Под духовном јурисдикцијом Свештеног Синода
ЦРКВЕ ИСТИНСКИ ПРАВОСЛАВНИХ ХРИШЋАНА ГРЧКЕ (Цркве ИПХ Грчке)
под Његовим Блаженством Архиепископом Атинским и све Грчке г. г.
Калиником

17.11.2013.

Епископ Далматински Никодим Милаш: Власт учења

Другим среством да се утврди и распространи чиста хришћанска наука служи катихисирање. У прва времена цркве поучавање у основама вјере претходило је крштењу, и то је поучавање трајало доста дуго, док дотични својим познањима хришћанских истина не би потпуно засвједочили, да су достојни да постану чланови цркве[1]. Кад се послије почело крштавати дјецу, тада је ово катихисирање црква повјеравала најприје кумовима и родитељима дјеце, а затијем је и сама то радила кроз оне, који су пастирску службу вршили у дотичним мјестима. Ово катихисирање врши се данас или тијем, што свештеници у својим парохијама прикупљају у одређена времена дјецу, те их поучавају у основама вјере[2], или пак тијем, што исти свештеници у мјесним почетним школама обучавају дјецу закону божијем[3], или најпослије тијем, што надлежна власт црквена, а посебно дотични епископ поставља нарочите свештенике да врше у односним школама службу катихета[4].

За ширење хришћанске науке у строгоме смислу црква се служи мисионарством, наиме тиме, што шаље своје проповиједнике међу народе, који нијесу још просвјећени хришћанством, да их обрате у хришћанство. Мисионарство је божанске установе, и црква, служећи се њим, врши један од прописа божанскога права[5]. Према важности мисионарске службе, црквено је законодавство, обраћало свагда, као што обраћа и данас највећу пажњу на ту службу, како би она одговорила својој светој задаћи и уједно плодотворном била. Осуђујући најодлучније свако прозелитство међу народима, који у Христа вјерују, православна црква не допушта пренаглена и неразмишљена обраћања, не трпи насилно обраћање, настоји да отклони од мисионарскога рада све, што би могло имати изглед ма какве било времените и земаљске користи и побуђује мисионаре да дјелују на ум и срце људи, који се имају просвјетлити јеванђељем. Према овоме, у правилима, која црквена власт прописује мисионарима, захтјева се: 1) јасно и тачно излагање истина хришћанске вјере, ради чега главним средством има служити оснивање школа међу иновјерцима, 2) дјеловање на срце њихово благим убјеђењима и љубављу, па и снисхођењем к вјерским и моралним недостатцима иновјераца, и најпослије 3) учвршћивање свезе обраћених са црквом, не другим каквим везама, него чисто вјерским и моралним, наиме, оснивањем међу њима цркава, уређењем мјеснога свештенства, духовним упливом на савјест и обичаје њихове, а особито угледним примјером живота оних пастира, који бивају постављени да их руководе. Ово су опћа правила, која прописује црква при обраћању у хришћанство дотичних народа, који не вјерују још у Христа, и по овим правилима издана су затијем црквеном влашћу посебна правила за поступање мисионара у своме раду[6]. Мисионари су у потпуној зависности од свог епархијског епископа, и њему су дужни у прописана времена подносити подробне извјештаје о својој дјелатности[7].

§ 133
Чување вјерних од лажних учења

Да би се сачувало чистим и неповрјеђеним откривено учење и да би вјерни сачували се од заразе сваким лажним учењем, црква се старала од самога почетка свога постојања да састави символе, или кратке обрасце истините вјере ради опће употребе међу вјернима, и те си символе они морали читати при сваком свом богослужбеном састанку. Неколико је таквиx символа дошло до нас из старијега доба цркве, [8] а познатији су: символ никео-цариградски, затијем символ Григорија неокесаријског и символ, који је познат под именом Атанасија великог.[9] Символ никео-цариградски био је утврђен на свима васељенским саборима, који су држани били почињући од V вијека; а трећим васељенским сабором забрањено је на свагда увађати какав нови символ, умјесто тога символа, или што додавати или одузимати од истога.[10]

