Архиепископ Јовaн (Максимович) Санфранцискански
ЖИВОТ ПОСЛЕ СМРТИ
Чекам васкрсење мртвих и живот будућег века
(Никејски Символ вере)
Бескрaјнa и неутешнa би билa
нaшa жaлост зa умрлим ближњим да нам Господ није дао вечни живот. Наш живот би
био бесциљан уколико би се завршавао смрћу. Која корист би била онда од врлина
и добрих дела? Онда би они који кажу "да једемо и пијемо, јер сутра ћемо
умријети!" (1. Кор. 15,32) били у праву.
Али човек је створен за
бесмртност и Христос је Својим васкрсењем отворио врата Царства Небеског, вечног
блаженства онима који су веровали у Њега и живели праведно. Наш земаљски живот
је припрема за будући живот, a тa се припремa завршaвa смрћу. Људима предстоји
да једном умру, а онда суд (Јевр. 9,27). Тад човек оставља све своје земаљске
бриге; тело му се распада да би поново устало кад буде Опште Васкрсење.
Али душа његова наставља да живи не прекидијући своје постојање ни на
тренутак. Многа јављања мртвима су нам дана да би делимично сазнали шта се
дешава с душом кад напусти тело. Када престане гледање телесним очима, почиње
гледање духовним. Обраћајући се у писму својој сестри на самрти, епископ Теофан
Затворник пише: "Па ти нећеш умрети. Тело ће твоје умрети, а ти ћеш прећи
у други свет, жива, свега свесна и препознаћеш сав свет око себе"
("За душу корисно штиво", август 1894).
После смрти душа је жива и
њена чула су изоштрена, а не ослабљена. Св. Амвросије Медиолански учи:
"Пошто душа и даље живи после смрти, остаје добро које се не губи са
смрћу, већ расте. Душу не задржавају никакве препреке које јој смрт поставља
она је још активнија, јер делује у својој властитој сфери без икакве везе с
телом, које јој је пре на терет, него на корист" (Св. Амвросије:
"Смрт као добро").
Преподобни ава Доротеј, Отац
из 6. века, сажима учење раних Отаца у вези са овим питањем: "Јер душе све
памте шта је било овде, како кажу Оци, и речи, и дела, и мисли, и ништа тада не
забораве. У псалму је речено: "тај дан пропадну све помисли његове"
(Пс. 146, 4), то се каже о помислима овога века, тј. о изградњи, имућству, родитељима,
деци и свим радњама и поукама. Све ово је о томе како душа излази из тела,
гине... А шта је учинила од врлина или страсти све то памти и ништа не ишчезава
за њу... И, како рекох, душа ништа не заборавља од оног што је чинила у овом
свету, већ се свега сећа по изласку из тела, и то боље и јасније пошто се
ослободила земаљског тела" (Ава Доротеј, Поука 12).
Велики подвижник 5. века,
преподобни Јован Касијан, јасно формулише активно стање душе после смрти у
одговору јеретицима који верују да је душа после смрти несвесна: "Душе
после растанка од тела нису празне, не остају без икаквих осећања; то доказује
јеванђељска прича о Лазару и богаташу (Лука 16, 22-28)... Душе умрлих не само
да се не лишавају својих осећања, већ не губе ни расположења своја, тј. наду и
страх, радост и тугу, и нешто од оног што очекују на свеопштем суду већ сад
почињу да предосећају... оне постају још живље и још ревносније почињу да славе
Бога. И заиста, ако размотримо сведочење Св. Писма о природи саме душе, неће ли
бити крајња глупост или безумље - макар имало посумњати у то да најдрагоценији
део човека (тј. душа), у којој се, по блаженом Апостолу, налази слика Божја (1
Кор. 11, 7; Кол. 3,10), после одвајања од угојеног тела у коме се налази у овом
животу, постаје као безосећајна - она која садржи у себи сву силу разума, собом
чак нему и безосећајну плот чини осећајном? Одавде следи и да својство самог
разума тражи да дух, по одвајању од те плотске угојености која слаби, своје
разумне снаге доведе у најбоље стање, прочисти их и учини финијом, а не да их
се лиши" (стр. 178-179).
