Под духовном јурисдикцијом Свештеног Синода
ЦРКВЕ ИСТИНСКИ ПРАВОСЛАВНИХ ХРИШЋАНА ГРЧКЕ (Цркве ИПХ Грчке)
под Његовим Блаженством Архиепископом Атинским и све Грчке г. г.
Калиником

13.02.2013.

Енциклика Цркви ИПХ Србије из 2011.

У Атини, 9/22.8.2011.

ЕНЦИКЛИКА
Свештеном клиру и пуноти верних
Цркве ИПХ Србије

„Кроз многе невоље нам ваља ући у Царство Божије“
(Дел. 14,22)

Љубљена чеда истинске Цркве Христове,
Велику тугу нам је свима проузроковало недавно својевољно одвајање тројице клирика и групе верних, из Српске Цркве ИПХ која се налази у обнови, са циљем да самовољно објаве њихову независност и да добију епископа према њиховој жељи, не марећи за нас – њихову браћу и за нас – њихове духовне родитеље. Велики је наш бол, јер ништа није болније од губитка вољених особа. И пре свега да се помолимо Богу, с једне стране за одвојена чада и нашу браћу, да им Он да схватање њихових поступака и искрено покајање, а са друге стране за нас саме, да се наш бол не претвори у гнев или мржњу, да не буде тога!

Не познајемо судове Божије, али као и све патње, свакако се и то десило по допуштењу Божијем, за испитивање свију нас, као што каже Апостол Павле Коринћанима: „Чујем да постоје подјеле међу вама, и нешто од тога вјерујем. Јер треба и подвајања да буду међу вама, да се покажу који су постојани међу вама.“ (1. Кор. 11, 18-19). Суочимо се са овим испитивањем са одговарајућим ставом, остајући постојани и учвршћени у канонском поретку, али волећи и одвојену браћу и молећи се за њихов повратак.

То што су пожелели је добро, начин који су изабрали да би то постогли је лош. Али у Православљу циљ не оправдава средство. То је била парола језуита. У Православљу важи изрека светога Јована Златоустога: „Добро није добро, ако не бива на добар начин“. Добра је намера обновљења самоуправе Српске Цркве. Лош је начин – да се то деси након једностране одлуке једне „елите“ (групе изабраних) клирика и световњака, који не представљају никог осим самих себе. И у старијим епохама једностране и самовољне одлуке проузроковале су расколе и анатемисања и друге патње у Телу Цркве Христове. Подсетимо се само на два примера од многих: самовољно проглашавање Архиепископа Српског за Патиријарха 1346. и самовољно проглашавање аутокефалности Цркве Грчке 1833. У првом случају последица је била да се Црква Србије стави под анатему током двадесет година. У другом, Црква Грчке објављена је за расколничку током 17 година. Али оба случаја последица су притисака политичких вођа који су употребили Цркву за постизање својих циљева. Данас смо ми истински православни одрешени од локалних политичких власти и црквене вође који проузрокују слична стања нису присиљавани од стране политичких вођа, у којем случају би и имали олакшавајућу околност, већ једино од својих страсти.

Постоје добри примери за подражавање, као што је стицање аутокефалности Цркве Србије на канонски начин у време светога Саве, првога Архиепископа Србије. Чак, када је због политичких разлога укинута аутокефалност Цркве Србије, поново је стечена на нормалан и складан начин прво аутономија 1831, а пуна аутокефалност Цркве Србије 1879, кроз сагланост Кћери-Матере Цркве.

Због чега су одвојени радије изабрали да подражавају примере за избегавање, уместо оне за подражавање? Наводећи као изговор преступе који су се дешавали у прошлости, покушавају да озаконе своја безакоња. Из овог њиховог несрећног покушаја рађа се једноставно питање – да ли један прекршај који се десио у прошлости даје право да се понавља?

