Исповедање Вере
Истински Православног Хришћанина
Први део
1. Верујем у једнога Бога Оца, Сведржитеља, Творца неба и земље и свега видљивог и невидљивог.
И у једнога Господа Исуса Христа, Сина Божијег, Јединородног, од Оца рођеног пре свих векова, Светлост од Светлости, Бога истинитог од Бога истинитог, рођеног, не створеног, једносушног са Оцем, кроз кога је све постало;
Који је ради нас људи и ради нашега спасења сишао с небеса, и оваплотио се од Духа Светога и Марије Дјеве и постао човек;
Који је распет за нас у време Понтија Пилата и страдао и био погребен;
И Који је васкрсао у трећи дан, по Писму;
И Који се вазнео на небеса и седи с десне стране Оца;
И Који ће опет доћи са славом да суди живима и мртвима, и Његовом царству неће бити краја.
И у Духа Светога, Господа Животворног, Који од Оца исходи, Коме се са Оцем и Сином заједно клања и заједно се слави, Који је говорио кроз пророке.
У Једну Свету, Саборну и Апостолску Цркву.
Исповедам једно крштење за опроштење грехова.
Чекам васкрсење мртвих.
И живот будућег века.
2. Поред тога, примам и прихватам Светих Седам Васељенских Сабора и све Помесне Саборе које [Свети Оци] прихватише и потврдише, а који су сабирани због очувања православних догмата Цркве.
3. Исповедам (прихватам) све одредбе праве вере од стране Светих Отаца, које су они у разна времена, вођени просветљујућом благодаћу Пресветога Духа, изложили. Примам и све свештене Каноне које саставише Блажени Оци и предадоше их Цркви, на украс Свете Цркве Христове и на добар поредак нарави, то јест на богоугодно хришћанско црквено живљење, делање и понашање, сагласно Апостолским предањима и смислу јеванђељског божанског учења.
4. Све оно што Једна, Света, Саборна и Апостолска Црква Православних прима и догматски исповеда, то и ја примам и верујем и исповедам; ништа не додајући, ништа не одузимајући, ништа не мењајући ни од Догмата ни од Предања, него чврсто стојећи у њима и све то са страхом Божијим и добром савешћу прихватајући; а све што она осуђује и одбацује као учење туђе (Јеванђељу), то и ја осуђујем и у потпуности одбацујем.
5. У свему Црквеном следим и добровољно се повињавам светом Архијерејском Сабору [Синоду], као највишој Црквеној власти Цркве ИПХ Грчке, која представља наставак Једне, Свете, Саборне и Апостолске Цркве у Грчкој, као и Њеним канонским Епископима и свештеницима и Која се налази у заједници Вере и у светотајинском општењу са помесним Истинским Православним Црквама посвуда.
6. Верујем и исповедам, да Православна Вера „није од људи“ [не потиче од људи], већ од откровења Исуса Христа, проповеданог од стране светих Апостола, потврђеног на Светим Васељенским Саборима, преданог од најмудријих Учитеља Васељене, а запечаћеног крвљу светих Мученика.
7. Прихватам, заједно са Одлукама Светих Седам Васељенских Сабора, и Одлуке Прво-другог Светог Сабора 861. године, а исто тако непоколебиво примам и Одлуке Сабора под светим Фотијем, који се састао у Константинопољу 879/880. године, као и Синодски Томос Светог Сабора у Влахерни, у Константинопољу, 1351. године, у време светог Григорија Паламе и Патријарха светог Калиста I, верујући да ови Сабори имају васељенски и свеопшти (саборни) значај и ауторитет у Православној Цркви.
8. Поред тога, примам и покоравам се Одлукама Светих Свеправославних Сабора, који су се састали у годинама 1583, 1587. и 1593, који су одбацили и осудили увођење у Православну Цркву тзв. григоријанског (латинског, западног) новог календара, проглашеног од стране папе Григорија XIII 1582. године.
9. Осим тога, прихватам и признајем као васељенска и свеопшта (саборна) Исповедања [Споменике] Православне Вере: Патријаршијски Томос из 1756. године о крштењу инославних, Синодски Сигилион Најсветијих Источних Патријараха из 1848. године, као и Синодски Сигилион о осуди етнофилетизма из 1872. године, такође и Синодску Енциклику из 1895. године, која представља последњи Истински Православни Проглас [Објаву] Константинопољске Патријаршије, пре њеног уласка у екуменистичко отпадништво.
Други део
1. Екуменизам сматрам синкретистичком јереси, а учествовање у тзв. Екуменском покрету, које је започело почетком 20. века, одрицањем од истинске Католичности [Саборности] и Јединствености Православне Цркве, убеђен да онај који прихвата и учествује у било којој јереси јесте отпао од Истините Вере и Јединства Цркве, према томе ван општења је са Истинским Православљем [са њим Истинско Православље не може имати црквеног општења], јер „они који нису у Истини, не припадају ни Цркви Христовој“ (св. Григорије Палама), будући лишени Њене освећујуће и обожујуће Благодати.
2. Исто тако, одбацујем и ни на који начин не прихватам Објаву Константинопољске Патријаршије из 1920. године „Црквама Христовим посвуда“, као ону која садржи потпуни план за примену на делу јереси екуменизма и која предвиђа промену црквеног календара, припремљену од стране тзв. Свеправославног Конгреса 1923. године и примењену у Грчкој 1924. године, преступајући на тај начин Одлуке три Свеправославна Сабора из 16. века.
3. У наставку горе наведеног, сматрам такође као пале у Вери [отпале од Вере] оне из редова Православних који су учествовали у оснивању „Светског Савета Цркава“ 1948. године и оне који од тада представљају његове органске чланове, развијајући на тај начин тзв. међухришћански и међурелигијски екуменизам.
4. Одбацујем и не прихватам тзв. Свеправославна Саветовања (1961. и касније), која су припремила достојно осуде, неважеће и недејствено [неосновано, бесмислено] „укидање Анатема Источне и Западне Цркве“ 1965. године, које је на делу увело чак и укидање неопштења у молитви и тајнама између екумениста разних врста, а од тада у екуменистичкој перспективи припремају терен за сазивање тзв. Великог Свеправославног Сабора, са циљем коначног примања, прихватања и одогматизовања синкретистичке јереси екуменизма.
5. На крају, прихватам саборске одлуке помесних Истински Православних Цркава, које су осудиле синкретистички екуменизам, тј. Руске Заграничне Цркве (из 1983. године), Цркве ИПХ Грчке (из 1998. године) и Истински Православне Цркве Румуније, сматрајући истовремено потписнике екуменистичких изјава [прогласа, објава, докумената], као и све оне – и клирике и лаике – који на било који начин имају општење са њима или прихватају или трпе или су равнодушни у вези мишљења [ставова] својих пастира екумениста, као заједно (са њима) отпале од Истински Православне Цркве.
Документ уобличен и усвојен од стране Свеправославног Саветовања Истински Православних Цркава (13/26.5.2016).
Извор: Званична страница Цркве ИПХ Грчке (на грчком, на енглеском)