Савремена "посмртна"
искуства су снабдела људе зачуђујућим чињеницама о свесности душе после смрти,
о већој оштрини и брзини душе после смрти, о већој оштрини и брзини њених умних
способности. Али те чињенице нису довољне да заштите човека у том стању од
обмана у "вантелесној" сфери; треба владати целим хришћанским учењем
о том питању.
ПОЧЕТАК ДУХОВНОГ ВИЂЕЊА
Духовна виђења често почињу
код смртника пре смрти, и још док виде људе око себе и чак причају с њима они
виде и нешто што други не виде.
Ово искуство смртника је
праћено током векова, и данас овакви случајеви нису новина. Међутим, овде треба
поновити оно што је раније речено: само у благодатним посетама праведника када
се појављују свети и Анђели ми можемо да будемо сигурни да су то стварно била
бића из другог света. У обичним случајевима, када самртник види своје умрле
пријатеље и рођаке, то може да буде само природно познанство с невидљивим
светом у који треба да уђе; истинска природа ликова умрлих који се појаве у том
тренутку је позната, могуће, једино Богу, - и нема потребе да ми улазимо у то.
Сигурно је да Бог даје то
искуство и као најочигледнији начин да се смртнику стави на знање да онај свет
није потпуно непознато тесто, да онај живот такође карактерише љубав коју човек
гаји према својим ближњима. Преосвештени Теофан дирљиво излаже ову мисао у
речима упућеним умирујућој сестри: "Тамо ће те дочекати отац и мајка,
браћа и сестре. Поклони им се и поздрави их - и моли да се заузму за нас. Окружиће
те твоја деца са својим радосним поздравима. Тамо ће ти бити боље него
овде."
СУСРЕТ С ДУХОВИМА
Али по изласку из тела душа се
налази међу другим духовима, добрим и злим. Обично она стреми онима који су јој
ближи по духу, и ако је још у телу била под утицајем неких од њих, она ће и
остати зависна од њих и по изласку из тела, ма како се одвратни они чинили у
сусрету.
Овде нам се поново напомиње да
онострани свет, мада нам неће бити потпуно туђ, неће бити ни само пријатан
сусрет с вољенима "у луци" среће, већ духовни судар који испитује
расположење наше душе за живота - да ли је више нагињала ка Анђелима и светима
водећи живот испуњен врлинама и по заповестима Божјим, или се пак путем немара
и безверја учинила погодним за друштво палих духова. Преосвештени Теофан
Затворник лепо каже да се у ваздушним митарствима душа пре искушава, него што
се оптужује.
Мада је сама чињеница суда у
загробном животу ван сваке сумње - како појединачног суда одмах после смрти,
тако и Страшног суда на крају света - спољашња осуда Божја ће бити само одговор
на унутрашње расположење које је душа у себи изградила у односу на Бога и
духовна бића.
ПРВА ДВА ДАНА ПОСЛЕ СМРТИ
У току прва два дана душа
ужива у релативној слободи и може да посећује на земљи она места која су јој драга,
али већ трећег дана она одлази у друге сфере.
Овде архиепископ Јован просто
понавља учење познато Цркви од 4. века. Предање саопштава да је Анђео који је
пратио преподобног Макарија Александријског у пустињи рекао, објашњавајући
црквено помињање умрлих трећег дана од смрти: "Када се трећег дана у цркви
за душу изврши приношење, Анђео јој ублажи жалост коју осећа због раздвајања од
тела, јер славословље и приношење у цркви Божјој за њу буди у њој добру наду.
Јер се у току два дана души даје да, заједно са Анђелима који су уз њу иде по
земљи где хоће. Зато душа која воли тело лута понекад око куће у којој се
растала од тела, некад око гроба у који јој је положено тело; и тако она
проводи два дана, као птица, тражећи себи гнездо. А врлинска душа иде по оним
местима где је обично чинила добра дела. Трећег дана Онај Који је васкрсао из
мртвих налаже свакој хришћанској души да се подражавајући Његово васкрсење
узнесе на небо и поклони Богу" (Речи св. Макарија Александријског о
изласку душа праведних и грешних).
