св. Теофан Затворник
Самољубље
Откуда страсти? Ни један се човек не рађа са одређеном страшћу. Свако од нас долази на овај свет само са семеном свих страсти - самољубљем. Ово семе се потом животом и слободним деловањем развија, расте и разгранава у велико дрво, које својим гранама покрива сву нашу грешност, или читаву област грехова, јер се сваки грех неизоставно већ крије под њим или виси на некој његовој грани.
Самосажаљење и самоугађање директно сведоче да у срцу преовладава „ја“, а не Господ. Самољубље је грех који живи у нама, од кога долази сва наша грешност и који, све док се налази у души, грешним чини читавог човека, од главе до пете. А када је човек грешан, како ће до њега доћи благодат? Неће доћи, као што пчела не иде тамо где је дим.
Присуство самољубља је знак да првобитна одлука о служењу Господу није до краја и правилно уобличена. Та одлука има два краја: један - нека се одрекне себе... и други: за Мном нека иде. Први захтева потпуно гушење егоизма или самољубља, те сходно томе подразумева да се не допусти самоугађање и самосажаљење, ни велико ни мало. Дакле, где је ово присутно, тамо одлука није била потпуна.
Самоугађање је - устројство душе према коме она све чини само да би угодила себи, насупрот захтевима савести и саветима страха Божијег...
Извор: св. Теофан Затворник, Речник хришћанског опитног живота, издање Библиотеке Образ светачки, стр. 157