У свези са овим символом, кад се какво ново учење истакне, а да би вјерни сачували се од заразе тим новим учењем, црква издаје подробнија изложења вјере с обзиром на та нова учења, и као руководство за своје синове. Између оваквих изложења вјере, која су безусловно обвезна са све чланове православне цркве, главна су два: Ὀρθόδοξος ὁμολογία πίστεως τῆς καθολοκῆς καὶ ἀποστολικῆς ἐκκλησίας ἀνατολικῆς ἐκκλησίας, изложена на јерусалимском сабору 1692. године, и позната под именом "посланице патријараха православне-католичанске цркве о православној вјери."[11] Овамо се односи и "пространи хришћански катихизис православне католичанске источне цркве", а тако исто и сви катихизиси, које издаје црквена власт, ради обучавања младежи у школама.[12]

Главни чувар истинитог православног учења у цркви јест епископ. Да би црква добила јамчевину, да ће епископ бити поуздани чувар тога учења и да не ће допустити, да се који вјерни зарази новим каквим учењем, она тражи од њега прије хиротоније, да свечано пред црквом исповједи своје вјеровање и да се закуне, да ће га свето чувати и да ће свима силама настојати, да га чувају и они, који су повјерени његовоме старању. Ово је позната епископска заклетва.[13] У име епископа врше ову исту дужност и свештеници у повјереним им окрузима, те да би црква добила увјерење, да ће ту дужност они потпуно вршити, она захтијева и од њих сличну заклетву, који морају да положе прије рукоположења.[14]

НАПОМЕНЕ:
[1] Подробности о овоме у чланку “Katechetischer Unterricht” у Kraus, Real-Encyklopădie. II, 138-147.
[2] В. стр. 445. ове књиге.
[3] В. биљ. 17. §. 125.
[4] В. биљ. 9. §. 108.
[5] Мат. 28, 18. 19., Марк. 16, 15., Дјел. ап. 1, 8., I Кор. 15, 25., Јевр. 13, 8.
[6] Види „Инстрикцi миссiонерамъ“ у Барсова, стр. 223 и сл.
[7] Тачка 1 исте инструкције.
[8] Новија збирка ових символа у Hahn, Bibliothek der Symbole und Glaubensregeln der alten Kirche. 1877.
[9] Символ Григорија неокесар. напечатан је обично у слов. пријаводу при руским издањима "Правосл. исповиједања" (на прим. кијевско издање 1823., стр. 368 и сл.); а онај Атанасија вел. у словенск. издањима псалтира.
[10] Види 7. канон III вас. сабора и моје тумачење истог каонона. Правила. I, 298-300
[11] В. биљ. 9. и 10. §. 21., а испореди E. I. Kimmel, Monumenta fidei eclesiae orientalis. 2 vol. Jenae, 1850
[12] В. биљ. 17. §. 108.
[13] Види §. 105. а испореди биљ. 14 § 69.
[14] Види биљ. 11 § 69

Блог делује у саставу парохије св. Саве у Београду. У изради је званична страница Цркве ИПХ Србије. До њеног коначног постављања, блог ће вршити и функцију обавештавања свих верника Цркве ИПХ Србије. Након постављања званичне странице, блог ће наставити да делује само као средство информисања парохије у Београду.

Ово је тренутно једина страница Цркве ИПХ Србије, која делује са благословом управљајућег Архијереја. Црква се ограђује од свих страница и група на друштвеним мрежама које се користе Њеним именом или се на било који начин повезују са Њом.

Садржај текстова објављених на блогу представљају ставове самих аутора а не морају нужно представљати и званичан став саме Цркве ИПХ Србије, односно Синода ИПХ Грчке. Званичан став Синода садржан је само у званичним документима самога Синода Цркве ИПХ Грчке.