: Оче, сагријеших небу и теби. И више нисам достојан назвати се сином твојим: прими ме као једнога од најамника својих. И уставши отиде оцу својему. А кад је још подалеко био, угледа га отац његов и сажали му се, и потрчавши загрли га и пољуби. А син му рече: Оче, сагријеших небу и теби, и више нисам достојан назвати се сином твојим. А отац рече слугама својим: Изнесите најљепшу хаљину и обуците га, и подајте му прстен на руку и обућу на ноге. И доведите теле угојено те закољите, да једемо и да се веселимо. Јер овај син мој бјеше мртав, и оживје; и изгубљен бјеше, и нађе се. И стадоше се веселити. А син његов старији бијаше у пољу и долазећи, када се приближаваху кући, чу пјевање и играње. И дозвавши једнога од слугу питаше: Шта је то? А он му рече: Брат је твој дошао; и отац твој закла теле угојено што га је здрава дочекао. А он се расрди и не хтједе да уђе. Тада изиђе отац његов и мољаше га. А он одговарајући рече оцу: Ето служим те толико година и никад не преступих заповијест твоју, па мени никад ниси дао ни јарета да бих се провеселио са пријатељима својим. А када дође твој син, који је расуо имање твоје са блудницама, заклао си му теле угојено. А он му рече: Чедо, ти си свагда са мном, и све је моје твоје. Требало је развеселити се и обрадовати, јер овај брат твој мртав бјеше, и оживје; и изгубљен бјеше, и нађе се.



Покајањем и повратком блуднога сина, Богочовек нам је предао образац и правило истинског покајања и исповести. Ако испитамо ово правило и размислимо о начину на који се данас ми кајемо и исповедамо, налазимо толику разлику међу њима, колика је између неба и земље. Почетак покајања блуднога сина је „дође себи“. Заиста је то први почетак истинког покајања, без кога нико не долази у покајање, јер ако не спознаш своје грехе, како можеш да се покајеш? Ако не размислиш о ономе што си учинио, како можеш да спознаш своје грехе? Ако не сабереш свој ум и посветиш га испитивању самога себе, како можеш да истражиш своја дела?

Блудни син удаљивши свој ум од развратних помисли затворио га је (=ум) у посматрање и испитивање свога стања, а испитујући своје сопствено стање, тј. своје помисли, речи и дела, одмах је увидео своје безакоње. Зато је спознао Кога је прогневио, од Кога се одвојио, од куда је отпао и где је потонуо. Видео је блато својих безакоња и осетио смрад своје душе, лишавање Божанске благодати и погибао своје душе. „Дошавши себи“, размислио је о невиности и величини свог првобитног стања и сетио се славе и части и Божанских добара, које примају у изобиљу сви који служе Богу и који бораве са Њим.

Ово поређење првобитног стања – светог, са другим – стањем грешника је у то време погодило умртвљено срце блуднога сина и довело у његова уста ове скрушене речи: „Колико најамника у оца мога имају хљеба исувише, а ја умирем од глади!“ (Лк. 15, 17). Ово је сагласно са речима које је изрекао Бог преко пророка Исаије: „Овако вели Господ Господ: Гле, слуге ће моје јести, а ви ћете гладовати; гле, слуге ће моје пити, а ви ћете бити жедни; гле, слуге ће се моје веселити, а ви ћете се стидети. Гле, слуге ће моје певати од радости у срцу, а ви ћете викати од жалости у срцу и ридаћете од туге у духу.[1]“ (Ис. 65, 13-14).

Кажите ми сада, ко од нас данас поставља за почетак свог покајања повратак свога ума у испитивање свог живота и начина живота? Ко, кажем, желећи да се покаје, одваја прво свој ум од телесних и световних помисли и сећања, а затим испитује своју савест и  размишља о свему што је сагрешио у разуму, речима и делима? Ко размишља да је кроз свој грех постао недостојан Царства Божијег и осуђеник на вечни пакао? Ко упоређује своје стање са животом и блаженством праведних? Нико данас не поставља за почетак и темељ свог покајања ове речи: идем код духовника да се исповедим.

Човече, шта радиш? Ако треба да идеш код неког од великих властелина, да тражиш опроштај за своје погрешке према њему, да ли се усуђујеш да одеш код њега тако неприпремљено и непромишљено? Да ли тада говориш – идем код властелина да откријем своје погрешке? Не, најпре би многа размишљања долазила у твој ум о тежини твојих погрешака, затим би много размишљао о томе како да станеш пред властелина и припремао би многе речи, које би требало да кажеш пред њим и да тражиш опроштај. Многи и велики страх би захватио твоје срце, да можда уместо опроштаја не примиш казну.

