Под духовном јурисдикцијом Свештеног Синода
ЦРКВЕ ИСТИНСКИ ПРАВОСЛАВНИХ ХРИШЋАНА ГРЧКЕ (Цркве ИПХ Грчке)
под Његовим Блаженством Архиепископом Атинским и све Грчке г. г.
Калиником

03.11.2013.

Реаговања на скидање анатеме из 1054. године

Протест

Упућен патријарху Атинагори поводом уклањања анатеме из 1054. године

2/15. децембар 1965.

Ваша Светости,
Наследили смо завештање од Светих Отаца да све у Цркви треба да се чини исправно, једногласно и у сагласности са древним Предањем. Ако неко од епископа или, чак, поглавара неке од аутокефалних цркава учини нешто што није у сагласности са учењем целе Цркве, сваки члан Цркве може да негодује против тога.

15. канон Првог и Другог цариграског сабора 861. године каже да су ''достојни похвале и части која им приличи међу православним хришћанима'' они епископи и свештенство који прекину заједницу са својим патријархом – ако јавно исповеда јерес и отворено је учи у цркви. На тај начин, ми сви смо чувари истине наше Цркве, која је увек била заштићена бригом да ништа од опште важности за Цркву не може бити предузето без сагласности свих.

Стога, наш став према различитим шизмама, ван граница појединих помесних аутокефалних цркава, није никада био другачије одређиван, осим заједничком сагласношћу ових цркава.

У почетку је наш расцеп са Римом био проглашен у Константинопољу, а касније је постао ствар која се тицала целог православног света. Ни једна од православних цркава, а посебно високо цењена црква Константинопоља, од које је наша, Руска црква примила ризницу православља – не може да промени ништа у овој ствари без претходне сагласности свих. Штавише, епископи који су сада на положају  не могу доносити одлуке у вези са Западом, које би биле у супротности са учењем Светих Отаца који су живели пре нас, посебно Св. Фотија Цариградског и Св. Марка Ефеског.

У светлости ових начела, иако најмлађи од поглавара, као глава слободног, самосталног дела Руске цркве, сматрамо својом дужносшћу да уложимо одлучни протест против дела које је Ваша Светост учинила у погледу ваше заједничке свечане декларације са римским папом, а која се тицала уклањања осуде искључења коју је донео патријарх Михајло Кируларије, 1054. год.

Чули смо многе изразе збуњености када је Ваша Светост, пред лицем целога света, извршила нешто сасвим ново и несвојствено нашим претходницима, а такође и недоследно 10. канону светих Апостола, на састанску са римским папом Павлом шестим у Јерусалиму. Чули смо да су потом многи манастири на Светој Гори Атосу одбили да помињу Ваше има на Божијим службама. Допустите да кажемо отворено: збуњеност је била велика. Али, сада Ваша Светост иде још даље када, једино својом одлуком са епископима Вашег Синода, поништавате одлуку патријарха Михајла Кируларија, прихваћену од целог православног Истока. На тај начин, Ваша Светост поступа супротно ставу прихваћеном од стране целе наше Цркве по питању римокатолицизма.

Није била у питању оваква или онаква процена понашања кардинала Хумберта. Није то ствар личног спора између папе и патријарха која може бити лако зацељена њиховим заједничким хришћанским опраштањем. Не! Суштина проблема је у одступању од православља које је ухватило корена у Римској цркви током векова, почевши од догме о непогрешивости папе, која је коначно срочена на Првом ватиканском концилу. Декларација Ваше Светости и папе с добрим разлогом признаје да је ваш чин ''заједничког праштања'' недовољан да учини крај старим и новијим разликама. Али, више од тога, Ваше дело ставља знак једнакости између заблуде и истине. Вековима је Православна Црква оправдано веровала да се није огрешила ни о једно учење светих Васељенских сабора, док је Римска црква увела известан број иновација у своје догмастско учење. Што су више ове иновације увођене, већа подела је продубљивана између Истока и Запада. Одступања у учењима Рима у једанаестом веку још нису поседовала заблуде које су додате касније. Стога би поништење међусобне екскомуникације из 1054. године могло да има смисла у оно време, али сада је оно само знак равнодуности у односу на најважније заблуде, то јест, нова учења, страна старој Цркви, од којих су нека, пошто су била оповргнута од стране Св. Марка Ефеског, послужила као разлог због чега је Црква одбила Флорентинску унију.

