Парохија св. Саве у Београду

Свети Јован Златоуст: О демонима

<<< Претходна страна – 2. страна – Следећа страна >>>

3. Бог је ставио слуге једне са другима зато да би једни судили другима, и да последњи, будући да им суде први, не би могли више да криве Господа. Зато (Господ) каже: јер ће доћи Син Човечији у слави Оца Свога (Мт. 16,27). Види једнакост славе;јер није рекао: "у слави сличној Очевој", него: у слави Оца Свога. И сабраће се пред Њим сви народи (Мт. 25,32). Страшни суд - страшан је за грешнике и оне који су криви, док је, напротив, прижељкиван и угодан за оне који за собом имају добра дела! И поставиће овце са десне стране Себи, а јарад с леве (Мт. 25,33). И једни и други су -људи. Зашто су једни овце, а други јарад? Не због различитости природе, него због различитости воље. Зашто се они који не дају милостињу називају јарићима? Зато што је та животиња бесплодна - не даје корист ономе ко је поседује ни у млеку, ни у приплоду, ни у вуни, пошто због свог узраста уопште није погодна за доношење било каквог плода. Ето зашто Христос оне КОЈИ не доносе плод, тј. милостињу, назива јарићима. А оне које ће поставити с десне стране Себе назива овцама Јер оне обилно доносе добит - вуну, приплод, млеко. Шта (Господ) каже овима? Видели сте ме гладног и нахранили, видели сте ме нагог и оденули, видели сте ме као путника и примили сте ме. А онима (ће рећи) супротно, иако су и ови и они једнако људи, иако су и ови и они примили једнака обећања, иако и пред једнима и пред другима стоје једнаке награде за добра дела, иако је и једнима и другима Он дошао једнако наг и сиромашан, једнако као путник: све је једнако и за оне и за ове. 

Зашто онда њихов крај није једнак? Зато што немају исту вољу - она је направила такву разлику. Ето зашто су они пошли у пакао а ови у Царство. Када би код оних кривац за грех био ђаво, онда они не би били подвргнути казни, јер је други сагрешио и подстакао их (на грех). Јеси ли видео овде и грешнике и праведнике? Јеси ли приметио како су (грешници) видећи себи сличне (праведнике) присиљени да ућуте? Пређимо онда и на други пример. Било је - каже - десет девојака (Мт. 25,1-11). И овде, опет, по својој вољи чине добро, и по својој вољи греше, да би кроз поређење видео грехе једних и добродетељи других: јер поређење предмет чини јаснијим. Девојке су и ове и оне. Ових је пет и оних пет. И једне и друге имају светиљке; и све очекују женика. Зашто су једне ушле у двор а друге нису? Зато што су ове биле нечовечне а оне кротке и човекољубиве. Видиш ли и овде даје кривац за такав исход воља, а не ђаво? Видео си како се доноси пресуда и одлука кроз поређење сличних са сличнима? Тако ће слуге да суде себи сличним слугама. Ако хоћеш, показаћу ти и поређење оних који нису слични једни другима. Поређење оних који нису слични врши се зато да би оптужба била очигледнија. Ниневљани ће устати на суд са родом овим и осудиће га (Мт. 12,41). Они којима се суди више нису једнаки: једни су странци а други Јудејци; ови су имали на располагању пророчке поуке, док они никада нису слушали реч Божију. Али разлика није само у томе, него такође и у томе што је онде долазио слуга (Јона), а овде Владика, и што је онај, када је дошао, пророковао о разрушењу (Ниневије), док је Овај благовестио о Царству небеском. Које пре дужан да поверује: странац, који не зна и који никада није слушао Божанско учење, или они који су се од младости сладили пророчким књигама? Свакоме је очигледно да би пре требало да поверују Јудејци. Али, догодило се супротно. Ови нису поверовали Господу Који је објављивао Царство небеско, док су они поверовали слуги који је претио уништењем, да би се тако јасније показала и послушност оних (Ниневљана) и зла ћуд ових (Јудејаца). Шта ће ту демон? Шта ће ђаво? Шта ће усуд? Шта судбина? Зар није свако сам био кривац и за свој грех и за своју добродетељ? Да Јудејци сами нису били криви, Христос им не би рекао: осудиће род овај, нити: царица јужна устаће на суд с родом овим (Мт. 12,42). Тако, не само да народи осуђују народе, него често и један човек осуђује цео народ, када они који су пре могли да подлегну превари устају против ње, а они који би свакако требало да јој одоле бивају савладани. Зато смо се (сада) сетили Адама и Јова. Опет треба да се вратимо на тај предмет, како бисмо доказали и остало. Адама је ђаво напао само речима, док је Јова напао и делима; овоме је одузео сво богатство и децу, а ономе није узео ништа, ни мало ни велико. Али најбоље ће бити да размотримо и саме његове речи и начин на који је напао. Дошла је -каже-змија,и рекла Еви:је ли истина да је  Бог казао да не једете са сваког дрвета у вршу (Пост. 1,3)? Овде, дакле, змија, а тамо, код Јова - жена: велика разлика постоји и међу саветницама; једна је потчињена (змија) а друга животни друг (Јовова жена). Видиш ли какав је то неопростив грех? Њу (Еву) је преварила потчињена, а њега (Јова) није могла да превари ни помоћница у животу. Погледајмо још шта каже змија: је ли истина да је Бог казао да не једете са сваког дрвета? Али, Бог није рекао то, него супротно. Види сад лукавство ђавоље: он је рекао оно што Бог није рекао, како би сазнао шта је заправо Бог рекао. А жена? Уместо да му затвори уста, да му не одговара, она је, из лудости, рекла вољу Господњу и тако пружила ђаволу снажан ослонац.