У православном чину
сахрањивања умрлих преподобни Јован Дамаскин живо описује стање душе која се
растала од тела, али се још увек налази на земљи, а не може да општи с драгим
особама које види: "Авај, какав подвиг чека душу која се растаје од тела! На
Анђеле очи подиже, узалуд се моли: према људима руке пружа, али не налази
помоћника. О овоме, драга моја браћо, мислимо у нашем кратком животу, молимо
Христа за покој умрлих и за велику милост нашим душама" (Чин опела
мирјана, стихира самогласна, глас 2).
У писму мужу своје сестре на
самрти св. Теофан пише: "Па сестра неће умрети; тело умире, а лице остаје.
Прелази само у други поредак живота. У телу које лежи испод ликова светих и
које се после износи ње нема, и у гроб је не сакривају. Она је на другом месту.
Жива је исто као сад. У прво време и прве дане биће поред вас - само што не
прича и не може да се види, иначе је ту... Имајте то у мислима. Ми који
остајемо плачемо за онима који одлазе, а њима је лакше: то стање је радосно.
Они који су умрли, а онда су у тело враћени, налазили су га веома неудобним за
живот. Исто ће и сестра осећати. Њој је тамо боље, а ми очајавамо као да се с
њом нека несрећа догодила. Она гледа и сигурно се чуди томе" („За душу
корисно штиво", август 1894).
Треба имати у виду да овај
опис прва два дана после смрти представља опште правило, које ни у којем
случају не обухвата све ситуације. И стварно, већина цитираних у овој књизи
одломака из православне литературе не потпада под ово правило, - и то из
очигледног разлога: Светитеље који се нису ни везивали за мирске ствари, него
су непрестано живели у ишчекивању преласка у други свет, чак не привлаче ни она
места где су чинили добра дела, они одмах почињу да се узносе на Небеса. Други
пак, попут К. Икскула, почињу, по Божијем промислу, да се узносе пре него што
истекну два дана по особитој милости Божјег провиђења. С друге стране, сва
савремена "посмртна" искуства, ма како била фрагментарна, не
потпадају под ово правило: вантелесно стање је само почетак првог периода бестелесног
лутања душе на местима која је везују за земљу, али нико од ових људи није
провео у стању смрти довољно дуго да би чак могао да сретне два Анђела који
треба да их прате.
Неки критичари православног
учења о посмртном животу сматрају да су слична одступања од правила
"посмртног" искуства доказ противречности у православном учењу, али
ови критичари схватају све исувише буквално. Опис прва два дана (као и осталих)
никако није некаква догма; то је само модел који показује најопштији ред
посмртног искуства душе. Многи случајеви, како у православној литератури, тако
и у причама о савременом искуству, где су се мртви одмах јављали живима првог
или другог дана после смрти (понекад у сну) служе као пример истинитости тога
да душа стварно остаје близу земље неко време (Права јављања мртвих после овог кратког периода слободе душе су
много ређи и увек бивају по Божјој Вољи с неким нарочитим циљем, а не нечијом
слободном вољом. Али до трећег дана, а често и пре, тај период се завршава).
МИТАРСТВА
У то време (трећег дана) душа
пролази кроз легионе злих духова који јој преграђују пут и оптужују за разне
грехе у које су је сами увукли. У складу са разним откривењима постоји двадесет
таквих препрека, тзв. "митарства", а на сваком од њих се истражује
овај или онај грех; прошавши једно митарство, душа прелази на следеће. И само
ако их успешно прође све, душа може да настави свој пут избегавши да буде одмах
бачена у ад. Како су ужасни ови демони и митарства може се видети и из тога да
је Сама Богородица, када јој је Арханђел Гаврило саопштио о приближавању њене
смрти, молила Сина Свог да избави Њену душу од ових демона. Као одговор на Њене
молитве Сам Господ Исус Христос је сишао с небеса да узме душу Пречисте Своје
Мајке и одведе је на небо (то се видљиво изображава на традиционалној
православној икони Успења). Уистину је страшан трећи дан за душу умрлог, и зато
су јој нарочито потребне молитве.