Изјављујемо чврсто и одлучно:

Никакво јединство са Римском црквом није могуће док она не одбаци своја нова учења. Никаква заједница у молитви са њом не може бити обновљена са њом без одлуке свих Цркава, што тешко може бити могуће пре ослобођења Руске цркве, која за сада мора да живи у катакомбама. Јерархија, која је сада под патријархом Алексејем, не може да изрази истинити глас Руске цркве – јер је под пуном контролом безбожне владе. Ни поглавари других цркава у земљама у којима владају комунисти – такође нису слободни.

У исто време, Ватикан није само религијски центар, него и држава, па пошто односи са њима имају такође политичку природу, као што се види из папске посете Уједињеним нацијама, мора се рачунати и на могућност извесног утицаја безбожних ауторитета у пословима Римске цркве. Историја сведочи да преговори са инославним под притиском политичких чинилаца никад ништа нису донели Цркви осим забуне и поделе. Због тога, налазимо за неопходно да изјавимо како се наша, Руска загранична црква, а сигурно и Руска црква која је сада у катакомбама – неће сложити ни са каквим ''дијалозима'' са другим вероисповестима, и унапред одбацује сваки компромис са њима, налазећи да је јединство са њима могуће једино ако они прихвате православну веру, сачувану до данас у светој, саборној и апостолској цркви. Док се ово не догоди, екскомуникација коју је објавио патријарх Михајло Кируларије остаје пуноважна, а њено поништавање од стране Ваше Светости је незаконито и неважеће дело.

Сигурно, ми се не противимо добрим односима са представницима других конфесија, све док се истина православља не изневерава. Због тога је наша Црква у своје време прихватила позив да пошаље своје посматраче на Други ватикански концил, а такође је слала посматраче на седнице Светског савета цркава да би се на лицу места обавестила о раду ових скупова, без икаквог учешћа у њиховим разматрањима.

Ми ценимо љубазан пријем наших посматрача и проучавамо са интересовањем њихове извештаје који показују да се у Римокатоличкој цркви уводе многе промене. Бићемо захвални Богу ако ове промене послуже њиховом приближавању православљу. Међутим, ако Рим има да промени многе ствари како би се вратио апостолској вери, Православна Црква, која је до сада сачувала веру беспрекорну – нема ништа да промени.

Црквено Предање и пример Светих Отаца нас уче да Црква не одржава дијалоге са онима који су се отцепили од православља. Уместо тога, Црква има упућује монолог, позивајући их да се врате у њену заједницу, одбацујући свако несагласно учење.

Истинити дијалог подразумева размену мишљења са могућношћу убеђивања учесника да би постигли сагласност. Као што се може видети из енциклике Ecclesiam suam, папа Павле шести разуме дијалог као план за наше јединство са Римом уз помоћ неке формуле која би оставила учење непромењеним, а посебно догму о положају папе у Цркви. Међутим, сваки компромис са заблудом је стран историји Православне Цркве и њеној суштини. Он не би могао да донесе склад у вероисповедању, већ само лажно спољашње јединство, слично помирењу у екуменском покрету
Протестантских заједница које се међусобно не слажу.

Нека овакво издајство православља не дође међу нас.

Ми искрено тражимо од Ваше Светости да учини крај забуни, јер пут који сте одлучили да следите, чак и када би вас довео до јединства са римокатолицима – изазвао би расцеп у православном свету. Сигурно да би и многи од Ваше духовне деце више волели верност православљу уместо идеје о погодбеном јединству са инославнима, без њихове потпуне сагласности са нама у истини.

Просећи Ваше молитве, Ваше Светости понизни слуга,

Митрополит Филарет,
Председник синода епископа Руске заграничне цркве


Извор: Др Александар Каломирос, Против лажног јединства, Превео Србољуб Милетић, Хришћанска мисао, Београд, 1998.

Према: Протојереј-ставрофор др Радомир В. Поповић: Извори за црквену историју, Београд, 2006.


Реаговања на скидање анатеме из 1054. године
Блог делује у саставу парохије св. Саве у Београду. У изради је званична страница Цркве ИПХ Србије. До њеног коначног постављања, блог ће вршити и функцију обавештавања свих верника Цркве ИПХ Србије. Након постављања званичне странице, блог ће наставити да делује само као средство информисања парохије у Београду.

Ово је тренутно једина страница Цркве ИПХ Србије, која делује са благословом управљајућег Архијереја. Црква се ограђује од свих страница и група на друштвеним мрежама које се користе Њеним именом или се на било који начин повезују са Њом.

Садржај текстова објављених на блогу представљају ставове самих аутора а не морају нужно представљати и званичан став саме Цркве ИПХ Србије, односно Синода ИПХ Грчке. Званичан став Синода садржан је само у званичним документима самога Синода Цркве ИПХ Грчке.