Као што смо већ навели, аутокефалне Цркве су због политичких разлога често губиле овај статус, док су се друге стварале. Треба да схватимо да је Цркве Једна. Епископије, митрополије, патријаршије, аутокефалне, аутономне, полуаутономне Цркве су управни облици који не утичу на суштину Цркве и мењају се одговарајуће политичким условима сваке епохе и промени граница, где се „црквене границе мењају према политичким“. На пример, када је Руска Монархија укључила у себе Грузију 1801, укинула је и аутокефалност њене Цркве, која је поново успостављена 1917.

Подсетимо се, у Господу љубљена чада, да је ђаво и у Рају преварио првостворене клеветајући њиховог Створитеља и Бога, да Он није желео њихово добро и да би постигли циљ обожења треба да преступе заповест, док је Бог желео њихово обожење, али преко послушања. Непослушање је изагнало првостворене из Раја и донело трулежност и смрт. Непослушање је изагнало и одвојену нашу браћу из црквеног општења и уврстило их у раскол. Која зла змија их је саветовала да ми нисмо желели њихово добро?

Наравно, група одвојених је изјавила да улазећи у општење са руским Синодом епископа под Архиепископом Тихоном, са којим ми немамо општење, жели истовремено да задржи и општење са нама. То је апсурдно [ἄτοπον = апсурдно, бесмислено, неприкладно, неприлично, лудо] и написано из реторичких разлога, да би имали аргумент да нису прекинули општење са нама, већ да смо ми одсекли њих. Још говоре да не желе да њихова побуна проузрокује прекид приближавања Цркве ИПХ Грчке са руским Синодом епископа под Архиепископом Тихоном. И то је апсурдно [ἄτοπον], јер знали су од раније да ако Архиепископ Тихон благослови њихову побуну, то ће да представља разлог за прекид овога приближавања, што се и десило Минирајући мост, говоре да не желе прекид комуникације измећу две обале! . Имали су потпуно схватање последица својих поступака, али није их занимало јединство сила Православља разних народности, већ њихов лоше умишљени интерес. Према томе, Свештени Синод се нашао у непријатном положају да констатује да је група на тај начин одвојених учинила себе расколничком, као она која преступа 31. канон светих Апостола.
А свети Игњатије Богоносац пише: „Удаљавајте се од злог растиња, које не обрађује Исус Христос, јер нису Очева садница. Не као да код вас нађох поделу, него прочишћавање. Јер који су Божији и Исуса Христа, они су са епископом. И они који покајавши се приђу јединству Цркве, и они ће бити Божији, да би по Исусу Христу живели. Не варајте се, браћо моја, ако неко следи онога који чини раскол, Царство Божије неће наследити.“ (Филаделфијцима, 3, 1-3).

Шта се тиче питања, да ли можемо ми, чеда Цркве ИПХ, да се молимо заједно са овим новим расколницима, који су сами себе прогласили као „Српску Православну Цркву“, узмимо одговор од светог Никодима Агиорита (Светогорца) који желећи да докаже непремостиву провалију између нас православних и расколника свих врста, пише у свештеном Пидалиону (=Књизи правила Цркве): „Одређује овај канон да се не молимо заједно... ни са расколницима, тј. који су по вери православни, али одвојени од Католичанске Цркве због неких предања и обичаја излечивих“ (Василија Великог 1 и св. Апостола 45).

Колико год да смо им наклоњени, колико год ватрено да желимо да им опростимо, не можемо да то учинимо без њиховог покајања, јер „међу нама је велика провалија (коју су они створили)“ (уп. Лук 16, 26).

Још, у документу њихове побуне својевољно одвојена браћа на речима изражавају своју благодарност за оно што им је нудила Црква ИПХ Грчке. Али пошто нисмо рукоположили оног епископа кога је желела њихова мала група у временском раздобљу који су они хтели, одлучили су да се обрате Русима. Лепо схватање о благодарности и послушању имају. Презиру епископе који су их рукоположили, пошто нису унапредили једну одређену особу између њих. Потпаљујући радитељску кућу и угрожавајући своју браћу приближавају се својој матери и шапћу на њено ухо „благодарим“.