У шестој глави је наведен низ светоотачких и хагиографских текстова
о митарствима, тако да нема потребе да овде још нешто додајемо. Међутим, и овде
можемо да приметимо да описи митарстава представљају модел мука које душа
подноси после смрти, а индивидуално искуство се може јако разликовати. Небитне
појединости типа броја митарстава су, наравно, од секундарне важности у
поређењу са главном чињеницом да се душа стварно ускоро после смрти излаже суду
(појединачном) на коме се "сумира" шта је урадила у "невидљивој
борби" коју је водила (или није водила) на земљи против палих духова.
Даље у писму мужу сестре на
самрти Теофан Затворник пише: "Убрзо после смрти почиње подвиг проласка
кроз митарства. Тамо ће јој бити потребна ваша помоћ! Мислите на ово и чућете
њен вапај вама упућен: помозите!" - ето на шта треба да усмерите сву вашу
пажњу и љубав. Мислим да ће најстварнији показатељ ваше љубави према њој бити
ако се од тренутка смрти, остављајући бригу о телу другима, одвојите и у самоћи
утонете у молитву за њу у њеном новом стању јер она сада има неочекиване
потребе. Стално будите окренути ка Богу у молитвама - за помоћ њој, не само у
току шест недеља, већ и дуже. У Теодорином казивању, вреће из које су Анђели
узимали да би се отарасили митара су биле молитве њеног старца. Исто ће бити и
са вашим молитвама... Не заборавите ово да чините... То је љубав!
Критичари православног учења
често погрешно схватају ову "врећу злата" из које су на митарствима
Анђели "плаћали за дугове" блажене Теодоре; понекад је погрешно
пореде с латинским појмом о "вишку заслуга" светих. Овде исто ти
критичари исувише буквално разумеју православне текстове. Овде се нема у виду
ништа друго до молитве Цркве за умрле, тачније, молитве светог и духовног оца.
Форма којом се ово описује, - скоро да нема ни потребе о томе говорити - је
метафорична.
Православна Црква сматра учење
о митарствима тако важним да их спомиње у многим богослужењима. Црква нарочито
излаже ово своје учење свој својој умирућој деци. У "канону на исход
душе" који свештеник чита крај самртничког одра постоје следећи тропари:
"Удостој ме да, одлазећи
са земље, не будем задржан од ваздушног кнеза, насилника и мучитеља, што на
страшном путу стоји и испитује" (Песма 4).
"Предај ме, о Владичице,
у свештене и часне руке Светих анђела, да њиховим крилима заклоњен, не угледам
бешчасно, смрадна и мрачна лица демона"(Песма 6).
"Ти која роди Господа
Сведржитеља, далеко од мене одагнај горких митарстава поглавара и владара овога
света, кад будем на самрти, да бих те прослављао вавек, света Богородице"
(Песма 8).
Овим речима
Црква припрема умирућег православног хришћанина за
предстојећа искушења.
ЧЕТРДЕСЕТ ДАНА
Затим, успешно прошавши кроз
митарства и поклонивши се Богу, душа у току тридесет седам дана посећује
небеске обитељи и адске бездане још увек незнајући где ће да остане, и тек јој
се четрдесетог дана одређује место до васкрсења мртвих.
Наравно нема ништа чудног у
томе што, прошавши митарства и заувек раскрстивши са земаљским, душа треба да
се упозна с правим оностраним светом у чијем ће једном делу пребивати вечно.
Према откривењу Анђела преподобном Макарију Александријском, нарочито помињање
умрлих у Цркви деветог дана после смрти (осим општег симболизма девет анђеоских
чинова) је повезано с тим да су души до тада биле показиване рајске лепоте и
тек после тога, у току остатка четрдесетодневног периода су јој показивали
мучења и ужасе ада, да би јој четрдесетог дана било одређено место где ће
чекати васкрсење мртвих и Страшни Суд. И овде се ради само о општем правилу или
моделу посмртне реалности, и без сумње, сви умрли не завршавају свој пут у
складу са овим правилом. Знамо да је Теодора стварно завршила своју посету аду
управо четрдесетог - земаљским мерама мерено - дана.
СТАЊЕ ДУШЕ ДО СТРАШНОГ СУДА
После истека четрдесет дана
неке душе пребивају у стању ишчекивања вечне радости и блаженства, а друге - у
страху вечних мука које ће тек почети после Страшног Суда. До тада још увек су
могуће промене у стању душа, нарочито ако се приноси за њих Бескрвна жртва
(помињање на Литургији) и узносе се молитве.
