Под духовном јурисдикцијом Свештеног Синода
ЦРКВЕ ИСТИНСКИ ПРАВОСЛАВНИХ ХРИШЋАНА ГРЧКЕ (Цркве ИПХ Грчке)
под Његовим Блаженством Архиепископом Атинским и све Грчке г. г.
Калиником

18.06.2013.

Протојереј Георгије Металинос
Разлика између Православља и јереси
по Добротољубљу

Добро је познато да тачно одређење појма Православља као Цркве није могуће, будући да Православље, тј. Црква увек јесте у богочовечанској димензији, а оно што се тиче Божанскога елемента Цркве свагда надилази свако разумско-умно поимање. Међутим, уколико желимо да дамо макар приближно одређење Православља, могли бисмо да кажемо следеће: Православље је како присуствовање Нестворенога Бога у свету и историји, тако и могућност твари да буде освештана и обожена. Хришћански деизам (Deus Creator sed non Gubernator - Бог је Творац, али не и Управитељ), са православног становишта чиста је превара. Безвремени и Надвремени Бог непрестано јесте и у свету и у времену, да би освештао време, и да би га преобразио у време Царства Божијег, у Вечност, како и вели Св ап. Павле, јер треба ово распадљиво да се обуче у нераспадљивост, и ово смртно да се обуче у бесмртност (1. Кор. 15, 53).

Христос је наша права Вера

1. Питање Православља се свагда поима нераздвојно од питања вере.  Тако, говоримо о правој и истинитој вери, разликујући је од погрешне, тј. лажне вере. Православље је истинита вера и прослављање Бога, истинито веровање у Бога, док је јерес - лажна вера, духовно болесно прослављање Бога. На тај начин, Православље и јерес се сусрећу на пољу Вере и управо се на пољу Вере они и разликују.

Шта је, дакле, Вера и како се Вера поима у животу Цркве као Тела Христовог? Вера, у начелу, богословским језиком говорећи, значи - Божанско Откривење које Бог открива Човеку, Вера је садржај богооткривене Истине. Божанско Откривење, међутим, није нешто што је апстрактно, није збир интелектуалистичких истина, идеја и основних ставова које је човек призван да прихвати да би се спасао. То је схоластичко тумачење Вере које је, такође, продрло и у нашу догматику. Истина Цркве јесте - Личност, Ваплоћени  Син и Логос Божији, Који је ваплоћена Свеистина. Истина Цркве је Личност нашег Господа Исуса Христа. Непознативи и неприступни Бог је постао (и  непрекидно постаје) познатив, од почетка Стварања, у Христу. Бог се открива, тј. објављује Себе много пута и на разне начине (Јевр. 1, 1), и то врхуни у Његовом самопројављењу у Сину, у Ваплоћењу Његовога Сина, које је било предуслов Педесетнице и ради  чега је, по Светима Оцима, свет и био  створен. Педесетница је највише откривење Духа Светога Божијега и највиши човеков опит у историји. Христос као Богочовек јесте, на известан начин, објективна Вера која се свише нуди нама људима, да бисмо могли да познамо Бога у Христу, како се и каже у Евангелију по Св. ап. Јовану: Ко је видео Мене, видео је Оца (Јн. 14, 9). По Преп. Максиму Исповеднику, Христос јесте ипостасна (личносна) Вера. Постајемо верни када учествујемо у овој личносној и ваплоћеној Вери - у Христу. Могућност познања истинитога Бога постоји искључиво у Христу. У овоме је основа јединствености и искључиве вредности Православља у погледу питања спасења, како и видимо у Делима апостолским: Јер нема другога Имена под Небом, данога људима којим бисмо се могли спасти (Дел. ап. 4, 12).

На Богооткривену Веру која се предаје човеку ради његовога спасења, човек одговара својом личном вером. Човекова лична вера је апсолутно неопходна да би сила Божија могла да  дејствује у човеку, да би могла да га узводи ка спасењу. Сам Христос изражава значај овога, речима: Који поверује и крсти се биће спасен, а који не верује биће осуђен (Мк. 16, 16). Да би се човек спасао он мора да објективну Веру претвори у своју личну веру. Ово се остварује кроз обитавање објективне Вере, тј. Нестворенога у створеноме, кроз обитавање Бога у човеку, јер Дух Божији живи у вама (Римљ. 8, 9). Христос позива човека да поверује, прихватајући истину откривену у Христу као живот у Христу, и да живи овом истином да би постао истинити као што  је и Христос - Истинити (1. Јован. 5, 20). Ово постајање истинитим јесте човеково спасење, које захтева човеково сједињење са Истинитим Богом.