4. Гледај какво је зло непромишљено веровати непријатељима и онима који те мрзе! Зато је Христос рекао: Не дајте светиње псима; ниши бацајте бисера својих пред свиње, да их не погазе ногама својим, и окренувши се не растргну вас (Мт. 7,6). А то се догодило са Евом: светињу је бацила псу, свињи (ђаволу), а он је те речи погазио и, окренувши се, растргнуо жену. Овде обратите пажњу на то да је жена била у стању да открије превару. Истога часа, ђаво је објавио непријатељство и рат против Бога, истога часа почео је да говори против (Њега). Нека си испрва, када је он желео да сазна вољу Божију, и говорила с њим; али зашто си га слушала после, када је почео да говори против (Бога)? Бог је рекао: смрћу ћете умрети, а он је рекао: нећете умрети. Има ли веће противречности од ове? Како је требало препознати непријатеља и противника, ако не по томе што је говорио супротно од Бога? Ваљало је одмах утећи од отрова и побећи од замке. Нећете ви умрети. - каже ђаво - Него зна Бог да ће вам се у онај дан кад окусише с њега (са дрвета) отворити очи, иа ћете постати као богови и знати шта је добро а шта зло (Пост. 3,4-5). Обећањем већег (ђаво) је (прародитељима) одузео и оно добро које су имали у рукама; обећао је да ће од њих направити богове, а потчинио их је власти смрти. Дакле, зашто је жена поверовала ђаволу? Шта је добро видела у њему? Зар ти није било довољно високо достојанство Законодавца, тј. што је Он Бог, Творац и Саздатељ, а онај је ђаво и противник? Но, и када га не бих назвао ђаволом - јер ти си мислила да је у питању просто змија - зар је по твоме змију требало удостојити тако отвореног разговора, да јој објавиш чак и вољу Господњу? Видиш ли да је (жена) могла да открије обману, али она то није хтела? Бог је пружио довољно доказа Своје доброте и на делу је показао Своју брижност: створио је човека ни из чега, удахнуо му живот, створио гаје по лику Своме, поставио га за господара над свим што је на земљи, дао му је помоћницу, настанио га у рају, и, допустивши му да једе са сваког другог дрвета, забранио му је да се дотиче само једнога, па и то за његово добро. Ђаво пак није показао никакво добро, ни велико ни мало, само је голим речима и пустим надама обмануо жену. Ипак, жена је више поверења поклонила ђаволу неголи Богу Који је на делу показао своју доброту. Поклонила је поверење ономе који јој је понудио само голе речи и ништа више. Видиш ли да је до обмане дошло само услед безумља и небриге, а не услед принуде? Да би то јасније схватио, слушај како Свето Писмо окривљује жену. Оно не каже да је (жена) јела пошто је била обманута, него - видећи да је род на дрвету добар за јело и да га је милина гледати (Пост. 3,6). Кривица је до неуздржаног погледа (жене), а не само до обмане од стране ђавола: жена је поражена сопственом похотом, а не поквареношћу демона. Стога и није добила опроштај, него је - пошто }е рекла:змија ме превари, те једох (Пост. 3,13) - била тешко осуђена, јер је имала могућности да не падне. А да би ти то било још јасније, вратимо се на Јова, вратимо се од побеђених на победника, од поражених на онога који је одолео: он ће оснажити нашу ревност да бисмо могли да дижемо руку на ђавола. Тамо је лагала змија, и успела је; а овде жена, и није успела, иако би се рекло да је она то пре била у стању да учини него змија. При томе, овај напад на Јова догодио се након што су му погинула деца, након што је изгубио богатство, након што му је пропало целокупно имање. А тамо ничега од свега овога није било: Адам није изгубио децу и није био лишен имања, него је живео у рају сладости, користио је свакојака дрва, изворе, реке и многе друге угодности. Код њега није било ни напора, ни болести, ни брига, ни увреда, ни подсмеха, ни других безбројних патњи које су се обрушиле на Јова. Ипак, иако ничега од тога није било, Адам се спотакао и пао. Није ли очигледно даје он пао из немара? Да је и он уз духовну пажњу храбро остао на ногама, као Јов када су се на њега обрушиле све несреће и патње, сигурно би одолео.

<<< Претходна страна – 2. страна – Следећа страна >>>