Под духовном јурисдикцијом Свештеног Синода
ЦРКВЕ ИСТИНСКИ ПРАВОСЛАВНИХ ХРИШЋАНА ГРЧКЕ (Цркве ИПХ Грчке)
под Његовим Блаженством Архиепископом Атинским и све Грчке г. г.
Калиником

16.06.2016.


Позив на будност и верност 
„Правилном  Исповедању Вере“
 Истински Православних Цркава

† Недеља Самарјанке, 16. мај 2016. (према црквеном календару)

„Здраво Учење“ св. Апостола, Отаца и Сабора и тзв. „Велики Сабор“ екумениста

ПРАВОСЛАВНА ЦРКВА И СИНКРЕТИСТИЧКА ЈЕРЕС ЕКУМЕНИЗМА






А. Увод - критички став и приправност.


Љубљена у Христу браћо и саслужитељи,
Љубљена у Господу и Истинском Православљу чеда,

1. Удостојени милошћу и човекољубљем Спаситеља нашегa Исуса Христа, да служимо Малом Стаду Истинске Цркве, молимо се из дубине срца да Вас утврди у „Здравом Учењу“ св. Апостола, Отаца и Сабора и целивамо Вас у Светлости Васкрсења и беспрекорне наше Вере.

2. Током ових дана, милошћу (Благодаћу) Божијом и заступништвом Пресвете Богородице, грчки, руски и румунски пастири, као и представници Истински Православних Хришћана из читаве васељене, састали смо се ради учешћа у једном заиста изванредном догађају – званичном прибројавању Православном сабору [календару] Светих Исповедника - Јерарха Хризостома (Кавуридиса †1955), бившег Митрополита Флоринског и том приликом, узајамно се саветујући, упућујемо Вам речи мира, утехе, укрепљења и обавештења.

3. Сматрамо ово неопходним, с обзиром да за три недеље предстоји сазив од стране екумениста, тј. од стране тзв. „званичних цркава“, с њихове стране називаног и већ деценијама припреманог „Светог и Великог Сабора“, у чији ауторитет веома сумњају чак и богослови и стручњаци који се налазе у новотарији [тј. у „званичним“ помесним Црквама, које учествују у јереси екуменизма, придржавају се новог календара итд. -  прим. прев.], клирици и лаици, који су већ у потпуности постали свесни да екуменизам представља еклисиолошку све-јерес и на делу и у теорији.

4. Наравно, пре сазива овог Сабора екумениста и пре његових коначних одлука не можемо да изнесемо коначни и дефинитивни став о њему, али ипак можемо да држимо критички став у односу на тај Сабор и да се припремимо за оно што ће бити након њега, с обзиром да су познати и у потпуности осведочени – како сам његов почетак, развој и фазе и промене, његови темељи и материјал, тако и личности, које већ више од једног века систематски раде у циљу његовог сазивања, али без истински православних светоотачких и саборских (пред)услова.


* * *


Б. Ни по форми, ни по суштини „Свети и Велики Сабор“.

Љубљена у Христу браћо и саслужитељи,
Љубљена у Господу и Истинском Православљу чеда,

1. Прво, није могуће да се овај Сабор екумениста назове и сматра „Светим“ јер не постоји намера да се потврде пре њега одржани Свети Васељенски и Свеправославни Сабори, већ напротив, у његов програм је укључено прихватање одредаба противних њима, с обзиром, као што је познато, да су одбачени разноврсни апели за признавање Осмог и Деветог Васељенског Сабора, с намером да се не стварају нелагодности инославнима са Запада. На тај начин екуменисти на делу одричу континуитет Светог Предања и златно правило св. Викентија Ларинског: „Id teneamus quod ubique, quod semper, quod ab omnibus creditum est“, тј. „ држимо оно, што су свуда, увек и сви веровали”.

2. Штавише, на основу списка тема и [нацрта] докумената за коначно прихватање од стране Сабора отклонивших се од Православља екумениста, може да се констатује да овај тзв. „Велики“ Сабор неће бити, нити се може сматрати Великим ни по форми, ни по суштини – напротив: биће мали и „најмањи“, по речима нашег Спаситеља (Мат. 5:19), а у сваком случају биће одбачен од Истински Православне свести.

3. Овај Сабор заиста неће бити по форми „Велики“, што се тиче броја учесника, јер на основу његовог Правилника, представљаће на крају једно проширено Сабрање Предстојатеља, засновано по принципу представништва [заступања], према коме ће свака Помесна Црква имати само један глас – нешто што је незамисливо за један истински Црквени Сабор из нашег Светог Предања.