Наводе још да грчки Егзарх није посетио Србију током једне деценије. Преућуткују, међутим, да је у периоду 1998-2006. Егзарх Источне Европе био блаженопочивчи Архиепископ Атински г. Хризостом, који је због поодмакле старости затражио помоћ тадашњег Митрополита Ахајског г. Калиника, тј. да хиротонише и обучава свештенике и да их снабдева светим миром, антиминсима итд. Осим тога и игуманија Ефросинија је 8.10.2003. пред Епископом Хризостомом из Српске Патријаршије изјавила да: „Истинска Српска Православна Црква јесте Црква ИПХ Србије и да је послушна једино истински православном Архиепископу Хризостому – старокалендарцу“. Ово игуманијино добро исповедање вере постало је разлог за протеривање монахиња из свештене обитељи Стјеник. Године 2006, након молбе блаженопочившег Архиепископа Хризостома била је обједињена Егзархија Источне са Егзархијом Централне и Западне Европе под Егзархом Европе тадашњим Митрополитом Ахајским г. Калиником, који је од тада почео редовно да посећује или да шаље другог епископа уместо њега у Србију. Говоре још у многим другим текстовима да је грчки Егзарх проузроковао поделу међу Србима ИПХ. Ви знате боље од сваког другог шта је проузроковало поделу међу вама и истовремено покушаје вашег Пастира за помирење, као и ко је одбио да служи заједно са другим клирицима Србима и одржавао на тај начин подвајање.

Ви који сте остали у послушању као верна чеда Једне, Свете, Саборне и Апостолске Цркве сте они „који сте остали“. Ви сте они на које се полажу наде за обновљење и поново управно вапостављање Српске Цркве ИПХ помоћу канонских процеса.

И ми желимо обнову [препород] Православља у Србији и поново васпостављање аутокефалности помесне Цркве Србије у истински православном значењу. Као што смо и у писменој форми у прошлости изјавили, немамо никакву намеру за апсорбовањем [усисавањем] помесне истинске Православне Цркве Србије. Штавише, на молбу коју су нам поднели прошлога јануара сада одвојени, ми нисмо више постављали као препреку за хиротонију епископа чињеницу да постоји мали број верних, већ једино боље организовање Заједнице ИПХ Србије, са васпостављањем једног Управног Одбора, у коме би се чуло свачије мишљење и који би стварно изражавао ваш глас. Одвојени се нису сложили. Не желе да у том законитом (управном) телу имају међу собом оне који се не слажу са њима. Зашто, ако су имали већину? Шта би им сметало ако би у њиховој одлуци постојало и мањинско мишљење? Можда су се на крају уплашили да не би било мањинско, већ већинско. То се на крају и показало. Али систем уклањања оних који се не слажу и састављање управних тела која се састоје једино из оних који аплаудирају једноме вођи указује на некадашње тоталитарне режиме.

Одвојена наша браћа и чада покушавају да упореде свој случај са грчким ИПХ који су остали без епископа 1955. године. Ово упоређење је неодговарајуће. 1955. године Црква ИПХ Грчке била у потпуности организована и формирана као организам и 66 свештеника (сви који су могли да учествују) изабрало је 12-члани Одбор (Управну Црквену Комисију), помоћу јасних демократских процеса, за њихову управу до добијања епископа. Мандат чланова Комисије обнављао се годишње помоћу избора. Кандидате за епископе такође су изабрали помоћу потпуно јасних процеса и тајног гласања.

Који елементарни процес су пратили одвојени да себе озакоњују као оне који изражавају вољу Српске Истински Православне Цркве, као што кажу? Саставили су нарочиту групу искључујући оне који се не слажу са њима, тј.  уроту [φατρίαν[1]] (према преступању свештених канона: 18. IV Васељенског Сабора и 34. VI Васељенског Сабора), и предузели самовољно одлуке, чак без да се и ви питате – наравно, без било каквог епископског благослова. Јер у томе се разликују околности грчким ИПХ између 1955. и 1960. године са српским ИПХ 2011. године. Ви се сада благодаћу Божијом нисте лишили ваших епископа због гоњења, као тада грчки ИПХ. Због тога је сваки покрет свештеника ИПХ Србије требао да буде са епископским благословом, јер као што каже св. Игњатије Богоносац: „Онај који ради нешто тајно од епископа, служи ђаволу“ (Смирњанима 9,1). Ову изреку неки од свештеника занемарују, али када се деси да постану епископи, тада се позивају на њу. И ваши епископи нису одбили да рукоположе епископа због бољег пастирксог старања о вама, али то је требало да буде у одговарајуће време и помоћу канонских процеса. Јер не ставља се кров одмах чим се поставе темељи једног здања. Треба барем да се подигну стубови који ће да носе кров. Стубови здања Српске Цркве ИПХ су боље њено организовање.