Вера која дејствује спасоносно јесте  Православна Вера. И управо се у овом погледу истинита Вера разликује од  јереси. Јерес је кривотворење Вере и, истовремено, и нарушавање Вере...  Подељени и нецеловити човек, у јереси, распарчава Христа и не прима Га у целини, већ у деловима. То је због тога што човек Христу приступа искључиво разумом и устима, док човеково срце и биће остају далеко од Бога (Мт. 15, 8).

Јерес, свака јерес, није само лажно учење већ и буквално не-Православље и не-Хришћанство. Говорећи на овакав начин, можемо да избегнемо некадашње конфесионалне расправе и њихов схоластички језик. У крајњем исходу, оно што нас занима, пре свега и изнад свега, није у којој мери је неко учење погрешно, већ да ли оно може да исцељује човека, да ли је кадро да спаси човека, како нас је учио о. Јован Романидис. Стога, у испитивању питања Вере, долазимо до следећег закључка: Вера започиње као разумско-умна процедура, у смислу човековог спољашњег прихватања и наставља се као унутарње прихватање Божијег дара и као поверење у Бога. Но, Вера се заокружује као унутарња убеђеност и богопознање у Христу.

Покушаћемо, дакле, да објаснимо појмове - „вера/поверење”, „увереност”, „верност” - онако како се они користе у подвижничко-стражитељском предању Добротољубља, да бисмо, онда, могли да схватимо, колико нам је то могуће, начин на која вера дејствује као чинилац спасења.

Прва или почетна Вера

 „Прва Вера” или „једноставна Вера” или „Вера по слушању” Исуса Христа, вечнога Логоса Божијег, учи људе кроз векове, откривајући да је у Христовом учењу пут спасења. Ово се у Старом Завету збивало кроз уста Божијих Пророка, а после Христовога Ваплоћења кроз Његова свесвета Уста и наставља се у историји кроз Његове Апостоле, Свете Оце и Мајке, Његове Свете све до краја света (Мт. 28, 20).

Човеков став, који се састоји у човековом одговору на призвање којим га призива Бог, јесте у најгорем случају одбијање-одбацивање Божијега дара, а у најбољем - човеково поверење у Бога. Христос дела у историји као „Лекар душа и тела”, и можемо рећи да (и у Његовом случају) важи исто што и у случају свакога лекара: или му човек верује и следи његова упутства, или га, пак, човек одбацује и умире. Ова прва Вера, као поверење, јесте вера која долази од слушања проповеди, како и каже Св. ап. Павле: И тако вера бива од проповеди, а проповед од речи Божије (Римљ. 10, 17). Ова прва Вера човекова стоји у вези са његовим природним сазнањем које користи разум као свој орган.

Постоје две врсте вере и постоје две врсте знања и, у исто време, постоје две врсте органа, сваки за сваку врсту знања, тј. један за познање Бога, а други за сазнање света. Св. Исаак Сиријски, велики подвижник Цркве, вели да се сазнање које претпоставља веру разликује од познања које се рађа вером. Прво је природно сазнање, а друго - духовно познање. Природно-разумским сазнањем, које је такође дар од Бога, ми смо у стању да разликујемо добро од зла. Како нас, дакле, природно сазнање води ка вери? Оно, како каже Апостол, узводи Човека кроз творевину ка Богу (Римљ. 1,20).