А треба да станеш пред Бога, Створитеља и Владара читаве творевине, Праведног и Страшног Судију, да исповедиш пред Њим своја безакоња и да исповедиш да си преступио Његове заповести и да тражиш од Њега опроштај за мноштво својих грехова, а усуђујеш се и долазиш а да најпре не размислиш ни о броју, ни о тежини својих грехова, ни о томе шта ћеш да кажеш, ни којим ћеш речима да тражиш опроштај? То што говориш „идем да се исповедим“, без било које друге мисли и припреме, није почетак покајања већ непромишљеност и безочност (=дрскост), и презир према твоме спасењу.

Окрените опет ваше очи према обрасцу покајања. Размислите, кажем, шта је учинио блудни син након прве припреме, коју сте чули: „Уставши – рече – отићићу оцу својему“ (Лк. 15, 18). Да ли чујеш, „уставши“, рече, и немој да помислиш да је седео и због тога рекао „уставши“, јер није седао на камену врлине, већ је пао и лежао у блату греха, а „уставши“ значи одлуку о бежању и потпуном уздржавању од греха и одлуку о његовом повратку Богу, због чега је, рекавши „уставши“, додао одмах и „отићићу оцу својему“. Слушај како је припремио и речи своје исповести: „па ћу му рећи: Оче, сагријеших небу и теби. И више нисам достојан назвати се сином твојим. А чак и речи којима је тражио опроштај од Бога: „Прими ме као једнога од најамника својих“.

Да ли и ми говоримо кад одлазимо на исповест „устаћу“ као блудни син? Тј. да ли смо пре исповести одлучили да се потпуно уздржавамо од грехова? Не, већ један када говори: идем да се исповедим, држи стиснуте у својим рукама туђе ствари, други тачно држи у своме срцу мржњу и завист, трећи има у својим устима осуђивање свога брата, четврти се не одваја од безаконе жене, пети се чак и састаје са лицима која изазивају телесну пожуду. Пре исповести не бива ни испитивање, ни сећање на грехе, ни одлука о потпуном уздржавању од безакоња, ни припрема речи исповести, ни било шта друго што је неопходно за покајање и исповест. А долазимо код духовног оца често у сам последњи дан поста, налазимо га спремног да удовољи мноштву оних који чекају да се исповеде, али помућеног ума због пренапете пажње, и безгласног језика због мноштва савета.

Ставши пред духовника, чекамо да он испита дубине нашег срца, и пита у које смо грехове пали и колико пута и када и о другим греховним околностима. Чекамо да он стави у наша срца обећање о уздржавању од грехова и речи покајања, као да немамо ни ума, ни воље, ни речи, ни уста. О, колико је сумњиво отпуштање грехова након такве исповести, иако духовник са скрушеношћу прочита разрешну молитву! О, како се након таквог покајања и исповести усуђујемо да приступамо Жртвенику Божијем и причешћујемо се светим и страшним Тајнама.

Али Бог је, кажеш, бескрајно Милосрдан. Још док је далеко од Њега био блудни син, Он је потрчао и дошао к Њему и загрлио га и целивао га, затим му дао све Своје Божанске дарове, па и само теле угојено. Да, све то је истинито и тачно, али одакле си то сазнао? То си сазнао из Јеванђеља. Зашто, дакле, у Јеванђељу читаш само доказ о бескрајном милосрђу Божијем, а не гледаш и начин покајања грешника?

Чуо си да је Бог показао велико милосрђе према блудноме сину, али си и чуо на који начин је блудни син задобио такву милост. Чуо си да је дошао себи, да је најпре размислио о својим гресима, да се ражалостио због лишавања благодати, да се спремио за покајање и исповест, и да је напустио грех и вратио се Богу. Ако гледаш само на милост и милосрђе, а превиђаш (=занемарујеш) припрему на покајање, личиш на оног човека који гледа само један степеник лествице (мердевина) – највиши, а остале превиђа. Зато испруживши своју ногу да се попне одмах на највиши степеник, уместо да се попне, пада и стрмоглављује се.

