Митрополит Њујоршки г. Агатангел (Првојерарх РПЗЦ)
Говорио сам на нашем Међуправославном Саветовању у Грчкој о томе да треба јасно одредити ко управо отпада од Цркве у случају појављивања јереси унутар Ње. Овај предлог се одразио у коначном документу, али можда је остало недовољно јасно формулисано. С обзиром да је данас ово питање веома актуелно, потрудићу се да га још једном изразим.
Према 15. правилу Прво-другог Сабора: „Јер они, који се одељују од заједнице са својим предстојатељем због неке јереси која је од светог Сабора или Отаца осуђена, тј. када он јавно проповеда јерес и отворено учи у цркви то зло, такви не само што неће подлећи канонској осуди за то што су пре саборног решења отишли од таквог епископа, него ћe, напротив, бити заслужни части која пристаје православнима, пошто они нису осудили епископе него псеудо-епископе и псеудо-учитеље, нити су расколом нарушили јединство Цркве, него, напротив, похитали су да Цркву ослободе раскола и деоба“. Дакле, од јереси се треба оградити. Оградити се од евхаристијског општења са онима, који јерес проповедају. Они који то не учине, криви су за јерес исто као и јеретици. „Епископ или свештеник или ђакон који се буде са јеретиком само и молио, нека буде одлучен. А ако њима (јеретицима) допусти да служе као клирици, нека се свргне“ (45. правило св. Апостола).
Самим тим:
Ако Предстојатељ (Првојерарх) Цркве или Архијерејски Синод (Сабор) проповеда осуђену од стране пуноте Цркве јерес, онда је дужност сваког Епископа, свештеника или мирјанина (лаика) да јавно објави о свом уклањању од јеретичког Синода или Првојерарха, и да безусловно прекине с њим молитвено и евхаристијско општење. Онај Епископ, свештеник или мирјанин, који схвата суштину питања, а то не учини, има удео у лажи и подједнако је крив са оним који исповеда јерес. Такав отпада од Цркве Христове, као и сам јеретик.
Св. Василије Велики је писао: „Онај који тврди да у потпуности исповеда православну веру, али се налази у општењу са онима који јој противрече, ако након упозорења не прекине општење са њима, не треба га сматрати ни братом“. Ако Патријарх Московске Патријаршије Кирил у заједничкој декларацији, потписаној у Хавани, Куба, назива јеретике паписте својом браћом и није им урачунао мноштво јереси, а Архијерејски Синод МП није одбацио ову погубну заблуду, онда су и Патријарх Кирил и Архијерејски Синод посведочили своју припадност свим јересима паписта. Они који нису због тога прекинули с њима молитвено и евхаристијско општење, такође су постали кривци у тим латинским јересима. Без обзира чак и на то да они, можда, те јереси не исповедају, али их молитвено и евхаристијско општење све обједињује[1].
Руководство Московске Патријаршије је самим тим јереси екуменизма и сергијанства додало и латинску јерес са свом њеном разноврсношћу. Непомињање имена Патријарха на богослужењима не значи прекидање молитвеног и евхаристијског општења, већ представља само један облик протеста, не искључује учествовања и јединства са богопротвином лажи.
+ Митрополит Агатангел
Одеса, 20. маја/2. јуна 2016. година
НАПОМЕНЕ:
[1] Митрополит жели да нагласи да није довољно само прекинути помињање имена Патријарха на богослужењима, већ треба у поптуности прекинути црквено општење са јерархијом која јавно исповеда јерес. Уколико клир и верни народ не прекине црквено општење са Јерарсима – одступницима, отпада заједно са њима од Цркве Христове. Помињање на богослужењима имена надлежног Епископа (или Патријарха) је један од главних показатеља (премда не и једини) молитвеног и светотајинског општења са одређеном јерархијом, односно покоравања њој, међутим Митрополит Агатангел овде има у виду специфичну појаву „непомињајушчих“ свештенослужитеља, која се недавно у масовнијем облику поново појавила унутар Московске Патријаршије (МП), тј. оних свештеника који су због свог неслагања са екуменистичком политиком Патријарха и вођства МП из протеста престали да помињу на богослужењима име Патријарха, али нису прекинули у потпуности молитвено и светотајинско општење са МП – прим. прев.
У коментарима испод текста Митрополит наводи мноштво цитата св. Отаца, који говоре о томе да треба прекинути општење са јеретицима – прим. прев.
