СВЕШТЕНИ СИНОД ЦРКВЕ
ИСТИНИТИХ ПРАВОСЛАВНИХ ХРИШЋАНА ХРИШЋАНА
ШЕСТА ЕНЦИКЛИКА
Благоверном клиру и народу наше Цркве
Оци и браћо,
Благодат Господња нека је са вама.
1. Свештени Синод жели да обавести све чланове Цркве
ИПХ Грчке да су преосвећени Митрополити хионски Стефан и еврипски и евијски
Јустин, који су пре две године рашчињени према синодској одлуци број 1/1995,
канонски поднели жалбу на поменуту одлуку и из различитих разлога затражили
њено поништење у односу на њих. Истовремено, они су показали и покајање због
учествовања у расколу од 5. Јула 1995. Године и затражили опроштај од Цркве.
У вези са тим, данас, 6/29. 9. 1997, састао се и
заседао Свештени Синод у својству Синодског Суда и из три разлога које су у
молби навела двојица митрополита прихватио је њихово уверавање да нису примили
на знање упућени позив да дођу на првостепени Синодски Суд, који их је 25. Јула
1995. Осудио на рашчињење. Због тога је горња одлука поништена и опозвана у
односу према њима и одмах је настављено са разматрањем њиховог случаја.
У вези са тим, Синодски Суд оценио је да је пад
двојице јерараха неоспоран и очевидан, а узевши, међутим, у обзир искрено
покајање које су показали, чињеницу да се нису налазили међу вођама поменутог
раскола, да су међу ветеранима наше свете Борбе, због чега су својевремено и
прогањани и затварани, као и њихово уверавање да ће од сада трајно и
непоколебљиво остати под покровитељством Свештеног Синода наше Цркве, те их је
по крајњем снисхођењу ослободио сваке кривице.
Свештени Синод их је, потом, по својој одлуци поново
примио у своје крило и наложио њихов повратак на епископске тронове, како би
наставили са испуњавањем својих пастирских задатака.
2. Свештени Синод се радује и прославља име Господа
Сведржитеља због тога што је у прилици да прими у своје крило двојицу своје
свете браће, преосвећену господу Митрополита хионског Стефана и еврипског и
евијског Јустина.
То што су они обзнанили своју грешку и тражили
опроштај Цркве чин је благородан, који приличи једино смиреноумним мужевима са
високим осећајем одговорности. Грешити је људски, али остајати у греху је сатански. У грехе, велике или мале,
сви падамо. Нико није безгрешан. Уистину, нека нас Господ сачува да се никада
не одсечено од Цркве, која је једини поуздан пут нашега спасења. Али ако се
некада и догоди да неки члан Цркве падне у овај грех, нека пода Бог и потребну
снагу за подизање из греха и за исцељење. То је, управо, главно назначење Цркве
– да исцељује палога човека, због чега на небу бива велика радост, будући да
Бог очекује покајање и повратак свих нас у Његов загрљај као што је Отац чекао
млађега сина у евангелској причи.
. . .
Оци и браћо,
Свештени Синод има власт од Бога да пастирствује
Црквом. То, свакако, значи да он слуша глас свога стада и својих клирика, али
он је тај који ће Богу дати одговор за то како их води. Према томе, сви који
покушавају случајно да ма на који начин, а утолико пре силом, наметну своја
гледишта у вези са настројењем наше Цркве, у великој су заблуди. Свештени Синод
је показао да није вољан да изда иједан свој интерес, не из разлога егоистичких
или користољубивих, него би, у случају да се догоди неко искушење, могло да
дође до промене у епископском кадру који руководи нашом Црквом, са опасношћу да
се наруши чистота православног учења и уз немогућност да се ваљано испуне
обавезе и одговорност према стаду.
Свештени Синод, тако, зна и може и да укорева и
кажњава када се то покаже неопходно, али зна и да опрашта и да снисходи када
постоје покајање и преумљење, према уредбама свештених канона.
Кормило наше Цркве свакако су и треба да буду увек
свештени канони. Данас се, на несрећу, примећује појава да други представљају
себе као оне који следе свештене каноне, док их ми, наводно, газимо. То је
лицемерје без премца. Свештени Синод има дубоку свест о томе да му је наложено
чување свештених канона као поузданог кормила Цркве. Он је одговоран пред Богом
не само за то да ли се сам држи свештених канона, него и да ли то чине и остали
клирици и стадо његово. Али он има и власт да расуди када по икономији у
одређеном случају неће следити неки канон како би то више користило Цркви.
Дакле, ниједан клирик или лаик не може да контролише Цркву у вези са тим када
она следи акривију а када икономију. Свештени Синод и епископи имају од Бога
право и власт да пастирствују верним народом и да проверавају њега, монахе и
клир да ли се држе свештених канона, а не да ови суде о устројству Цркве.
Уистину су наша вера и убеђење:
„Да пре свега треба да се чувају Божанствени Канони
неизменљиво.
А онима који не чувају да се наложи строга казна.“
И како кажу Божанствени Апостоли у својим канонима:
„Овако вам, епископи, ми уредисмо Правила. А ви,
остајући у њима, спасите се и мир имајте, кажњавајући сваку неправду“.
Овакав канонски поредак жели да наложи Цркви Свештени
Синод, не превиђајући чињеницу у каквим се приликама данас наша Црква налази и
да јој је тешко да следи у сваком случају и све што су прописали свештени
канони. Али она, међутим, није вољна ни да дозволи безвлашће које је постојало
у њој откако су погажени свештени канони од стране извесних епископа, чега је
последица раскол од 5. јула 1995. године.
Свештени Синод осећа да је у праву у вези са свим што
се догодило након 5. Јула 1995. и позван је да објасни намере двојице својих
бивших епископа, тадашњег епископа америчког а сада монаха Пајсија Лулургаса и
раније епископа солунског а сада монаха Ефтимија Орфаноса. У несумњивој сарадњи
они су организовали преврат и то сваки из својих разлога. Први је то учинио
како би се наша Црква растурила и како би се тиме омогућило да се стадо одведе
Вартоломеју и ССЦ-у, а други да би избегао Синдски Суд због последица скандала
моралне природе.
Са поносом у Господу Свештени Синод може да изјави да
и поред многих великих тешкоћа са којима се суочио са свих страна, никако није
поклекнуо и ушао у компромис, него је сачувао слово силно и неизмењено и тако
жели да се свагда поступа.
Он изражава, међутим, жалост што ономад нека њена чеда
нису стала на њену страну, него су пожелела да поступе мимо закона и свештених
канона, критике и противљења, значајно отежавајући њено дело и додајући бол на
бол. Опраштамо свима који су то учинили, али ћемо замолити те људе да пред
Богом и људима размисле о својој одговорности и да престану да то чине, како не
бисмо били принуђени да им наложимо казну.
Завршавајући ову отачку Енциклику најблагочестивијем
клиру, монаштву и верном народу, радујући се заједно повратку напе преосвећене
браће и саслужења хиоског Стефана и еврипског и евијског Јустина, штедро
удељујемо архијерејске благослове свим члановима наше Цркве и умножавамо
молитве за њих.
У Атини, 16/29. септембра 1997. године
За Свештени Синод Цркве ИПХ Грчке
+ Архиепископ атински ХРИЗОСТОМ,
Председавајући
Извор: "Ревнитељ" бр. 5, стр. 1-4