Божански пут је пут учења, чудеса и Божанских знамења. Учење и чуда Христова усмеравају човека ка природном сазнању, они подстичу прву Веру. Када је, на пример, Христос нахранио пет хиљада људи у пустињи, људи су видели Његово чудо и рекли: Ово је заиста Пророк Који треба да дође у свет (Јн. 6, 14). На једном другом месту Св. ап. Јован пише: А и многа друга знамења учини Исус пред ученицима Својим, која нису записана у књизи овој. А ова су записана да верујете да Исус јесте Христос, Син Божији, и да верујући имате живот у име Његово (Јн. 20, 30-31). Али, Сам Христос каже Јеврејима: Ако ли творим, иако Мени не верујете, делима верујте, да познате и верујете да је Отац у Мени и Ја у Њему (Јн. 10, 38), као и: Рекох вам па не верујете. Дела која творим Ја у име Оца Својега, она сведоче о Мени (Јн. 10,25). Речи и дела Христова настављају Његови Свети у сваком тренутку историје и, тако, подстичу човекову веру. Једино они који су тврдоврати и необрезани срцем, попут фарисеја (Дел. ап. 7, 51) одбацују Божији позив на спасење. Отврдлост и охладнелост срца је човекова духовна смрт. Човек у овоме стању постаје неспособан за примање Божије Благодати.

Једноставна вера, као разумско прихватање Божанских истина сасвим сигурно није довољна за спасење. Сличну веру имају, такође, ђаво и демони. По Св. ап. Јакову, Брату Господњем: Каква је корист, браћо моја, ако ко рече да има веру а дела нема? Зар га може вера спасти? ...Ти верујеш да  је један Бог; добро чиниш; и ђаволи верују, и дрхте (Јаковљ. 2, 14, 19). Прва врста вере доприноси спасењу када, како вели Апостол, има своја дела.

Дела вере су практични учинци вере у ономе који верује у Христа: његово поверење у Христа, његова послушност Христу и признавање Христа као Спаситеља.

Која су дела која рађају прву Веру? Св. Симеон Нови Богослов говори о врлинама које рађају прву Веру. Вера у Бога рађа жељу за вечним блаженствима и страх од вечних мука. Жеља за вечним блаженствима и страх од вечних мука воде ка строгом испуњавању заповести. Строго испуњавање заповести поучава људе дубљем сагледању њихове сопствене немоћи. Ово сагледање сопствене немоћи рађа у човеку сећање на смрт. Онај ко има непрестано сећање на смрт, мукотрпно се труди да сазна шта га чека после одласка из свога животa. Онај који се мукотрпно  труди да сазна шта га чека у будућем животу, мора најпре да се лиши садашњости, односно блага и ствари овога света. Јер онај ко је привезан за ова блага и ове ствари, ма како она била мала и безначајна, не може да стекне савршено познање будућих ствари. Врлине које се рађају из прве вере, образују узајамно зависни однос, будући да рађају једна другу.

По Преп. Максиму Исповеднику, човек ће, уколико има веру у Господа, страховати од будуће казне и овај страх ће га водити ка савладавању сопствених страсти. Када човек стекне власт над својим страстима, он невоље прихвата са дуготрпењем и кроз то прихватање задобија наду у Бога. Нада у Бога одваја ум (νούς) од сваке земаљске привезаности, а када се ум одвоји од овога, он стиче тиме љубав према Богу. Овде се мора нагласити да конфузија које се јавила на Западу у погледу односа вере и дела не постоји у отачком Предању. Св. ап. Јаков говори о првој врсти вере која се мора допунити делима спасења.

Св. ап. Павле, пак, говорио и о другој врсти вере, с којој ћемо подробније говорити нешто касније. Ова вера је плод Духа Светога у срцу. Међутим, вратимо се за тренутак на прву врсту вере. Дела прве врсте вере су исцелитељског карактера и дејствују као духовни лек за исцељивање/обнављање човекове личности у човековом заједничењу са Богом. Делима Закона, како је Св. ап. Павле и проповедао Римљанима, човек не може да стекне награду (в. Лк. 17, 10) нити да сам себе спаси. Фарисеји су, на пример, вршили дела Закона која су јавно и показивали, међутим нису могли да се спасу зато што нису имали чистоту срца. Очишћење срца је предуслов богопознања. Блажени чисти срцем (Мт. 5, 8). Према томе, критеријум за вредновање ове врсте вере јесте тај што она води ка очишћењу срца. Вера је, стога, подложна испитивању на исти начин као и медицински метод лечења: Вера је истинита ако исцељује личност човекову. Овде, опет, видимо разлику између Православља и сваког не-Православља. Не-Православље, тј. јерес не води ка исцељењу личности, нити је кадро да води ка исцељењу, зато што нема лек спасења, тј. правилно учење Светога Писма и вероисповедних одлука Васељенских Сабора, које нису ништа друго до забележени опит Светих у погледу питања спасења. Учење Цркве нуди спасоносну веру и означава вернима правац пута ка спасењу. И управо су се због тога Свети, кроз столећа, борили, чак и до смрти, да би заштитили чистоту учења Цркве. Исто тако се и истинити лекар бори за сачување одређеног метода лечења. Лажна тј. погрешна учења не спасавају и овде још једанпут видимо сву трагедију јереси. „Лек” јереси је погрешан и смртоносан за човека, и води у вечну катастрофу личности!