Учење Цркве о стању душа на
небу и у аду до Страшног Суда детаљно је обрадио свети Марко Ефески.
Корист од молитви, како
заједничких, тако и личних за душе оних који су у аду је описана у житијима
светих подвижника и у светоотачким списима. У житију Мученице Перпетуе (3. век)
на пример, судбина њеног брата јој је била откривена кроз представу воде која
се налазила тако високо да он није могао да је дохвати с оног прљавог и
неиздрживо врелог места где је био затворен. Захваљујући њеној усрдној молитви
која је трајала дан и ноћ, он је успео да дохвати воду и она га је угледала на
светом месту. На основу тога је схватила да је ослобођен казне (Житија Светих,
1. фебруар).
Сличан пример постоји и у
житију подвижнице монахиње Анастасије Логачове која се упокојила у нашем
двадесетом веку: "Она је у своје време предузела молитвени подвиг за свог
рођеног брата Павла који се удавио у пијаном стању. Прво је отишла код блажене
Пелагије Ивановне која је живела у Дивејевском манастиру да је упита шта да
чини за олакшање загробне судбине брата који је тако несрећно и нечасно окончао
свој земаљски живот. Овако су се договориле: да се Анастасија затвори у своју
келију, да пости и моли се за брата и да свакодневно по сто педесет пута говори
молитву "Богородице Дјево"... После четрдесет дана имала је овакво
виђење: Дубока провалија, а на дну као какви камен, а на њему - два човека с
гвозденм ланцима око врата од којих је један био њен брат. Када је ово
испричала блаженој Пелагији, ова ју је посаветовала да подвиг понови. По истеку
следећих четрдесет дана угледала је исту ону провалију, исти камен на коме су
била иста она двојица с ланцима, с тим што је њен брат устао, обишао око
камена, опет пао на камен и ланци му се опет нађоше око врата. Пошто је
испричала ово Пелагији Ивановној, ова је опет посаветовала да се и трећи пут
моли. После четрдесет дана Анастасија угледа исту провалију и исти камен на
коме се сад налазио само један непознат човек, њен брат је отишао од камена и
нестао; онај што је остао на камену је говорио: "Благо теби што имаш јаке
заступнике на земљи". После овога блажена Пелагија је рекла: "Твој
брат се ослободио од мука, али није задобио блаженство" ("За душу
корисно штиво", јун 1902.).
Има много сличних случајева у
житијама православних светитеља и подвижника. Онима који су склони претераном
буквализму у погледу ових виђења треба, највероватније, рећи да форма коју
имају ова виђења (обично у сну) није, наравно, обавезно "фотографија"
стања у коме ће се налазити душа у оном свету, већ пре представа која нам
саопштава духовну истину о томе да се стање душе поправља молитвама оних који
су остали на земљи.
МОЛИТВА ЗА УМРЛЕ
Колико је важно помињање на
литургији може се видети из следећих случајева. Још пре прослављења светог
Теодосија Черниговског (1896) јеромонах (чувени старац Алексије из
Голосејевског скита Кијево-Печарске Лавре, који је умро 1916.) је преоблачећи
мошти Свеца, седећи крај њих задремао и угледао пред собом Свеца који му је
рекао: "Хвала ти за труд око мене. Молим те да споменеш моје родитеље кад
будеш служио Литургију"; рекао му је њихова имена (јереј Никита и Марија).
(Пре овог виђења имена су му била непозната. После неколико година од канонизације
у манастиру у коме је св. Теодосије био игуман пронађени су документи с именима
Светитељевих родитеља који потврђују истинитост виђења.) "Како можеш ти,
Светитељу, да тражиш моје молитве, а сам стојиш пред Небеским Престолом и дајеш
људима Божју благодат?" - упитао је Јеромонах - "Да, то је тачно,
одговори св. Теодосије, али приношење на Литургији је јаче од мојих
молитви".
