Под духовном јурисдикцијом Свештеног Синода
ЦРКВЕ ИСТИНСКИ ПРАВОСЛАВНИХ ХРИШЋАНА ГРЧКЕ (Цркве ИПХ Грчке)
под Његовим Блаженством Архиепископом Атинским и све Грчке г. г.
Калиником

17.11.2013.

Епископ Далматински Никодим Милаш: Власт учења

Покрај све тачности изложенога учења у символима и другим символичким књигама, и покрај свега старања од стране епископа, да се очува чистоћа тога учења, јављале су се ипак у цркви, исто као што се и данас могу јављати разне сумње о неким вјерским питањима, које само епископи нијесу у стању да разријеше. Ради тога, а у намјери да се не поткраде шта лажнога у откривено учење, установљено је од самога почетка цркве, да сваке године буду у свакој области сабори епископа, на којима би се претресала таква питања и саборно изрицало правилно учење вјере.[1] Овој саборној власти, а у име њено и епископима, припада ради исте цијељи право, да води надзор о издавањима и пријеводима св. писма, да прије печатања издаје своје одобрење за књиге, које се тичу духовних предмета и најпослије, да забрањује књиге, које су противу вјере и морала.

Број књига св. писма, који сваки православни хришћанин мора признавати и поштовати, канонски је утврђен.[2] Али, осим чувања уставновљенога броја тих књига, црква пази, да и текст истих књига буде очуван наповријеђеним, и да издавање њихово буде обављено под непосредним надзором црквене власти, а исто тако и превађање њихово да смије бити само са одобрењем исте власти. Нормом у овоме погледу служи за цркву 2. канон трулскога сабора, који прописује да се мора осудити свако издање, "у које неправославни на шкоду цркве унесу какву подметнуту и неблагочастиву ствар, да помраче узвишену љепоту божансих заповиједи." Поводом протестантскога покрета односно издања и читања св. писма, јерусалимски сабор 1672. свечано је осудио тај покрет и подвргао безусловној власти црквеној свако издање, а исто и тумачење св. писма.[3] Закључак овај сабора ушао је затијем у символичке књиге православне цркве.[4] Исто и на пријеводе св. писма, који су се почели били ширити, обраћена је пажња црквене власти, те наредбом цариградскога синода за вријеме патријарха Гаврила III (1702-1709) разјашњено је становиште правосалвне цркве у овоме погледу.[5] Ово је било поновљено и наредбом цариградскога патријарха Григорија VI од 1. марта 1839. године.[6]

Као што се без одобрења црквене власти не може издавати св. писмо, тако исто црква захтијева, да се тој власти подносе на преглед и све књиге, које тичу вјере и морала, прије него што ће напечатане бити, како би се тијем запријечило издавање шкодљивих књига. Изразом ове мисли цркве била је духовна цензура. Каноничку основу цензуре налазимо у канонима картагенског сабора.[7] Послије, цензура књига била је уређена при свакој главној цркви, и цензорски посао повјерен је обично једноме одбору вјештих и побожних људи, који су о дотичним књигама извјештавали сабор епископски, од којега је главна пресуда у томе зависила. Данас под духовну цензуру спадају сва издања св. писма, било цијелога, било у дијеловима, затијем све богослужбене књиге, и све књиге богословскога садржаја, а тако исто и оне, које су намјењене народу, а у којима се о вјери или хришћанском моралу говори; подлеже цензури такођер и иконе и друге слике, које представљају нешто из свештене или црквене историје.[8] Књига једна оваквога садржаја, а исто и слика, која није прешла цензуру и није била изричито одобрена од надлежне црквене власти, не смије се под пријетњом казне употребљавати.[9]