Због тога се Свети нису толико плашили греха колико јереси. Овде имамо објашњење једне историјске праксе која се често погрешно разумевала. Хришћанска Држава је, како вели о. Јован Романидис, сматрала јереси погрешним „леком”, зато што су оне у себи садржале духовно отровно учење. Зато су књиге лажних пророка-јеретика често биле спаљиване или на неки други начин уништаване, с том разликом што на православном Истоку, за разлику од Запада, никада нису били спаљивани нити на неки други начин убијани сами јеретици! Дакле, управо као што је и свака Држава (тј. власт) дужна да уништи погрешни лек који убија њене грађане и да спречи рад лажних лекара! У овом случају се уопште не ради о питању „слободног кретања идеја”, будући да је угрожено вечно битовање човеково.

То су разлози због којих се Црква увек бори да заштити своју паству, чак и данас, од јеретичких група како са Истока тако и са Запада, које се у нашој Отаџбини, Грчкој, баве отвореним и провокативним прозелитизмом. Јер јеретици долазе у Грчку са сасвим одређеним циљем: да промене духовни лик нашега народа!

Савршена или унутарња Вера

Прва врста вере не спасава човека, већ само отвара пут ка спасењу, којим се ходи тек савршеном или унутарњом вером. То су кроз историју проповедали наши Свети, међу којима и Преп. Макарије Египатски који каже да  онај који се труди да верује и да се сједини са Господом, мора да се труди и  да задобије Духа Светога већ у овом садашњем животу. Христос је зато и дошао у свет да би Дух Свети могао да  дарује живот човеку. Међутим, уколико човек, већ овде и већ сада, не тежи животу који је светлост Духа Светога и не заима тај живот у својој души, онда га, по телесној смрти, чека „место таме”, с леве стране Божије. Ова вера, вера стицања Духа Светога, назива се великом, савршеном, унутарњом, сазрцатељском. То је вера која је нераздвојна од спасења, јер у самој личности човековој твори извесност спасења. Прва врста вере је више човеково  достигнуће, наравно, свагда уз Божију  помоћ. Међутим, да би човек задобио  другу врсту вере он мора да прими благодат Духа Светога. Зато је стицање Духа Светога - циљ Хришћанства,како се и каже у Евангелију по Јовану: Примите Духа! (Јн. 20, 22). Зато се православни Хришћани и моле Цару Небеском и Утешитељу, Духу Истине да дође и обитава у њима. Живот у Христу, као подвижништво, назива се духовном борбом управо због тога што има за циљ да човека отвори, учини пријемчивим за благодат Божију. Онај који заима Духа Светога и у коме обитава Дух Свети јесте живи уд Тела Христовог, у коме се Дух Свети моли за њега уздисајима неизрецивим (Римљ. 8, 26). Таква личност је - верник, храм Божији(1. Кор. 3, 16). На језику Цркве, духован човек је носитељ Духа Светога. Он је личност која стварно припада Христу као истинити уд Тела Његовога. Свети Оци чувају светопавловско разликовање духовнога човека од човека душевнога и човека телеснога, те говоре о човеку који живи натприродно, у складу са природом и противно природи. Св. Марко Подвижник наглашава ову разлику, говорећи: „Када ум уђе у стање које је у складу са природом, он схвата да он сам јесте извор злих помисли, и исповеда своје грехе пред Богом, јасно поимајући узроке-страсти. Када се ум човеков налази  стању противном природи, он заборавља на правду Божију и бори се против људи, сматрајући да они према њему рђаво поступају. Али, када се ум човеков уздигне у стање натприродно, он заимава плодове Духа Светога: љубав, радост, мир и друге плодове о којима Апостол говори. Ум тада зна да уколико буде давао првенство телесним бригама неће моћи да остане том натприродном стању”.