Поступак одметнутих је још више за осуду, јер док су знали да је на заседању 3. августа требало да се расправља на Свештеном Синоду о предлогу усвајања временског оквира за хиротонију епископа по вашој жељи и поновог формирања Српске Цркве ИПХ, одмах након сједињења са руским Синодом под Архиепископом Тихоном, а нарочито са могућношћу заједничког учешћа грчких и руских архијереја. Нису сачекали ни исход Синода, већ су дан уочи тога дана пожурили да остваре свој план кроз њихов пуч. Али Свештени Синод неће оставити верна чада Цркве, која су остала у канонском поретку, и учиниће корак ка целовитијем организовању Српске Цркве ИПХ.

Са тим циљем је Свештени Синод одлучио да сазове свештено-народни сабор у Београду 21.8./3.9.2011, уз присуство Његовог Блаженства Архиепископа Атинског и целе Јеладе г.г. Калиника. Право присуства имају сви истински православни хришћани клирици и световњаци Србије који остају у канонском поретку и признају Свештени Синод који од почетка има обавезу поновог формирања Српске Цркве ИПХ. На овом сабору ће да буде оцењено садашње стање, биће изабран Управни Одбор који ће стварно да изражава ваше жеље и слободно ћете упућивати ваше предлоге и захтеве вашој законитој јерархији.

На крају, молимо се да Онај Који је на Крсту раширио руке сједини раније раздвојено, да нам богато дарује Божанску благодат на зарастање ране раскола који се догодио и повратак одвојених веома вољених наших духовних чада и браће.

СВЕШТЕНИ СИНОД
  
Архиепископ
                    
Чланови
                 
  Атински КАЛИНИК      Атички и Дијавлијски АКАКИЈЕ
                  Солунски и Димитријадски МАКСИМ
                  Лариски и Платамонски АТАНАСИЈЕ
                  Еврипски и Евијски ЈУСТИН
                  Амерички ПАВЛЕ
                  Пирејски и Саламински ГЕРОНТИЈЕ
                  Атички и Виотијски ХРИЗОСТОМ
                  Портландски и Западних Сједињених Држава МОЈСИЈЕ
                  Христијанупољски ГРИГОРИЈЕ
                  Маратонски ФОТИЈЕ
                  Врестенски ТЕОДОСИЈЕ
                  Теупољски ХРИСТОДУЛ
                  Лох-Ломандски СЕРГИЈЕ

[1] η φατρία = урота, странка, партија, клика, котерија, камарила, сплеткашка и деструктивна група. Ову реч епископ Никодим Милаш преводи са „ортачење“.

Извор: www.ecclesiagoc.gr

На другим језицима:
Блог делује у саставу парохије св. Саве у Београду. У изради је званична страница Цркве ИПХ Србије. До њеног коначног постављања, блог ће вршити и функцију обавештавања свих верника Цркве ИПХ Србије. Након постављања званичне странице, блог ће наставити да делује само као средство информисања парохије у Београду.

Ово је тренутно једина страница Цркве ИПХ Србије, која делује са благословом управљајућег Архијереја. Црква се ограђује од свих страница и група на друштвеним мрежама које се користе Њеним именом или се на било који начин повезују са Њом.

Садржај текстова објављених на блогу представљају ставове самих аутора а не морају нужно представљати и званичан став саме Цркве ИПХ Србије, односно Синода ИПХ Грчке. Званичан став Синода садржан је само у званичним документима самога Синода Цркве ИПХ Грчке.