Милосрђе Божије је бескрајно, али Бог показује своје милосрђе онима који постају достојни Његовог милосрђа. Ако се покајеш као блудни син, добијаш опроштај грехова и све Божанске дарове које је примио и он. Пре исповести дођи себи као блудни син, сабери свој ум, растресен на насладе и сујету тела, и испитај сваки свој грех са његовим околностима. Размисли, као и он, Кога си прогневио и коликих си се добара лишио, одлучи из све душе да напустиш грех и да се вратиш Богу. Припреми речи исповести, скруши се у своме срцу и пусти сузе из својих очију, и тада, тако припремљен, говори: „Идем да се исповедим“ – „Уставши отићићу оцу својему“ (Лк. 15, 18).

На тај начин припремљен, дођи код духовника, који у време исповести заступа Бога и твог Спаситеља. А дошавши код њега, немој као безгласан да чекаш да те он пита, а ти само да одговараш са „да“ и „не“, већ као речит, ти кажи грехе са неопходним околностима, а говорећи их, не изговарај се различитим изговорима за своје грехе, и немој да осуђујеш друге већ признај себи да си ти кривац: сагреших, кажи, небу и пред Богом. На тај начин узлазиш са степеника на степеник по спасоносној лествици истинског покајања и стижеш до степеника на коме налазиш Милосрђе Божије, које прашта сваки твој грех и удостојава те Божанских дарова.

Љубљена моја браћо, ово је правило покајања и исповести, које је Богочовек изобразио кроз речи приче данашњег Јеванђеља. И ко се не саображава са овим правилом, његово је и покајање сумњиво, и исповест непотпуна, и отпуштање грехова несигурно. А блажен је онај који чува ово Богом предано правило, блажен је онај који се на тај начин припрема и на тај начин исповеда. Њега несумњиво прима Бог, и грли га, и целива га.

Несумњиво је, браћо моја, да за онога који се истински каје духовни отац возглашава овде на земљи „чедо, отпуштају ти се твоји греси“, а Бог му одозго са неба дарује отпуштење грехова. Несумњиво је да се он облачи у ризу спасења, и прима благодат Пресветога Духа, и управља кораке своје душе на пут заповести Божијих, и удостојава се богодолично причешћа светих Тајни. Несумљиво је да онај грешник који се на тај начин покаје и исповеди, постаје син Божији и наследник Његовог вечног Царства у Христу Исусу, Господу нашем, Коме нека је слава и моћ у векове векова. Амин.

Превод са грчког: Парохија св. Саве у Београду
Извор: Νικηφόρου Θεοτόκη Ἀρχιεπισκόπου Ἀστραχανίου και Σταυρουπόλεως, ΚΥΡΙΑΚΟΔΡΟΜΙΟΝ, ΗΤΟΙ ΕΡΜΗΝΕΙΑΙ ΚΑΙ ΗΘΙΚΑΙ ΟΜΙΛΙΑΙ ΤΑΣ ΚΑΤΑ ΚΥΡΙΑΚΗΝ ΑΝΑΓΙΝΩΣΚΟΜΕΝΑΣ ΕΝ Τῌ ΘΕΙᾼ ΛΕΙΤΟΥΡΓΕΙᾼ ΠΕΡΙΚΟΠΑΣ ΤΩΝ ΕΥΑΓΓΕΛΙΩΝ ΚΑΙ ΤΩΝ ΑΠΟΣΤΟΛΩΝ, Ἐκδοτικὸς Οἰκος ΙΕΡΑΣ ΚΑΙ ΣΕΒΑΣΜΙΑΣ ΔΕΣΠΟΤΙΚΗΣ ΜΟΝΗΣ ΜΕΤΑΜΟΡΦΩΣΕΩΣ ΤΟΥ ΣΩΤΗΡΟΣ ΚΡΟΝΙΖΗΣ ΚΟΥΒΑΡΑ ΑΤΤΙΚΗΣ, ΑΘΗΝΑΙ 1959.

НАПОМЕНА:
[1]  према преводу Ђуре Даничића

Блог делује у саставу парохије св. Саве у Београду. У изради је званична страница Цркве ИПХ Србије. До њеног коначног постављања, блог ће вршити и функцију обавештавања свих верника Цркве ИПХ Србије. Након постављања званичне странице, блог ће наставити да делује само као средство информисања парохије у Београду.

Ово је тренутно једина страница Цркве ИПХ Србије, која делује са благословом управљајућег Архијереја. Црква се ограђује од свих страница и група на друштвеним мрежама које се користе Њеним именом или се на било који начин повезују са Њом.

Садржај текстова објављених на блогу представљају ставове самих аутора а не морају нужно представљати и званичан став саме Цркве ИПХ Србије, односно Синода ИПХ Грчке. Званичан став Синода садржан је само у званичним документима самога Синода Цркве ИПХ Грчке.