Унутарња вера је по Св. Григорију Палами најбољи од свих доказа о постојању Бога. Он каже да је таква Вера најбољи од свих доказа, најсветији од свих светих доказа, будући да је опит, унутарња убеђеност. Управо због тога у Православљу никада нису били развијани логички докази о постојању Бога, јер никада није било сматрано да су они уопште потребни. Боговиђење је непосредни доказ постојања и присуствовања Бога.

Нови Завет често говори о савршеној вери, али потребно је да познајемо језички код Светога Писма да бисмо то препознали. Ево примера:
1. да сваки који верује у Њега не погине, него да има живот вечни (Јн. 16). „Живот вечни” је Благодат, Енергија Божија, „који верује” је личност у којој обитава Благодат.
2. који у Њега верује, не суди му се (Јн. 3, 18);
3. који верује у Мене ако и умре живеће (Јн. 11, 25).
4. који верује у Мене, дела (=чуда) која Ја творим и он ће творити, и већа од ових ће творити (Јн. 14, 12). (Треба се овде присетити само дела Светих у Новом Завету).

Речи Св. ап. Павла из Посланице Јеврејима односе се, такође, на савршену Веру: А вера је основ свега чему се надамо, потврда ствари невидљивих (Јевр. 11, 1). „Све чему се надамо” јесте нестворена Благодат Триједнога Бога. Ми, у предокушању, ишчекујемо Царство Божије, Његову Благодат. „Ствари невидиве” су, опет, иста нестворена Благодат. Унутарња вера постаје потврда и убеђеност у оно што човек не може да види својим телесним очима. Просветљењем Духа Светога човек задобија теорију, сазрцање, тј. виђење Божанскога Царства.
О овоме, такође, говоре и следеће речи Апостолове: Јер ако исповедаш устима својим да је Исус Господ, и верујеш у срцу својему да га Бог подиже из мртвих, бићеш спасен (Римљ. 10, 9). Али, то није ствар разумске, већ срдачне вере која је могућа искључиво уз присуство Нестворенога Бога у срцу човековом. У овом контексту морамо да разумевамо и следеће речи Христове: Када Син Човечији дође на земљу, хоће ли наћи веру на земљи? (Лк. 18, 8).
Данашњи људи би могли да питају: на који начин дејствује унутарња вера? Одговорићемо им навођењем следећег места из Новога Завета: А Петар и Јован иђаху заједно горе у храм у девети час молитве. И бејаше неки човек хром од утробе матере своје, којега ношаху и полагаху сваки дан пред врата храма која се зову Красна да проси милостињу од оних који улазе у храм. Овај видевши Петра и Јована да хоће да уђу у храм, затражи милостињу. А Петар погледавши на њега с Јованом рече: Погледај на нас! А он их пажљиво гледаше, очекујући да од њих нешто добије. А Петар рече: Сребра и злата немам, него што имам то ти дајем: У име Исуса Христа Назарећанина устани и ходи! И узе га за десницу и подиже (Дел. ап. 3, 1-7). Овако, као Св. ап. Петар, може да говори једино личност која је свесна присуства Духа Светога у своме срцу.

Сличне моменте налазимо и у Житијима Светих, на пример, када Св. Спиридон иде на гроб своје кћери и позива је, потпуно убеђен да ће од ње добити одговор. Зашто ми свештеници, који смо примили исто рукоположење, немамо такву чврсту веру да бисмо покушали да учинимо исто? Напросто, зато што Благодат Божија није дејствена у нама. Ми нисмо постали носитељи благодати, већ смо остали само преносиоци благодати!

