Сергеј Худијев
Болест разобличавања
Познавао сам једног човека који се здушно борио за истину и «разобличавао је бестидност» (његов израз). Био је православац, онда католик, затим је мигрирао међу различитим протестантским заједницама и свуда се ситуација развијала по истој шеми, или како кажу психолози, патерну. Прво је био медени месец – њему су се сви свиђали, он се свима свиђао, тако отворен, штедар, ревностан хришћанин, ватрен за Господа, затим је човек откривао «бестидности» и почињао да их «разобличава». Други чланови заједнице су прво били у недоумици – шта му је? Затим су као добри хришћани размишљали о својим греховима – можда заиста у нечему нисмо у праву, човек се раније лепо показао? Затим су све већа разобличавања бестидности попримала очигледно неадекватан карактер и с великим нервирањима и скандалима борац се повлачио како би се појавио на неком другом месту и све почео из почетка. То је био неки очигледан душевни поремећај, али кад су људи покушавали да објасне човеку да проблем није у «бестидности» околине, већ у њему самом, он је јаросно одбијао такву могућост. У свим конфликтима у које је неизбежно ступао са свима, он је био потпуно у праву и чист - борац за истину који пати од тлачења лицемера и ниткова.
Његов случај није усамљен - посматрао сам и друге сличне случајеве, иако не тако изблиза; кад је човек обузет страшћу за разобличавањем, за тим да указује ближњима на њихове пороке и недостатке, он у религиозној средини стиче речник и масу корисних библијских (и отачких) цитата како би сакрушио зубе грешницима. То је својеврсна болест - и психијатри за то имају специјални термин. Међутим, главни проблем овде је у томе што човек упорно не види своје проблеме – иако је у очигледно жалоснијем стању од свих оних које разобличава.
То је патологија. Међутим, није потпуно јасно где патологија почиње; стабилна лоша навика се може створити и код психички сасвим здравих људи, чак и код одређених социјалних група. Једна од таквих навика је управо страст да се гура нос у ствари ближњих, у њихове наводне или стварне грехове.
Ова страст постоји у два издања - у световном, са сјајним корицама, и у црквеном, у строгом смеђем повезу. Световна издања обожавају скандале - посебно ако у њима учествују религозна лица. Ништа не опија тако као грех ближњег, посебно ако је ближњи претендовао на нешто високо морално. Међутим, у религиозној средини је још горе. Опијање греховима ближњег (притом понекад непровереним вестима о греховима ближњег) приписује се као заслуга – па како, разобличавам зло! А ви ми не одобравате, значи - продали сте се злу!
Хајде да размислимо шта је разобличавање. Разобличавање се разликује од радосног шутирања својих ближњих како по својим циљевима, тако и по својим методама. Циљ разобличавања је помирење, обнављање човековог односа с Богом и с ближњима. Прави разобличитељ не жели да погази, да уништи, да жигоше, он тражи начин да обнови и излечи оно што је оштећено грехом. Како каже Господ: «Ако брат згреши против тебе, иди и разобличи га насамо; ако те послуша, стекао си брата свог.» Циљ је стећи брата који је згрешио, и прво о чему вреди размислити јесте с каквим циљем га разобличавам, шта желим тиме да постигнем. Друга особеност правог разобличавања су његове методе. Разобличавање је оно што кривцу лично говорите. То је оно што захтева лични сусрет. Затим се, у случају неуспеха, треба обратити «двојици или тројици браће», потом - Цркви.
Односно, треба лично да поразговарате са својим ближњим и да му кажете: «Васја, јуче си попио мало више и јавно си исповедао јерес нечастивог Евтихија, којег су осудили оци на Ефеском сабору, а оце си хулио као незналице, као оне који не познају Писмо, чиме си изазвао велико негодовање код осталих посетилаца ресторана.
Размисли о својој души, брате!» Ако Васја буде упоран у својој злочестивости, треба позвати двојицу или тројицу браће, а онда се обратити Цркви.
Не треба ширити у друштвеним мрежама приче о томе да је Васја најгори јеретик, а још мање треба постављати снимке његових јеретичких говора.
Иначе се добија нешто сасвим друго, што не служи стицању браће, већ раскиду односа, што не служи стварању, већ разарању. Сваки пут кад пожелите да јавно разобличите грехове своје браће у мрежама - размислите, да ли је то уопште разобличавање.
Његов случај није усамљен - посматрао сам и друге сличне случајеве, иако не тако изблиза; кад је човек обузет страшћу за разобличавањем, за тим да указује ближњима на њихове пороке и недостатке, он у религиозној средини стиче речник и масу корисних библијских (и отачких) цитата како би сакрушио зубе грешницима. То је својеврсна болест - и психијатри за то имају специјални термин. Међутим, главни проблем овде је у томе што човек упорно не види своје проблеме – иако је у очигледно жалоснијем стању од свих оних које разобличава.
То је патологија. Међутим, није потпуно јасно где патологија почиње; стабилна лоша навика се може створити и код психички сасвим здравих људи, чак и код одређених социјалних група. Једна од таквих навика је управо страст да се гура нос у ствари ближњих, у њихове наводне или стварне грехове.
Ова страст постоји у два издања - у световном, са сјајним корицама, и у црквеном, у строгом смеђем повезу. Световна издања обожавају скандале - посебно ако у њима учествују религозна лица. Ништа не опија тако као грех ближњег, посебно ако је ближњи претендовао на нешто високо морално. Међутим, у религиозној средини је још горе. Опијање греховима ближњег (притом понекад непровереним вестима о греховима ближњег) приписује се као заслуга – па како, разобличавам зло! А ви ми не одобравате, значи - продали сте се злу!
Хајде да размислимо шта је разобличавање. Разобличавање се разликује од радосног шутирања својих ближњих како по својим циљевима, тако и по својим методама. Циљ разобличавања је помирење, обнављање човековог односа с Богом и с ближњима. Прави разобличитељ не жели да погази, да уништи, да жигоше, он тражи начин да обнови и излечи оно што је оштећено грехом. Како каже Господ: «Ако брат згреши против тебе, иди и разобличи га насамо; ако те послуша, стекао си брата свог.» Циљ је стећи брата који је згрешио, и прво о чему вреди размислити јесте с каквим циљем га разобличавам, шта желим тиме да постигнем. Друга особеност правог разобличавања су његове методе. Разобличавање је оно што кривцу лично говорите. То је оно што захтева лични сусрет. Затим се, у случају неуспеха, треба обратити «двојици или тројици браће», потом - Цркви.
Односно, треба лично да поразговарате са својим ближњим и да му кажете: «Васја, јуче си попио мало више и јавно си исповедао јерес нечастивог Евтихија, којег су осудили оци на Ефеском сабору, а оце си хулио као незналице, као оне који не познају Писмо, чиме си изазвао велико негодовање код осталих посетилаца ресторана.
Размисли о својој души, брате!» Ако Васја буде упоран у својој злочестивости, треба позвати двојицу или тројицу браће, а онда се обратити Цркви.
Не треба ширити у друштвеним мрежама приче о томе да је Васја најгори јеретик, а још мање треба постављати снимке његових јеретичких говора.
Иначе се добија нешто сасвим друго, што не служи стицању браће, већ раскиду односа, што не служи стварању, већ разарању. Сваки пут кад пожелите да јавно разобличите грехове своје браће у мрежама - размислите, да ли је то уопште разобличавање.
Извор: Фома.Ru; превод са руског: www.pravoslavie.ru