Зато су парастос и домаћа
молитва за умрле корисни, као и добра дела која се чине у спомен, или прилози
Цркви. Али нарочито је корисно спомињање на Литургији. Било је много јављања
мртвих и других догађаја који потврђују да је помињање умрлих корисно. Много од
оних који су умрли у покајању, али га за живота нису испољили су били
ослобођени од мука и добили мир. У цркви се стално узносе молитве за покој
умрлих, а на коленопреклоној молитви на вечерњој на дан Силаска Светога Духа се
нарочито моли "за оне који су у аду".
Св. Григорије Велики је
одговарајући на питање: "шта би могло да буде корисно за душе после
смрти?" у својим "Разговорима" рекао: "Свето жртвоприношење
Христа, наше спаситељне Жртве, причињава огромну корист душама чак после смрти,
ако су њихови греси такви да се могу опростити у будућем животу. Зато душе
умрлих понекад моле да се за њих одслужи Литургија... Наравно, сигурније је да
ми сами за живота чинимо оно што се надамо да ће други чинити за нас после
смрти. Боље је учинити да исход буде слободан, него тражити слободу нашавши се
у ланцима. Зато треба свим срцем да презиремо овај свет као да је његова слава
већ прошла, и да свакодневно приносимо Богу жртву наших суза кад приносимо на
жртву Његово свето Тело и Крв. Само ова жртва има снагу да спаси душу од вечне
смрти, јер тајанствено представља смрт Јединородног Сина" (IV; 57,60).
Св. Григорије наводи неколико
примера јављања умрлих живима с молбом да се за њих одслужи Литургија за
упокојење или са захвалношћу због тога; једном се тако један заробљеник, кога
је жена сматрала мртвим и за кога је у одређене дане заказивала Литургију,
вратио из заробљеништва и испричао јој како су га у одређене дане ослобађали од
окова - баш у оне дане када је за њега служена Литургија (IV; 57,59).
Протестанти обично сматрају да
су црквене молитве за умрле неспојиве са неопходношћу задобијања спасења
превасходно у овом животу; "Ако Црква може да те спасе после смрти чему
онда борбе и тражење вере у овом животу? Једимо, пијмо и веселимо се"...
Наравно, нико од оних који су имали овакво мишљење никад није ни достигао
спасење уз помоћ црквених молитви, и очигледно је да је такав аргумент веома
површан и чак и лицемеран. Црквена молитва не може да спасе онога ко не жели
спасење или ко се никада у животу није ни трудио да га задобије. Донекле се
може рећи да је Црквена молитва или молитва појединих хришћана за умрлог још
један резултат живота тог човека: за њега се не би молили да за живота свог
није учинио нешто што би могао да побуди молитву после смрти.
Св. Марко Ефески такође
разматра питање црквене молитве за умрле и олакшања које им она доноси и наводи
за пример молитву св. Григорија Двојеслова за римског императора Трајана,
молитву која је надахнута добрим делима овог паганског императора.
ШТА МИ МОЖЕМО ДА УЧИНИМО ЗА
УМРЛЕ?
Сви они који желе да покажу
своју љубав умрлима и да им пруже реалну помоћ, могу то на најбољи начин да
учине молитвом за њих, а нарочито помињањем на Литургији, када се честице
извађене за живе и умрле стављају у Крв Господњу уз речи: "Омиј, Господе,
светом Крвљу Твојом грехе овде поменутих слугу Твојих, молитвама Светих
Твојих".
Ништа боље ни више ни не
можемо да урадимо за умрле, осим да се помолимо за њих помињући их на
Литургији. То им је увек потребно, нарочито у првих четрдесет дана кад душа
умрлог тражи пут ка вечним насељима. Тело тада ништа не осећа: оно не види
окупљене ближње, не мирише цвеће, не чује Надгробне говоре. Али душа осећа
молитве које се за њу узносе, захвална је на њима и блиска је духовно са онима
који се моле.
О, сродници и ближњи
покојника! Чините за њих оно што је потребно и што је у вашој моћи, употребите
ваш новац не на спољашње украшење сандука и гроба, већ на помоћ сиромашнима за
вечнују памјат умрлих, на Цркву у којој се за њих узносе молитве. Будите
милостиви према умрлима, побрините се за њихову душу. Исти пут је и пред вама,
и како ћемо тада хтети да нас помену у молитвама! Будимо онда и сами милостиви
према умрлима.