Свете Мошти које су доказ обожења, дат нам од Бога, јесте критеријум истините вере и доказ учинака истините вере у Човеку. Такве су, на пример, Свете Мошти Св. Спиридона данас на Крфу или сто двадесет Светих Моштију у Великој Кијево-печерској лаври у Русији. Јерес не даје Свете Мошти као целовити, чудотворни и миомирисни доказ обожења. Поред овога, јерес изопачава веру на два начина: или је претвара у философски систем односно идеологију, или  је, пак,  претвара у апсолут, као што су то чинили фарисеји, идол који човека води у  стерилни активизам, тј. у мисионарење  без поновног унутарњег рођења у Христу. Управо се овде речи које је Св.  Кипријан Картагински изговорио још у III столећу показују у свој својој истинитости: Ехtra Ecclesiam nulla salus, тј. у  слободнијем преводу - „изван Цркве, нема спасења”. Црква овде не означава оно што ми данас уобичајено на зивамо Црквом (укључујући и јереси : које себе називају „црквама”), већ управо и једино - Тело Христово. Речи  Св. Кипријана значе да човек не може  да се спаси изван живота тј. начина  битовања Тела Христовога - Цркве. Црква је свугде где се чува овај начин битовања. Или, како каже Св. Иринеј Лионски: Ubi Spiritus Sanctus, ibi Ecclesia et omnis gratia - тамо где је (присутан) Дух Свети (тј. где су Светитељи, чудеса, Мошти...), тамо је и Црква и свеколика Благодат Божија.

Православље једино место светлости

1. Православље постоји искључиво тамо где се познаје и практикује метод савршене Вере. Тамо где се не познаје пут ка обожењу, чак и ако се та област назива православном, присутан је јеретички начин битовања те, стога, и не-Православље. Јерес, као јеретички начин битовања, не зна за опит обожења. Јерес претвара Веру у „религиозност”, тј. покушава да премости онтолошки амбис између Човека и Бога спољашњим, церемонијалним средствима религије. Овакво „религизовање” Вере пориче саму Веру, као што то чини и свако идеологизовање Вере. Јеретици теологишу интелектуалистички, научно, академски и нису у стању да разликују истину од лажи. Према томе, човек који заузме јеретички став није православан, већ је православан онај човек који се креће путем очишћења да би достигао просветљење Духа Светога. По Св. Григорију из Нисе, јеретици се појављују свугде тамо где нема оних личности које су достигле обожење, тј. Светих.

2. Икуменски дијалог био могао да постане смислен уколико би почео да се бави овим проблемима, а не научним усаглашавањима усмереним на „изналажење решења”.

3.  Јереси се не треба супротстављати насиљем, нити канонима и правним средствима, већ опитом обожења (јер, како рече о. Симеон, сваки пут када се јереси супротстављамо насиљем односно канонима или правним средствима, то представља капитулацију пред самим духом јереси, коме се противимо). Тамо где постоји опит обожења, постоји и Црква. Нажалост, у савременом хришћанском друштву потрага за Благодаћу ишчезава готово у потпуности и потрага за савршеном вером постоји још једино у монаштву. Монаштво, данас, наставља Предање Апостола и Отаца.

4. Потрага за савршеном Вером је, дакле, критеријум аутентичности црквене мисије. Зато се, у вези са питањем мисије, морају поставити и следећа питања: Шта је то мисија? Шта се проповеда у мисионарењу? На шта су призвани нови Хришћани? Да ли су они призвани на спасење или су, пак, призвани да постану следбеници одређеног места црквеног ауторитета?

5. Православље не страхује од прогона, већ од јереси, јер једино јерес може кобно да нашкоди вери.

6. Православље као права Вера рађа Светитеље и, на тај начин, остаје у свету једино место освештања и светости.

Извор: Владимир Димитријевић, Царево ново одело / Богословље епископа Игњатија (Мидића) и одговор србске православне јавности, Лио Горњи Милановац, 2009, стр. 157-164.
Превод са енглеског:  М. А.
Блог делује у саставу парохије св. Саве у Београду. У изради је званична страница Цркве ИПХ Србије. До њеног коначног постављања, блог ће вршити и функцију обавештавања свих верника Цркве ИПХ Србије. Након постављања званичне странице, блог ће наставити да делује само као средство информисања парохије у Београду.

Ово је тренутно једина страница Цркве ИПХ Србије, која делује са благословом управљајућег Архијереја. Црква се ограђује од свих страница и група на друштвеним мрежама које се користе Њеним именом или се на било који начин повезују са Њом.

Садржај текстова објављених на блогу представљају ставове самих аутора а не морају нужно представљати и званичан став саме Цркве ИПХ Србије, односно Синода ИПХ Грчке. Званичан став Синода садржан је само у званичним документима самога Синода Цркве ИПХ Грчке.