Свети Јован Златоуст: О демонима
<<< Претходна страна – 3. страна
5. Тако, љубљени, и од једнога и од другога можеш да добијеш велику корист:
чувај се да не би подражавао Адама, знајући колико се зала рађа из небриге;
побожно се угледај на Јова видећи колико добара долази од брижљивости. Увек на
уму имај то овенчавање победника, па ћеш у свакој невољи и беди добити достојну
утеху. Овај блажени и одважни стоји на углед целој васељени; он невољама које
су га снашле свакога опомиње да треба одважно да подноси све што му се догоди,
и да не поклекне ни пред једном несрећом која га задеси. Заиста нема ни једног
људског страдања за које се од Јова не би могла добити утеха. Сва страдања која
постоје по целој васељени сабрала су се у једно и обрушила на њега самога. Како
ће опроштај добити онај ко не може са благодарењем да поднесе ни делић његових
несрећа - несрећа које нису само део постојећих, већ све људске несреће
заједно? А да ти моје речи не би изгледале као преувеличавање, размотримо
понаособ сваку од несрећа које су му се догодиле, и потврдимо оправданост онога
што говорим. Ако вам одговара, на првом месту изнесимо оно што је најтеже од
свега - несрећу и патњу која долази од ње - оно што оплакују сви људи, свуда.
Дакле, ко је несрећнији од Јова? Није ли он био беднији чак и од оних који леже
у бањама, који спавају у пепелу, и уопште - беднији од свих људи? Они имају макар
једну одећу, а он седи наг, па и ту једину одећу коју је по природи имао -одећу
тела - ђаво је целу испрљао силним гнојем; ови, опет, сиромаси, налазе се у
сени бањских кровова, док је он све време проводио под отвореним небом, без
икакве заштите; и што је најважније, они су свесни да иза себе имају много чега
лошег, док он није знао ни за шта од тога, тако да за сваку од несрећа које су
га задесиле треба приметити да њему нису били познати њихови узроци, што је још
више повећавало његову тугу и патњу. Ови су дакле, као што сам рекао, могли
себе у многоме да окриве за оно што их је снашло, а свест о томе да је казна
праведна доста ублажава несрећу, но Јов је био лишен и те утехе, јер он је,
после живота испуњеног добродетељима, био подвргнут таквим казнама какве
заслужују само највећи злочинци. Ови наши сиромаси, сироти су одавно и од
почетка су се упознали са бедом, док је Јов у беду пао изненада и неочекивано.
Као што познавање узрока несреће пружа веома велику утеху, тако је живот у беди
лакши за онога ко је од почетка навикао на њу. Праведник је био лишен и једне и
друге утехе, и опет није пао. Јеси ли видео како је дошао до крајње беде, до
беде од које нема веће? Уствари, шта може бити бедније од онога ко је наг, а
нема ни кров над главом? Тако, када себе видиш у невољама, сети се страдања
овог праведника, па ћеш се истога часа пренути и одагнати сваку жалосну
помисао. Људи већ и само ову једну несрећу (сиромаштво) сматрају основом сваке
беде. Друга после ње, или боље - пре ње, јесте страдање тела (услед болести).
Ко је и када био тако болестан (као Јов)? Ко је имао или на другоме видео такве
ране? Нико. Његово тело је из часа у час пропадало; из свих удова, као из
извора, у непрекидном току излазили су црви; одасвуд се осећао најстрашнији
смрад; постепено исцрпљивање и пропадање тела услед таквог труљења чинило је и
саму храну непријатном; његова глад била је чудна и необична, јер због тога
није могао ништа да окуси. Чега се душа моја није хтела дотакнути, шо ми је
јело у невољи (Јов. 6,7) - говорио је он. Према томе, човече, кад паднеш у
болест, сети се тог тела, тог светог тела: тачно - оно је било свето и чисто,
иако је на њему било толико рана. Ако неко у рату неоправдано и без икаквог
разлога буде обешен на дрво и тучен по боковима, нека не сматра то за своју
срамоту и нека не иде на горе, већ нека уместо тога себи представи овог светог.