Чим неко умре одмах зовите
свештеника или му јавите да би прочитао "Молитве на исход душе", које
се по правилу читају после смрти сваког православног хришћанина. Постарајте се
да колико је год то могуће да опело буде служено у цркви и да се над умрлим пре
опела прочита Псалтир. Опело не мора да буде савршено уређено, али је неопходно
да буде потпуно без скраћивања; мислите тада на умрлог, а не на свој комфор.
Ако у цркви у исто време буде било неколико покојника, немојте одбијати да опело
буде заједничко. Боље је да опело буде одслужено истовремено за неколико
умрлих, јер ће молитва окупљених бити јача, него да се служи неколико опела
заредом и да се због недостатка времена и снаге скраћују, јер је свака реч
молитве као кап воде за жедног. Одмах се побрините и за то да се покојник
помиње сваки дан у току четрдесет дана на Литургији. Обично се у црквама у
којима се свакодневно врши служба умрли спомињу четрдесет дана и више. Али ако
је опело било у храму у коме нема свакодневних служби, сами рођаци треба да се
побрину за то онде где се свакодневно служи. Добро је такође дати прилог за
покој душе умрлог неком манастиру или у Јерусалим где се на светим местима
узноси непрестана молитва. Али четрдесетодневно помињање треба почети одмах после
смрти кад је души нарочито потребна молитвена помоћ. И зато с помињањем треба
почети на најближем месту где има свакодневних служби.
Побринимо се за оне који су
отишли на други свет пре нас, учинимо све што можемо за њих сећајући се речи:
"Блажени милостиви, јер ће бити помиловани" (Мт.5,7).
ВАСКРСЕЊЕ ТЕЛА
Једног дана ће овај пролазни
свет пропасти и наступиће вечно Царство Небеско у коме ће душе искупљених
сједињене са својим васкрслим телима, бесмртне и непролазне, заувек бити са
Христом. Тада ће делимичну радост и славу за коју чак и сад знају душе на небу
заменити пуноћа радости нове творевине за коју је човек и био створен; али они
који нису хтели спасење које је на земљу донео Христос мучиће се вечно - са
својим васкрслим телима заједно - у аду. У завршном поглављу "Тачног
изложења православне вере" преп. Јован Дамаскин описује стање душе после
смрти:
"Верујмо и у васкрсење
мртвих. Јер ће оно уистину бити, биће васкрсење мртвих. Али, говорећи о
васкрсењу, ми мислимо на васкрсење тела. Јер је васкрсење поновно подизање оног
што је пало; како ће душе, будући бесмртне, да васкрсну? Јер ако је смрт
одвајање душе од тела, васкрсење је, наравно, поновно сједињавање душе и тела,
и поновно уздизање умрлог живог бића. Дакле, само тело које је пропадљиво ће
васкрснути као непролазно. Јер Онај Који га је у почетку створио од праха
земаљског може поново да га васкрсне после његовог пропадања и враћања у земљу
од које је и настало вољом Творца..."
Наравно, ако је само једна
душа чинила добра дела, само ће она и бити овенчана славом. И ако би само она
стално била предата задовољствима, праведно би она једина и била кажњена. Али
пошто душа није тежила ни добру ни злу одвојено од тела, праведно је да и једно
и друго добију заслужену казну...
Дакле, васкрснућемо, јер ће се
душе опет сјединити с телима која ће постати бесмртна и која ће збацити са себе
оно пропадљиво, и изаћи ћемо пред страшни Христов суд: и ђаво, и његови демони,
и његов човек, тј. антихрист, и нечасни људи, и грешници ће бити бачени у огањ
вечни, не материјални као овај овде, већ онај за који само Бог зна. А они који
су чинили добро ће као сунце засијате заједно с Анђелима у животу вечном,
заједно с Господом нашим Исусом Христом, увек гледајући на Њега и пред Његовим
погледом, наслађујући се непрекидним весељем које од Њега истиче, славећи Га са
Оцем и Светим Духом у бесконачне векове векова. Амин." (стр. 267-272).
Превод: Биљана Вићентић
Извор: Господ није створио смрт, Београд, 1998.