4. Стога, овај Сабор новотара екумениста не испуњава услове једног истинског Сабора сагласног Предању, пошто аутентични саборски етос Православља, који представља израз суштине Цркве, захтева излагање црквеног опита од стране свих Епископа и у име христоименог Народа сваке епархије, с обзиром да према православној еклисиологији, Епископ на Сабору представља Помесну Цркву на чијем је челу, а истинитост његовог троструког служења (светотајинског, учитељског и управног), представља гаранцију верности и непоколебивости како њега самог, тако и клира и народа око њега, Јеванђелској Истини, тј. Православљу Истине и Живота.

5. Заступнички систем је по суштини анти-саборски, јер искључује из учешћа на Сабору оне Епископе, који би изразили своје неслагање са теоријом и праксом анти-црквеног екуменизма, а истовремено је јасно, да тежи наметању мишљења веома малог броја, одговарајуће одабраних представника, као изразу наводне свеправославне сагланости.

6. А по суштини овај Сабор псеудо-учитеља [лажних учитеља] екумениста заиста неће бити „Велики“, с обзиром да питања којим ће се бавити нису ни велика, ни актуелна, ни спасоносна, већ су заиста мала и „најмања“, другостепена и у сваком случају имају овосветску димензију, уопште се не тичу живе Цркве, Која плови на таласима изазова савременог живота, а са друге стране се тичу света, смртно рањеног од стране славољубља, среброљубља и сластољубља, који се све више утапа и збрку и немање смисла живота.

7. Један заиста Свети и Велики Сабор Истинског Православља требао би данас подробно да се бави не оним питањима која су већ била задовољавајуће и коначно решена од стране Јеванђелског и канонског Предања (брак, пост, мир и пријатељство међу народима и др.), већ веома озбиљним и актуелним питањима Вере-Догмата и Живота-Етоса, нарочито у односу на савремене веома опасне јереси, разноврсне прелести и идеолошке токове, који постепено, постојано и понекад неприметно разједају нарочито хришћанско друштво [заједницу], тиме што:
● Укидају Јеванђеље Спасења (уводећи јерес разноврсног међухришћанског и међурелигијског екуменизма, ралативизацијом Истине, еклисиолошким свепрожимањем [comprehensiveness], посветовњачењем, синкретистичким покретом „Ново Доба“ („New Age“);
●Укидају јеванђелски етос-морал (биоетика, изопачење антропологије, друштвено-економске теорије), а на крају
● Проповедају „друго јеванђеље, од онога које нам је проповедано и које смо примили“ (академска, схоластичка, философствујућа и екуменистичка теологија и др.).

8. Овај Сабор је мали и „најмањи“ још и због тога што издаје наду света, издаје очекивање добронамерних тражитеља Истине и Живота помоћу анти-православног учења о Цркви, према коме канонске и благодатне границе Једне, Свете, Саборне и Апостолске Цркве наводно обухватају многоимене јеретичке верске заједнице Истока и Запада, које на разне начине изврћу Јеванђелску Вест, а на крају се Богом установљено Здање Једне и Јединствене [Једине] Цркве ставља на исти и упоредни ниво са тзв. религијама света, укидајући на тај начин мисионарски јеванђелски позив на покајање, повратак и присаједињење инославних и иноверних Једноме и Јединственом [Једином] Њеном Телу.

9. Поред тога, показатељ одсуства Светога Духа са припреме тзв. Великог Сабора на разне начине одступивших екумениста,  јесте још и чињеница да се и документи, који се предлажу за усвајање, не руководе живим и животворним дахом јеванђелске и светоотачке речи, нити су надахнути христоносним, пуним наде и обнављајућим сведочанством Божанског Утешитеља.

10. Теме и документи овога Сабора не уводе само нова и јеретичка мишљења [веровања], већ уводе и до сада невиђени и нови начин, буквално овосветског [посветовњаченог] и најнижег нивоа, обраћајући се наводно свету, употребљавајући један бирократски, идеолошки, професионални, хладни и крути језик, наравно у једној атмосфери болесне интроверзије.

● Да ли је наш дезоријентисани, савремени човек, који се гуши и пати од депресије и духовне смрти у једној нео-паганској цивилизацији, очекивао да чује такав Глас Живога Бога?


* * *


В. Историјски преглед – пут отпадништва.

Љубљена у Христу браћо и саслужитељи,
Љубљена у Господу и Истинском Православљу чеда,

1. Треба међутим нагласити, да a priori критички став и дефинитивно одбацивање од стране Истинског Православља тзв. „Светог и Великог Сабора“ отпалих екумениста и његово окарактерисање као малог и „најмањег“ и у сваком случају као псеудо-сабора [лажног сабора], није последица само начела представништва [заступништва], списка тема и његових документата, већ првенствено  и углавном личности које су укључене у његов историјски ток, чији су зачеци у првој половини 20. века, наравно увек повезан са предисторијом синкретизма, као и са појављивањем и развојем савремене све-јереси екуменизма, чије је почетке могуће пратити уназад до синкретистичког гностицизма, који је учио да се спасење постиже „једино добрим делима“, а осуђен је саборски од стране Цркве.