Да би се најпослије сачували вјерни од лажних учења, која се проповиједају у разним књигама, црква располаже још једним средством, наиме, јавном осудом протувјерских и шкодљивих књига. Установљујући на васељенским саборима шта саставља право вјеровање, црква је уједно осуђивала дотичне јересијархе и њихово учење, и у исто вријеме забрањивала под пријетњом анатеме, да се читају и књиге тих јересијараха. Први примјер овога даје нам први васељенски сабор, који, пошто је изложио односни символ вјере, осудио је и забранио читање једнога главнога списа Аријева, у коме је он настојао да оправда своју лажну науку.[10] Цар Констатнин у свези са одлуком сабора издао је један опћи едикт, по коме све књиге, које су написали били Арије и његови присталице, имају бити спаљене.[11] Исто је поступио цар Аркадије пошљедних година IV вијека са књигама евномијана и монтаниста.[12] Једнако овоме поступљено је била са свим јеретичким књигама V вијека.[13] У истоме вијеку римски првосвештеник Геласије издао је особити попис забрањених књига, који је попис обнародован био 496. године на једном римскоме сабору под насловом: Decretum Gelasii P. de libris recipiendis et non recipiendis.[14] Спаљивање злих књига одређено је у православној цркви особитим каноном,[15] а за криомично задржавање таквих књига, послије јавне осуде истих од стране црквене власти, седми васељенски сабор проглашава одлучење од цркве, ако то учини свјетовњак, и свргнуће, ако то учини једно свештено лице.[16] Стара практика црквена у погледу осуде протувјерских и шкодљивих књига постоји у пуној снази и данас; и као што је некада државна власт пружала у томе помоћ цркви, тако исто видимо и данас у хришћанским државама.

Извор: Еп. Никодим Милаш, Православно црквено право, Мостар 1902, издавачка књижница Пахера и Кисића, стр. 464-473


НАПОМЕНЕ:
[1] Ап. кан. 37., I вас. 5., IV вас. 19, трул. 8., VII вас. 6., антиох. 20
[2] В. 21. §. ове књиге
[3] В. биљ. 6 §. 11.
[4] Наиме у посланици источних патријараха о православној вјери. Чл. 2
[5] Γεδεὼν Διατάξιες. I, 106-109
[6] Ibid. II, 287-292. Испореди за Русију наредбе 27. јула и 17. абгуста 1787., а у погледу издањâ св. писма не одобрених црквеном влашћу в. указ 3. јан. 1868
[7] Кан. 103., а испор. и 2. канон Атанасија великог. Правила II, 332
[8] За Србију види т. 7 чл. 19. закона 1890. и одредбе архијер. сабора од септ. 1863. бр. 49. и од окт. 1883. бр. 34. Правила за духовног цензора види у наредби архијер. сабора 1863. бр. 49. ("Србска црква", стр. 156-157); за Русију види "уставъ цензуры гражданской и духовной" б приложеніи XIV тома свода законовъ, а испореди о духовных цензурнхыхъ комитета у Берсова, стр. 80-99
[9] Τοὺς ἀναθεματίζομεν кажу оцу трулскога сабора у свом 63. канону за оне, који се огријеше о ову наредбу (Ат. Синт. II, 452).
[10]Socrat. hist. eccl. I, 9. Sozomeni. hist. eccl. I, 21.
[11] Ib. ib.
[12] Cod. Thedos. XVI. 5. l. 34. de haeret
[13] Испореди поступак Теофила алекс. са књигама Оригена (Sulpicii Severi dialog. I. n. 6-7), поступак са списима Несторија (Concil-. Ephes., Act. I. et Cod. Theodos. I, 66 de haeret., Cod. Justinian I, 5. l. 6. de libris Nestorii. Cf. Basilicor. lib. I. tit. I 26), са аскетиконом месалијана (Concil. Ephes., Act. VII), са списима евтихијана (Cod. Justinian. I. 5. l. 8. de apollinaristis sen entychianistis. Cf. Basilicor., ib. l. 27).
[14] Овај је decretum послужио основом за потоњи Indrex librorum prohibitorum у римокатоличкој цркви, о чему види Dr. Jos. Fessler, Censur und Index (Sammlung vermischter Schriften über Kirchengeschichte und Kirchenrecht. Freiburg i. B. 1869. S. 127. fg.).
[15] Ταῦτα περὶ παραδίδοσθαι. Трул. кан. 63
[16] Кан. 9.

Блог делује у саставу парохије св. Саве у Београду. У изради је званична страница Цркве ИПХ Србије. До њеног коначног постављања, блог ће вршити и функцију обавештавања свих верника Цркве ИПХ Србије. Након постављања званичне странице, блог ће наставити да делује само као средство информисања парохије у Београду.

Ово је тренутно једина страница Цркве ИПХ Србије, која делује са благословом управљајућег Архијереја. Црква се ограђује од свих страница и група на друштвеним мрежама које се користе Њеним именом или се на било који начин повезују са Њом.

Садржај текстова објављених на блогу представљају ставове самих аутора а не морају нужно представљати и званичан став саме Цркве ИПХ Србије, односно Синода ИПХ Грчке. Званичан став Синода садржан је само у званичним документима самога Синода Цркве ИПХ Грчке.