Извор: Страница „Интернет Собор“
Обраћање Првојерарха Руске Православне Заграничне Цркве верујућима у Једну, Свету, Саборну и Апостолску Цркву
Говорио сам на нашем Међуправославном Саветовању у Грчкој о томе да треба јасно одредити ко управо отпада од Цркве у случају појављивања јереси унутар Ње. Овај предлог се одразио у коначном документу, али можда је остало недовољно јасно формулисано. С обзиром да је данас ово питање веома актуелно, потрудићу се да га још једном изразим.
Према 15. правилу Прво-другог Сабора: „Јер они, који се одељују од заједнице са својим предстојатељем због неке јереси која је од светог Сабора или Отаца осуђена, тј. када он јавно проповеда јерес и отворено учи у цркви то зло, такви не само што неће подлећи канонској осуди за то што су пре саборног решења отишли од таквог епископа, него ћe, напротив, бити заслужни части која пристаје православнима, пошто они нису осудили епископе него псеудо-епископе и псеудо-учитеље, нити су расколом нарушили јединство Цркве, него, напротив, похитали су да Цркву ослободе раскола и деоба“. Дакле, од јереси се треба оградити. Оградити се од евхаристијског општења са онима, који јерес проповедају. Они који то не учине, криви су за јерес исто као и јеретици. „Епископ или свештеник или ђакон који се буде са јеретиком само и молио, нека буде одлучен. А ако њима (јеретицима) допусти да служе као клирици, нека се свргне“ (45. правило св. Апостола).
Самим тим:
Ако Предстојатељ (Првојерарх) Цркве или Архијерејски Синод (Сабор) проповеда осуђену од стране пуноте Цркве јерес, онда је дужност сваког Епископа, свештеника или мирјанина (лаика) да јавно објави о свом уклањању од јеретичког Синода или Првојерарха, и да безусловно прекине с њим молитвено и евхаристијско општење. Онај Епископ, свештеник или мирјанин, који схвата суштину питања, а то не учини, има удео у лажи и подједнако је крив са оним који исповеда јерес. Такав отпада од Цркве Христове, као и сам јеретик.
Св. Василије Велики је писао: „Онај који тврди да у потпуности исповеда православну веру, али се налази у општењу са онима који јој противрече, ако након упозорења не прекине општење са њима, не треба га сматрати ни братом“. Ако Патријарх Московске Патријаршије Кирил у заједничкој декларацији, потписаној у Хавани, Куба, назива јеретике паписте својом браћом и није им урачунао мноштво јереси, а Архијерејски Синод МП није одбацио ову погубну заблуду, онда су и Патријарх Кирил и Архијерејски Синод посведочили своју припадност свим јересима паписта. Они који нису због тога прекинули с њима молитвено и евхаристијско општење, такође су постали кривци у тим латинским јересима. Без обзира чак и на то да они, можда, те јереси не исповедају, али их молитвено и евхаристијско општење све обједињује[1].
Руководство Московске Патријаршије је самим тим јереси екуменизма и сергијанства додало и латинску јерес са свом њеном разноврсношћу. Непомињање имена Патријарха на богослужењима не значи прекидање молитвеног и евхаристијског општења, већ представља само један облик протеста, не искључује учествовања и јединства са богопротвином лажи.
+ Митрополит Агатангел
Одеса, 20. маја/2. јуна 2016. година
НАПОМЕНЕ:
[1] Митрополит жели да нагласи да није довољно само прекинути помињање имена Патријарха на богослужењима, већ треба у поптуности прекинути црквено општење са јерархијом која јавно исповеда јерес. Уколико клир и верни народ не прекине црквено општење са Јерарсима – одступницима, отпада заједно са њима од Цркве Христове. Помињање на богослужењима имена надлежног Епископа (или Патријарха) је један од главних показатеља (премда не и једини) молитвеног и светотајинског општења са одређеном јерархијом, односно покоравања њој, међутим Митрополит Агатангел овде има у виду специфичну појаву „непомињајушчих“ свештенослужитеља, која се недавно у масовнијем облику поново појавила унутар Московске Патријаршије (МП), тј. оних свештеника који су због свог неслагања са екуменистичком политиком Патријарха и вођства МП из протеста престали да помињу на богослужењима име Патријарха, али нису прекинули у потпуности молитвено и светотајинско општење са МП – прим. прев.
У коментарима испод текста Митрополит наводи мноштво цитата св. Отаца, који говоре о томе да треба прекинути општење са јеретицима – прим. прев.
Извор: Страница „Интернет Собор“