2. Познато је да се тзв. eкуменски покрет, у смислу сарадње различитих хришћанских исповедања, са циљем да наводно заједнички служе свету, са коначним циљем њиховог уједињења, појавио прво средином 19. века унутар протестанстког света на Западу, припремајући на различите начине терен за екуменску сарадњу хришћана читавог света, a као резултат тога стварање једног Свехришћанског Организма, чији чланови неће да истинују у Љубави Православне Вере, већ да делују синкретистички у оквирима једне овосветске љубави и служења.

3. Управо у овом критичном тренутку, Константинопољска Патријаршија почиње на све више званичан начин са својом екуменистичком делатношћу. Она предузима иницијативе, које представљају заиста новотарију и у потпуности изврћу правило и опредељење Вере благочестивог Учења Апостолског „Обрасца Вере“ (уп. Рим. 6:17).

4. Почетком 20. века, када је у Константинопољској Цркви већ владала новотарска атмосфера, Патријарх Јоаким III шаље другим Помесним Црквама две синодске Посланице (1902. и 1904), у којима се поставља питање односа, као и питање уједињења Православне Цркве „у садашњости и у будућности“, „са два велика изданка (лозе на чокоту које се успињу) хришћанства, тј. Западне и Протестантске Цркве“, такође се предлажу начини припремања пута за светско хришћанско јединство, а на крају се подстиче убрзање уједињења нарочито са старокатолицима и англиканцима, који су окарактерисани као они „који се разилазе (у мишљењу )“, тј. не као хришћани који су одсечени од Једног и Јединственог [Јединог] Чокота, према томе као пали [у Вери], већ као стојећи у Вери, али као они који за сада још нису у општењу са Православнима.

5. У ове две Посланице се најочигледније одражава англиканска „Теорија грана“ и у њима се налази корен и почетак уплитања, на делу и у теорији, Православних у протестантски eкуменски покрет, као и већ тада очекивани Велики Сабор лажних учитеља [псеудо-учитеља] екумениста.

6. Јануара 1920. године, Константинопољ је преко Патријаршијске Објаве [Посланице] – те „оснивачке повеље савремених екуменистичких покрета“, почео званично и на начин невиђен до тада да проповеда, отворено и „јавно“, све-јерес екуменизма, јер пре свега признаје разноврсне јереси, не као „стране и туђе“, већ као „сродне и блиске у Христу“ и „санаследнице и сателеснице Божијег обећања у Христу“. Такође предлаже, наводно због користи „читавог тела Цркве“, унутар кога сматра да се заједно налазе и Православни и инославни, оснивање једне „Заједнице Цркава“, која ће се на крају остварити, као што је познато 1948. године, формирањем тзв. „Светског савета цркава“.

7. У темељима ове међухришћанске федерације, предлагане Посланицом из 1920. године, леже три злославља [заблуде, какодоксије] много-јеретичког екуменизма: Крштењско богословље, догматски синкретизам и овосветска перспектива, а та злославља се од тада налазе у центру eкуменског покрета и преко њих екуменисти из редова Православних имају осећај да већ припадају једном новом екуменистичком братству и прихватају једну нову еклисиолошку самосвест.

8. Непосредна последица Патријаршијске Посланице из 1920. године била је промена календара 1924. године, с обзиром да Посланица предлаже, између осталог, прихватање „заједничког јединственог календара због истовременог празновања великих хришћанских празника од стране свих Цркава“, а овој промени је претходио тзв. „Свеправославни Конгрес“ у Константинопољу (10.5-8.6.1923), чији су учесници, на челу са новотаром, модернистом и масоном патријархом Мелетијем Метаксакисом, сматрали да представљају „чланове свехришћанског братства“ и тежили су реформи календара, да би могло да се постигне „приближавање двају хришћанских светова Истока и Запада“. Познато је међутим да је у име овог приближавања на крају разбијено многовековно, освећено богослужбено-календарско јединство Православних.

9. Посланице из 1902. и 1904. године, Посланица из 1920. и Свеправославни Конгрес из 1923. године, али и наравно и Припремна Комисија 1930. године (у манастиру Ватопед на Светој Гори), сматрају се једном целином, са екуменистичком перспективом и позивањем на сазивани Велики Сабор и представљају „одраз једне дуговременске црквене политике“ Константинопољске Патријаршије, а списак питања за разматрање јесте главна осοвина плана, који је обелодањен још конкретније на Свеправославним Саветовањима на Родосу (1961. – прво, 1963. – друго, 1964. – треће) и у Женеви (1968. – четврто).