Али зар таквоме утеху неће представљати увереност у то да му је невољу послао
Бог? Ова гаје помисао нарочито обеспокојавала и узнемиравала -помисао на то да
је праведни Бог, Коме је он увек угађао, устао против њега. Тачно је, он није
могао да нађе никакав ваљан разлог за своје несреће. А када је после сазнао
разлог, погледај какву је богобојажљивост показао. Када га је Бог упитао: хоћеш
ли ши уништити Мој суд? Хоћеш ли Мене осудити да би себе оправдао (Јов. 40,3)?
Јов је избезумљено одговорио: гле, ја сам мален, шта бих Ти одговорио? Мећем
руку на уста своја (Јов. 39,37), и још: ушима слушах о Теби, а сад Те око моје
види. Зато поричем, и кајем се у у праху и и пепелу (Јов. 42,5-6).
6. Ако мислиш даје ово довољно за утеху, онда се и сам можеш утешити. Ако
ти се догоди било каква несрећа, то није од Бога, него ради људске злобе: но,
ако будеш захвалан, уместо да вређаш Онога Ко се могао супротставити али је
ипак допустио (ту несрећу) да би те испитао, онда ћеш и ти добити онакву
награду какву добијају они који су пострадали Бога ради, јер си храбро поднео
невоље од људи и јер си заблагодарио Ономе Ко је могао да их заустави али то
није учинио. Видео си како су на праведника (Јова) били наведени и сиромаштво и
болест - обе до крајњих граница. Ако хоћеш, показаћу ти како је против
праведника тада заратила и природа, јер је изгубио десеторо деце, одједном, у
њиховим најбољим годинама - десеторо деце која су се одликовала добродетељима.
Изгубио их је не по општем закону природе, него од насилне и свирепе смрти. Ко
би могао да изрази такву несрећу? Нико. Зато, кад одједном изгубиш сина и
кћерку, поклони се овом праведнику и наћи ћеш велику утеху. Но, да ли су то
једине несреће које су га задесиле? Не. Био је остављен и издан од стране
пријатеља, увређен и исмејан од свих: како је то неиздрживо! Обично нашу душу
не жалосте толико саме несреће, колико људи који нам се у несрећама ругају. А
Јова не само да није имао ко да теши, него су га још и нападали и изругивали су
му се са свих страна. Видиш ли како он жали због тога и каже: "чак се и ви
дижете на ме и корите ме мојом срамотом" (Јов. 19,5), и још како говори:
ближњи моји оставише ме и знанци моји заборавише ме, домаћи моји и слушкиње
гледају ме као туђина, зовем слугу свога а он се не одазива, дах је мој мрзак.
жени мојој, а преклињем је синовима утробе своје (Јов. 19,14-17). Други су ме -
вели - пљували, и свима сам постао прича. Све ово се ни слушати не може, а
камоли на делу доживети.
7. Нека његова страдања буду лек за наше несреће, и његова ужасна бура -
пристаниште у нашим страдањима. У свим невољама сећајмо се овог светог, и
видећи како је његово тело само поднело сва људска страдања, поднесимо и ми
мирно оне мале несреће које нам се догоде. Прибегавајмо увек тој књизи, као
пожртвованој мајци која шири своје руке на све стране, која прима и теши
уплашену децу. Чак и ако нас задесе најтеже несреће, у њој ћемо наћи поуздану
утеху. Ако кажеш: "то је био Јов, и зато је све поднео, а ја нисам као
он", онда ћеш само још више да осудиш себе, а праведника да похвалиш. Ти
би требало лакше да подносиш него он. Зашто? Зато што је он живео пре благодати
и пре закона, кад није било такве строгости у животу, када није било такве благодати
Духа, када је било тешко победити грех, када је на снази била клетва, када је
смрт била страшна. А сада је борба лакша, јер су по доласку Христовом све те
препреке уништене. Имајући све то у мислима, тј. да су Јовова страдања била
тежа него наша, и даје он ступио у борбу и борио се онда када је борба била
тежа него сада, све треба да подносимо храбро и са великом благодарношћу, како
бисмо и ми могли да добијемо такве венце какве је добио он, по благодати и
човекољубљу Господа нашег Исуса Христа, са Којим нека је слава Оцу, са Духом
Светим, сада и увек, и у векове векова. Амин.
<<< Претходна страна – 3. страна
