Извод из одлука Архијерејског Сабора РПЗЦ 2014.
године:
Уредба о правилима
расправе у средствима јавног информисања
Данас је све чешћа појава такозваних
друштвених мрежа на интернету и стварањем општедоступних јавних интернет средстава
настаје нови облик комуникације који раније није постојао.
С једне стране, ово су нове могућности за
проповед Православља у свету, које смо ми дужни да користимо, а са друге,
учествовање у дискусији са не-црквеним људима и отворено непријатељски
настројеним ка нама, за многе хришћане постало је искушење.
Морамо увек имати на уму своју мисију
проповедања Православља и на друштвеним мрежама бити једногласни, сведочећи и самом
нашом повезаношћу о јединству Цркве Христове. Не треба, неизбежне, унутарцрквене
несагласности износити на увид јавности и општу осуду.
Господ нас учи: “Ако ли ти згрјеши брат твој, иди и покарај га насамо; ако те послуша,
добио си брата својега. Ако ли те не послуша, узми са собом још једнога или
двојицу да на устима два или три свједока остане свака ријеч. Ако ли њих не
послуша, кажи Цркви; а ако ли не послуша ни Цркву, нека ти буде као незнабожац
и цариник”(Мт 18.15-17). Ово је облик борбе с грехом унутар црквене ограде,
коју нам је дао Сам Господ.
Не требамо на друштвеним мрежама на
интернету износити на јавни увид ако је наш брат згрешио. Црква у свету треба
да проповеда, као једна целина, а сва њена верна чада су обавезна да ово имају стално
на уму.
Ономе ко то заборави, његов брат у Христу
је обавезан да укаже на ту грешку. Ако он не прекине са својим оптужбама, па макар
и оправданим, већ наставља да их износи на јавну осуду, обавеза је духовника да
му да одговарајућу поуку. Ако он ни духовника не послуша, онда управљајући
Архијереј треба да дâ последњу опомену и, у
случају упорности, да примени 55. и 56. Апостолско правило, па био он у суштини
у праву или не. Против онога који остаје упоран треба да примени одговарајуће
мере забране, па чак и до најстрожије: ако је лаик (мирјанин) – одлучење од светог
Причешћа, ако је свештенослужитељ - забрана свештенослужења. О сличној ситуацији, ако се скупи читава
група таквих "разобличитеља", говори 18 прав. IV Васељенског Сабора: „Завера или ортачење, као преступ, строго је
и вањским законима забрањено; тим више потребно је забранити, да тога у Божијој
Цркви не буде. Према томе, који се клирици или монаси затеку, да су или заверу
склопили, или да су се уортачили, или да замке плету противу Епископа или
суклирика, нека се сасвим са свога степена збаце.“[1]
Уз увид јавности могу, и требало би, да се
разматрају питања општег садржаја, у којима се не каља част и достојанство било
ког од наше браће у Христу. Питања, која се на овај или онај начин односе на
личности, могу се објавити само у интерној преписци, без приступа лицима која
су изван.
Не заборавимо да је заповест о јединству
једна од основних заповести које нам је Бог дао: "Да сви једно буду, као Ти, Оче, што си у мени, и ја у теби, да и они у
нама једно буду, - да свијет вјерује да си ме ти послао. "(Јн. 17:21).
НАПОМЕНА:
[1] превод овог правила према
Еп. Никодиму Милашу - прим. прев.