10. Не треба заборављати да већ одавно припремани Велики Сабор новотара екумениста има, несумњиво и према општем признању, за основ ову Посланицу из 1920. године. То је било одлучено и објављено [проглашено] у првом списку тема, на Родосу (1961. године, на првом Саветовању): „Православље и eкуменски покрет – 1. Присуство и учествовање Православне Цркве у eкуменском покрету у духу Патријаршијске Посланице из 1920. године“.
● А ова антиправославна Посланица представља, као што је исправно наглашено, „посланицу Патријарха Мелетија Метаксакиса“.

11. Од стране Великог Сабора планирано признање црквености јеретичким заједницама са Запада и Истока, није циљ [предмет расправе] антицрквених екумениста, будући да је оно већ објављено [обзнањено] и колективно прихваћено и на свеправославном нивоу, и примењује се неометано и свесно (плански) већ током приближно једног века, а сада ће само једноставно бити саборски озакоњено и на тај начин ће и многоврсна јерес екуменизма бити одогматизована на веома конкретан начин, као што то предвиђа и слово и дух Посланице из 1920:
● Цркве Христове посвуда, које заједно чине ново екуменско братство, не сматрају једне другу као стране и туђе, већ као сродне и блиске, које [заједно] чине Христово здање и као санаследнице, сателеснице и саучеснице обећања Божијег у Христу.


* * *


Г. Закључак: Истрајати у ономе што нам је благовештено и што смо примили.

1. Молимо се да непобедиви Покров Богомајке не допусти такав пад тзв. „званичних“ Цркава, а сви заблудели и пали екуменисти да се у скрушености и покајању врате на Пут наших Отаца и да не учествују на једном погрешно припреманом Сабору, или боље речено на једном у суштини екуменистичком сабрању, у духу тзв. II Ватиканског Концила све-јеретичког папизма (1962-1965).

2. Већ је крајње време да наша добронамерна браћа, клирици и лаици, а нарочито монаси са Свете Горе, који се још увек налазе у општењу са својим новотарским пастирима, иако имају јасно сазнање о догматским и канонским застрањењима све-јеретичког екуменизма, напусте таму и лаж јереси и да уђу у Светлост и Истину Истинског Православља, јер „ако речемо да имамо заједницу с Њим и у тами ходимо, лажемо и не творимо истину“ (1 Јов. 1:6).

3. Наш клир и народ, који припада Истински Православним Цркавама у различитим земљама, надахнут Мученицима и Исповедницима, се први, од почетка појављивања антицрквеног  [цркво-борачког] екуменизма, успротивио, подвизавајући се „Добрим Подвигом“ и сачувао неповређену и чисту Веру својих Отаца, подносећи жегу и хладноћу жестоких гоњења; а данас, када је синкретистичко отпадништво достигло свој врхунац, осећа потребу да заблагодари Господу нашем Исусу Христу што га је удостојио да остане чврст и непоколебив у „Здравом Учењу“ св. Апостола, Отаца и Сабора, у „Правилном Исповедању Вере“ и да пружи и делима и речима истинско сведочанство о њему.

4. Чеда Истинског Православља, која непоколебиво стоје у богонадахнутом Предању Цркве и непрестано се позивају на „славно и часно Правило нашег Предања“, према св. Клименту Римском, су спремна, када време буде захтевало, да понове и сви заједно, на Истинском и анти-екуменистичком Сабору, то што су већ у прошлости учинила на својим Помесним Саборима [Истински Православних Цркава], тј. по речима св. Апостола:
Али ако вам и ми или анђео с неба проповеда јеванђеље друкчије него што проповедасмо, анатема да буде! Ако вам неко проповеда јеванђеље друкчије него што примисте, анатема да буде!“ (Гал. 1:8-9).



Документ уобличен и одобрен на Међуправославном Саветовању Истински Православних Цркава (13/26.5.2016).



Извор: Званична страница Цркве ИПХ Грчке (на грчком, на енглеском)

Блог делује у саставу парохије св. Саве у Београду. У изради је званична страница Цркве ИПХ Србије. До њеног коначног постављања, блог ће вршити и функцију обавештавања свих верника Цркве ИПХ Србије. Након постављања званичне странице, блог ће наставити да делује само као средство информисања парохије у Београду.

Ово је тренутно једина страница Цркве ИПХ Србије, која делује са благословом управљајућег Архијереја. Црква се ограђује од свих страница и група на друштвеним мрежама које се користе Њеним именом или се на било који начин повезују са Њом.

Садржај текстова објављених на блогу представљају ставове самих аутора а не морају нужно представљати и званичан став саме Цркве ИПХ Србије, односно Синода ИПХ Грчке. Званичан став Синода садржан је само у званичним документима самога Синода Цркве ИПХ Грчке.